Pi­še: Bu­do Si­mo­no­vić


Skok sa sav­skog mo­sta i sa­mo­u­bi­stvo Bran­ka Ćo­pi­ća ni­je­su tog pro­lje­ća 1984. go­di­ne mno­go ga­nu­li ta­da­šnju zva­nič­nu ju­go­slo­ven­sku vlast. Ni­je baš otvo­re­no li­ko­va­la, ali ni spu­sti­la za­sta­vu na po­la ko­plja zbog smr­ti jed­nog od pr­vih otvo­re­nih kri­ti­ča­ra iz­vi­to­pe­ri­va­nja i zlo­u­po­tre­ba naj­ple­me­ni­ti­jih ko­mu­ni­stič­kih ide­ja i po­la­zi­šta, ide­ja o dru­štvu je­din­stva i so­ci­jal­ne prav­de za ko­je se i sam, svim sr­cem bo­rio i žr­tvo­vao, pe­rom i pu­škom.
Za zna­me­ni­tim tvor­cem „Pro­lo­ma” i to­li­kih dru­gih ro­ma­na i knji­žev­nih ostva­re­nja ne­pro­la­zne, sve­vre­me­ne vri­jed­no­sti, tu­go­va­li su, me­đu­tim, obič­ni lju­di, ar­mi­je Ćo­pi­će­vih či­ta­la­ca i nje­go­vi naj­pri­sni­ji pri­ja­te­lji. Zva­nič­no je re­če­no da se Ćo­pić ubio u tre­nu­ci­ma „ner­vnog ra­stroj­stva” i ta­ko sta­vljen de­be­li te­pih pre­ko gor­kih isti­na da su upra­vo ti ko­ji su smi­sli­li ta­kvo ob­ja­šnje­nje do­bra­no „pri­po­mo­gli” Ćo­pi­ću da pre­kro­či ogra­du mo­sta i za­vr­ši na be­ton­skoj sta­zi na li­je­voj oba­li Sa­ve.
Ću­ta­nje o sa­mo­u­bi­stvu Bran­ka Ćo­pi­ća i zva­nič­na ver­zi­ja vla­sti vla­da­će po­tom pu­ne tri de­ce­ni­je, prak­tič­no sve dok pro­sla­vlje­ni ju­go­slo­ven­ski re­di­telj Pu­ri­ša Đor­đe­vić (u ovom slu­ča­ju i re­di­telj i sce­na­ri­sta), ni­je na­pra­vio po­lu­sat­no do­ku­men­tar­no film­sko svje­do­čan­stvo o Bran­ku Ćo­pi­ću i ob­zna­nio dir­lji­vo ka­zi­va­nje ključ­nog svje­do­ka, Ćo­pi­će­vog „šti­će­ni­ka” Mom­či­la Sreć­ko­vi­ća, pred či­jim se oči­ma od­vi­la stra­vič­na sce­na Ćo­pi­će­vog skon­ča­nja. Pri­ču o po­to­njim da­ni­ma pod­gr­meč­kog slo­bo­do­u­ma, za ko­jeg bi se svak za­kleo da se mo­že i smi­je sve­mu pod­smi­jeh­nu­ti i na­ru­ga­ti osim ži­vo­tu, u no­vem­bru pro­šle go­di­ne će upot­pu­ni­ti i do­a­jen srp­skog i ju­go­slo­ven­skog glu­mi­šta, To­ma Ku­ru­zo­vić, ve­li­ki Ćo­pi­ćev pri­ja­telj i po­što­va­lac, Bo­sa­nac sa sa­ra­jev­skog Bi­stri­ka, ko­jeg je pro­sla­vi­la ulo­ga Ćo­pi­će­vog Ni­ko­le­ti­ne Bur­sa­ća, ali i glu­mac za ko­jeg se s do­sta raz­lo­ga mo­že re­ći da je i on isto ta­ko, ne ma­nje, svo­jom kre­a­ci­jom pro­sla­vio Ćo­pi­ća i nje­go­vo dje­lo. Ku­ru­zo­vić je u raz­go­vo­ru sa no­vi­nar­kom „No­vo­sti” Mi­le­nom Mar­ko­vić otvo­rio sr­ce i ot­krio pra­ve mo­ti­ve i raz­lo­ge za Ćo­pi­će­vu kob­nu od­lu­ku:
– Ka­kvo ner­vno ras­tr­oj­stvo, ve­li­ki Bran­ko Ćo­pić je oti­šao jer ni­je mo­gao da pod­ne­se te­ret raz­o­ča­ra­nja – ka­zao je Ku­ru­zo­vić.
– Ne­bro­je­no pu­ta sam se uvje­rio da je on, na ne­ki na­čin, bio i ču­de­sno vi­do­vit čo­vjek. Taj bo­žan­ski dar da na­slu­ti i pred­vi­di i hra­brost da to što slu­ti i – iz­go­vo­ri, po­ka­zao je da je nje­gov pro­ro­čan­ski um bio to­li­ko sna­žan da pro­nik­ne u ne­vri­je­me i po­sli­je nje­go­vog tra­gič­nog kra­ja. On je na to upo­zo­ra­vao svo­jim knji­žev­nim dje­lom, u ko­me se, umje­sto re­vo­lu­ci­je za­la­gao za evo­lu­ci­ju. Ni­kad pro­ti­van, a va­zda – an­ti­pro­ti­van. To ga je ži­go­sa­lo, pro­ka­zi­va­lo, pro­ga­nja­lo i pro­go­ni­lo do uža­sne smr­ti za ko­ju se sam opre­di­je­lio... Bio je uvje­ren da će či­nom lič­ne, fi­zič­ke žr­tve po­sla­ti naj­sna­žni­ju po­ru­ku: ne mo­gu i ne­ću da pre­ži­vim no­vi „Pro­lom”. Ze­mlju će nam ras­tu­ri­ti oni dru­go­vi ko­ji su je stva­ra­li. To ja ne mo­gu da pod­ne­sem...
Sju­tra: DO­ŠAO IZ BAJ­KE,
U BAJ­KU SE VRA­TIO


Ćo­pi­će­ve po­ru­ke

– Ćo­pić ni­je bio ti­nej­džer – ve­li To­ma Ku­ru­zo­vić u već po­me­nu­tom in­ter­vjuu – već se­dam­de­se­to­go­di­šnjak, ko­ji je bio svje­stan svog po­stup­ka. Me­ni je go­vo­rio: „Ni­kog ni­je bri­ga što je oči­gled­no da se na­ša li­je­pa ze­mlja ras­ta­če. Ja to ne mo­gu da pod­ne­sem i ne­ću vi­še da če­kam tu smrt…” Ode, pri­je cr­nih ko­nja i cr­nih ko­nja­ni­ka. I sve mi se či­ni da i da­nas ču­jem ono što mi je go­vo­rio: „Vi hra­bri ži­vi­te, i opet pre­ži­vlja­vaj­te ono cr­no i ono pro­šlo. Ono što vam po­no­vo do­la­zi. Ja ne mo­gu i ne­ću...”