Pi­še: Vla­di­mir Gli­go­rov


Isto­rij­ski po­sma­tra­no, Evro­pa bi mo­gla da bu­de or­ga­ni­zo­va­na na sle­de­ća če­ti­ri na­či­na. Je­dan je­ste ne­ka ver­zi­ja Evrop­ske uni­je. Ka­žem ne­ka ver­zi­ja, jer ste­pen in­te­gri­sa­no­sti za­vi­si od to­ga ka­ko se obez­bje­đu­ju osnov­na jav­na do­bra, a tu ima vi­še mo­guć­no­sti.
Dru­gi je­ste Evro­pa dr­ža­va, što bi opet mo­glo da zna­či raz­li­či­te stva­ri. Re­ci­mo, mo­gao bi da po­sto­ji spo­ra­zum o bez­bjed­no­sti, a sve osta­lo bi­lo bi ne­re­gu­li­sa­no ili, što bi se re­klo, bi­lo bi u su­ve­re­noj nad­le­žno­sti dr­ža­va. Ako bi da iz­gra­de zid, to je nji­ho­va stvar. Ako že­le da uki­nu vi­ze, ta­ko­đe. I ta­ko ma­nje-vi­še u sve­mu.
Tre­ći na­čin je­ste ono što se po­ne­kad na­zi­va Evro­pom u vi­še br­zi­na. To bi bi­la uni­ja raz­vi­je­nih ze­ma­lja, ko­ja bi ima­la sa­te­li­te, uglav­nom na is­to­ku.
I ko­nač­no, mo­gu­ća je po­nov­na po­dje­la Evro­pe, kao u vri­je­me Hlad­nog ra­ta, ma­da ne sa istim gra­ni­ca­ma. Evrop­ske bi ze­mlje i re­gi­je bi­le po­di­je­lje­ne u sfe­re uti­ca­ja ve­li­kih ili re­gi­o­nal­nih si­la.
Evrop­ska uni­ja se za­sni­va na ide­ji da za­jed­nič­ko tr­ži­šte sta­bi­li­zu­je de­mo­kra­ti­ju i vla­da­vi­nu pra­va i ta­ko ga­ran­tu­je bez­bjed­nost ze­mlja­ma čla­ni­ca­ma. A da za­jed­nič­ka voj­ska i spolj­na po­li­ti­ka ni­su neo­p­hod­ni. Kao što ni­je neo­p­hod­no za­di­ra­nje u su­ve­re­nost ze­ma­lja čla­ni­ca. Ovo po­sled­nje za­to što je ri­ječ o ugo­vor­noj, a ne ustav­noj za­jed­ni­ci. In­te­res za učla­nje­nje i sta­bil­nost član­stva pro­iz­la­zi iz evrop­skih jav­nih do­ba­ra. Do­bro­bit za­vi­si od uza­jam­nih pri­vred­nih ve­za, pra­vič­nost od jed­na­kih pra­va ne­za­vi­sno od gra­ni­ca, a bez­bjed­nost od ukla­nja­nja te­ri­to­ri­jal­nih spo­ro­va. Uz to, ka­ko je EU pri­vred­no i na sva­ki dru­gi na­čin sna­žna, nje­ne bi od­go­vor­no­sti za svjet­ski po­re­dak bi­le znat­no ve­će ne­go što nje­ne ze­mlje čla­ni­ce ima­ju, po­je­di­nač­no i za­jed­no, usled če­ga ne­po­sto­ja­nje voj­ske i spolj­ne po­li­ti­ke šti­ti evrop­ske ze­mlje od sa­mih se­be i svi­jet od Evro­pe.
Uzmi­mo, me­đu­tim, da ne­ka ze­mlja čla­ni­ca ra­ču­na da joj je u in­te­re­su da ko­ri­sti pred­no­sti član­stva, ali ne pri­hva­ta od­go­vor­no­sti ko­je uz nje­ga idu. Re­ci­mo, ogra­ni­ča­va de­mo­krat­sko od­lu­či­va­nje ili ogra­ni­ča­va vla­da­vi­nu pra­va. Ili, druk­či­je re­če­no, po­na­ša se kao da je iz­van Uni­je ka­da je ri­ječ o oba­ve­za­ma, a kao da je član ka­da je ri­ječ o, re­ci­mo, nov­ča­nim tran­sfe­ri­ma. U tom slu­ča­ju mo­že da iz­gle­da bo­lje da se ključ­no evrop­sko jav­no do­bro, bez­bjed­nost, ga­ran­tu­je spo­ra­zu­mom, a da se tro­ško­vi i ko­ri­sti na­ci­o­na­li­zu­ju, da se ta­ko iz­ra­zim. To bi on­da bi­la Evro­pa dr­ža­va. Do­bro­bit i prav­da ne bi bi­le evrop­ska već jav­na do­bra po­je­di­nih dr­ža­va. Uko­li­ko, re­ci­mo, ne­ka ze­mlja ra­ču­na da joj je pro­tek­ci­o­ni­zam bo­lji od bes­ca­rin­ske tr­go­vi­ne, ona će uve­sti ca­ri­ne za ko­je sma­tra da joj od­go­va­ra­ju. Ta­ko­đe, ako ne­ka ze­mlja sma­tra da joj ca­ri­ne ni­su po­treb­ne, ona će ih uki­nu­ti. Isto va­ži za stra­na ula­ga­nja i, uop­šte, za sve me­đu­na­rod­ne pri­vred­ne od­no­se.
Na­rav­no, mo­gu­će je da je ne­koj gru­pi ze­ma­lja u in­te­re­su da stu­pe u ne­ku vr­stu kon­fe­de­ral­nih od­no­sa. To je on­da ta ide­ja Evro­pe u vi­še br­zi­na. Uzmi­mo da ve­će i raz­vi­je­ni­je ze­mlje, iz pri­vred­nih, ali i po­li­tič­kih raz­lo­ga, za­klju­če da bi da in­te­gri­šu ne sa­mo svo­je pri­vre­de već i da us­po­sta­ve ne­ke ele­men­te za­jed­nič­ke vla­de. Ključ­ni pro­blem Evrop­ske uni­je je­ste ne­sprem­nost da se for­mi­ra fi­skal­na uni­ja i, po­seb­no, da se na ni­vo uni­je pre­ne­su nad­le­žno­sti ze­ma­lja čla­ni­ca, na­ro­či­to ka­da je ri­ječ o pra­vu na opo­re­zi­va­nje. Ovo pra­vo je ključ­ni ele­ment dr­žav­no­sti, jer je ri­ječ o mo­guć­no­sti da se pri­ku­plja­ju sred­stva le­gal­nom i le­gi­tim­nom pri­nu­dom. To je već ko­rak od ugo­vor­ne pre­ma dr­žav­noj za­jed­ni­ci. Uko­li­ko bi u ta­kvu in­te­gra­ci­ju stu­pi­le ve­će i raz­vi­je­ni­je ze­mlje, one bi po­sta­le do­dat­no zna­čaj­ne za nji­ma su­sjed­ne ili po dru­goj osno­vi bli­ske ze­mlje. Re­ci­mo, ze­mlje sred­nje Evro­pe ve­o­ma su bli­sko pri­vred­no po­ve­za­ne sa Nje­mač­kom, dok isto va­ži za Šved­sku ka­da je ri­ječ o bal­tič­kim ze­mlja­ma. Austri­ja ima po­seb­no bli­ske ve­ze sa Slo­vač­kom i Ma­đar­skom, i ta­ko re­dom. Uko­li­ko bi se Evrop­ska uni­ja sve­la na ove raz­vi­je­ne ze­mlje, ko­je ta­ko­đe mno­go za­vi­se jed­na od dru­ge, osta­le sa­da­šnje čla­ni­ce Evrop­ske uni­je bi­le bi u ne­koj vr­sti sa­te­lit­skog po­lo­ža­ja u od­no­su na osna­že­nu, ma­da sma­nje­nu, Evrop­sku uni­ju.
U ovom po­sled­njem slu­ča­ju Bal­kan bi ostao iz­van evrop­skih or­bi­ta. Ne­za­vi­sno od to­ga ko­li­ko su ne­ke evrop­ske ze­mlje va­žne za Bal­kan, eko­nom­ski re­ci­mo po­seb­no Nje­mač­ka i Ita­li­ja, ma­li je zna­čaj bal­kan­skih pri­vre­da, uklju­ču­ju­ći tu i Grč­ku, za raz­vi­je­ni­je evrop­ske pri­vre­de. Uz to, even­tu­al­no po­ve­ća­no osla­nja­nje na sop­stve­ne sna­ge bez­bjed­no­sti do­ve­lo bi do to­ga da su ri­zi­ci po evrop­sku bez­bjed­nost ko­je Bal­kan mo­že da pro­iz­ve­de re­la­tiv­no ma­li ili bar ni­su ne­po­sred­ni. To bi mo­glo da pod­stak­ne osla­nja­nje na va­ne­vrop­ske si­le, što bi on­da vo­di­lo po­sled­njoj mo­guć­no­sti – po­di­je­lje­noj Evro­pi, gdje bi svjet­ske si­le ima­le svo­je sfe­re uti­ca­ja. Rav­no­te­ža bi bi­la slo­že­na jer bi, kao u vri­je­me Hlad­nog ra­ta, eko­nom­ska sna­ga bi­la na za­pad­noj stra­ni, a kop­ne­na si­la za­vi­si­la bi od sta­nja stva­ri na is­to­ku kon­ti­nen­ta. U sva­kom slu­ča­ju, bez­bjed­nost ne bi bi­la evrop­sko jav­no do­bro, o do­bro­bi­ti i prav­di da i ne go­vo­ri­mo.
To su če­ti­ri na­či­na na ko­je je mo­gu­će da se or­ga­ni­zu­je Evro­pa. Ne­ma sum­nje da je oču­va­nje Evrop­ske uni­je, ko­ja je pri­je sve­ga tr­go­vač­ka, pa prav­na, pa po im­pli­ka­ci­ji i za­jed­ni­ca bez­bjed­no­sti, gdje su to da­kle evrop­ska jav­na do­bra, da je to naj­bo­lje sve­u­kup­no uzev­ši, ali ne mo­ra da bu­de i naj­bo­lje če­mu se po­je­di­ne ze­mlje i, po­seb­no, po­je­di­ne par­ti­je u nji­ma, mo­gu na­da­ti. Ta­ko da je sve mo­gu­će, kao što zna­mo iz isto­ri­je.Pe­šča­nik.net