Pi­še: dr Ili­ja Krač­ko­vić


Ja sam gra­đan­ski ori­jen­ti­san i to sam do­ka­zi­vao to­kom du­go­traj­ne ka­ri­je­re. Zna­le su to mo­je ko­le­ge – rad­ni­ci u ne­ko­li­ko ve­li­kih kom­pa­ni­ja u ko­ji­ma sam ra­dio. Vr­lo sam po­što­vao rad­ni­ke iz ma­njin­skih na­ro­da, ci­je­nio nji­hov rad, bio kod njih mno­go pu­ta i na ra­dost i na ža­lost, zna­ju oni to do­bro. I da­lje ću osta­ti ta­kav, bez ob­zi­ra na ne­ka de­ša­va­nja u po­sled­njih ne­ko­li­ko go­di­na, ko­ja me pro­sto tje­ra­ju na pre­i­spi­ti­va­nje sop­stve­nog sta­va. A raz­lo­ga ima, po­če­ću od pred­no­vo­go­di­šnje sjed­ni­ce par­la­men­ta. Na dnev­nom re­du bu­džet. Po­la sa­le pra­zno, bo­lje re­ći po­la Cr­ne Go­re u boj­ko­tu, s pra­vom ili ne, ne že­lim da ula­zim u to, ja ni­je­sam po­li­ti­čar. U sa­li sa­mo po­sla­ni­ci vr­lo skrom­ne ve­ći­ne, a na dnev­nom re­du BU­DžET, eko­no­mi­sti bi re­kli KR­VO­TOK na­ci­o­nal­ne eko­no­mi­je. Do­bro mi je po­zna­to i ka­ko je for­mi­ra­na ve­ći­na, šta re­ći dru­go sem na ucje­na­ma ma­njin­skih par­ti­ja i to je po­li­ti­ka, tre­ba­lo je sa­ču­va­ti vlast, pa su pri­hva­će­ni svi za­htje­vi, ne­mam ni­šta pro­tiv. Mo­glo im je bi­ti, pa su ta­ko na mno­ge po­zi­ci­je u vla­sti do­šli ka­dro­vi ko­ji ni u snu ni­je­su sa­nja­li da će do­bi­ti ta­kve po­lo­ža­je. Osta­li su u sjen­ci mno­gi iz­van­red­ni ka­dro­vi, ali i to je po­li­ti­ka, ni­je va­žno ho­će li se ze­mlja iz­vu­ći iz kri­ze, va­žno je, po­no­vo ka­žem, sa­ču­va­ti vlast. Ma­njin­ske par­ti­je su to do­bro zna­le pa su tra­ži­li mno­go vi­še ne­go što im pri­pa­da i sve su do­bi­li. Imam osje­ćaj da su htje­li, mo­gli su do­bi­ti i mje­sto pre­mi­je­ra. Po­če­la je sjed­ni­ca par­la­men­ta ko­ju sam pro­pra­tio. Ras­pra­vlja­lo se o bu­dže­tu. Sjed­ni­com je u tom tre­nut­ku pred­sje­da­vao pot­pred­sjed­nik par­la­men­ta, ta­ko­đe pred­stav­nik ma­njin­skog na­ro­da. Po­sli­je uvod­nog iz­la­ga­nja, pred­sje­da­va­ju­ći je pro­zi­vao po­je­di­ne uče­sni­ke da uzmu uče­šće u ras­pra­vi; pr­vo mi­ni­stre i di­rek­to­re fon­do­va. Pro­zi­va mi­ni­stre ra­da, zdra­vlja, pro­svje­te, sa­o­bra­ća­ja, unu­tra­šnjih po­slo­va, za­tim di­rek­to­re Fon­da zdrav­stva i još ne­ke dru­ge. Vi­dim, uglav­nom sve pred­stav­ni­ci Bo­šnja­ka. Iako sam sve to znao, okre­ćem se po so­bi, zu­re­ći u TV ekran i pi­ta­ju­ći se da li je to cr­no­gor­ski par­la­ment ili ne­ke dru­ge dr­ža­ve, da ne na­vo­dim ime. Kao sed­mi, ili osmi, ja­vio se pred­sjed­nik klu­ba DPS. Da­kle, Bo­šnja­ci su u ras­po­dje­li vla­sti do­bi­li sve što su že­lje­li, a mo­gli su i vi­še. I umje­sto da im se za­do­vo­lje ape­ti­ti, oni su uda­ri­li u naj­ta­na­ni­ja osje­ća­nja cr­no­gor­sko-srp­skog et­ni­ci­te­ta. Zna­li su da to mo­gu po­zna­va­ju­ći do­bro sa­da­šnju vlast – uda­ri­li su na Nje­go­ša, pro­gla­siv­ši i nje­ga i nje­go­vo dje­lo ge­no­cid­nim. Ta­kvo raz­mi­šlja­nje ti­nja već ne­ko­li­ko go­di­na, a sa­da je na­i­šlo na vr­lo plod­no tle i ras­plam­sa­lo se u ogrom­nu buk­ti­nju mr­žnje. Vlast je po dru­gi put u ovoj go­di­ni pod­le­gla pod nji­ho­vim pri­ti­skom i po­vu­kla iz skup­šti­ne pred­log, da se kao dr­žav­ni pra­znik od­re­di da­tum Nje­go­še­vog ro­đe­nja, za­i­sta ne­vje­ro­vat­no. Go­spo­do iz vla­sti, zar zbog ša­ke vla­sti to či­ni­te? Mo­gli ste, ako ste već zna­li ka­kav će bi­ti epi­log, da ne ša­lje­te skup­šti­ni ni­ka­kav pred­log. Ova­ko, osta­je go­rak osje­ćaj da se ne­ka­da moć­na vlast po­vu­kla pred ucje­nom Bo­šnja­ka, a sve ra­di oču­va­nja go­le vla­sti. Vje­ruj­te, ovim či­nom ste po­ka­za­li ne­moć, bez ob­zi­ra na či­nje­ni­cu da ži­vi­mo u gra­đan­skoj dr­ža­vi i da tre­ba po­što­va­ti raz­li­či­to­sti. A po ovom pi­ta­nju tvr­dim da Bo­šnja­ci ni­je­su u pra­vu i da mi­šlje­nje ni­je ute­me­lje­no na či­nje­ni­ca­ma. A ka­da je ri­ječ o či­nje­ni­ca­ma, re­ći ću slje­de­će: ni­je mi na­mje­ra da go­vo­rim i da ve­li­čam Nje­go­ša, o nje­mu su sve re­kle mno­go um­ni­je gla­ve. Re­ći ću sa­mo to da je Nje­goš dav­no ušao u le­gen­du kao isto­ri­ja i fi­lo­zo­fi­ja svih ju­žno­slo­ven­skih na­ro­da, svi­đa­lo se to ne­ko­me ili ne. S ob­zi­rom na to da su na ovim pro­sto­ri­ma ži­vje­li i ži­ve i Tur­ci i Bo­šnja­ci, on je i nji­ho­va le­gen­da. A kru­na sve­ga je nje­go­vo ne­pre­va­zi­đe­no knji­žev­no dje­lo svr­sta­no u naj­bo­lja ostva­re­nja evrop­skog ro­man­ti­zma. Go­spo­do Bo­šnja­ci, Nje­go­ša su pri­zna­va­li i Hr­va­ti i Slo­ven­ci, a mo­gu re­ći i pra­vi Tur­ci, pri­zna­va­li su ga i naj­ve­ći pro­tiv­ni­ci i na pe­ru i na boj­nom po­lju. A sin­te­za nje­go­vog cje­lo­kup­nog ra­da i ži­vot­na sen­ten­ca bi­la je bor­ba za slo­bo­du, bor­ba ne­pre­sta­na, ka­ko on ka­že, pro­tiv zla i ti­ra­ni­je. Go­spo­do Bo­šnja­ci, ni­je­su Cr­no­gor­ci ni­ka­da bi­li osva­ja­či. Oni su se vje­či­to bra­ni­li, bra­ni­li su svo­ju slo­bo­du od tur­skih za­vo­je­va­ča. Mo­ra­te pri­zna­ti, go­spo­do Bo­šnja­ci, da Tur­ci ni­je­su bi­li baš mi­lo­srd­ni pre­ma pra­vo­slav­nom ži­vlju i vi to do­bro zna­te. I ne sa­mo vi, to su zna­li i osta­li ju­žno­slo­ven­ski na­ro­di. Sje­ti­te se sa­mo ve­li­kog hr­vat­skog knji­žev­ni­ka Iva­na Ma­žu­ra­ni­ća i nje­go­vog epo­hal­nog dje­la “Smrt Sma­il-age Čen­gi­ća”. Či­ta­li ste to dje­lo i vi­dje­li ka­ko se tur­ski sil­nik Sma­il-aga Čen­gić od­nio pre­ma za­ro­blje­nim Cr­no­gor­ci­ma. Ve­li­ki pje­snik ka­že, ci­ti­ram; “Te ih tur­skim da­ri­vao da­rom, sva­kom mom­ku oštar ko­lac da­je, ko­me li ko­lac, ko­me li ko­no­pac, ko­me li brit­ku pa­lu na­mje­nju­je”. Go­spo­do Bo­šnja­ci, to su ri­je­či jed­nog Hr­va­ta ko­ji je od­lič­no po­zna­vao pri­li­ke u Cr­noj Go­ri, to ni­je sa­op­štio Cr­no­go­rac. Ili, dru­gi slu­čaj, ska­dar­ski ve­zir utam­ni­čio je dva Ku­ča – Dre­ka­lo­vi­ća; Đu­lju Jo­va­no­va i Ive­zu Vu­ko­va. Sil­ni Tur­čin po­zvao je pr­vo Đu­lju Jo­va­no­va da pre­u­zme bar­jak i da pred­vo­di tur­sku voj­sku i da uda­ri na svo­ju bra­ću Ku­če, go­vo­re­ći, ci­ti­ram: “Ili bar­jak u ru­ke, ili ko­nop na gr­lo”. Epi­log je po­znat, obo­ji­ca su obje­še­ni. U ovom slu­ča­ju, ve­zi­ru ni­je bi­lo sta­lo do nji­ho­vog smak­nu­ća, on je to mo­gao da ura­di u sva­kom tre­nut­ku. Nje­mu je bi­lo vi­še sta­lo da u nji­ma ubi­je čo­vje­ka, od­no­sno ljud­sko do­sto­jan­stvo, ali na nje­go­vu ža­lost ni­je uspio. Go­spo­do Bo­šnja­ci, upra­vo pro­tiv ta­kvog zla se bo­rio Nje­goš i o to­me je pje­vao. Go­spo­do Bo­šnja­ci, za­što ste iz­bje­gli ,,Re­pli­ku’’ na jav­nom ser­vi­su, ko­ja je upra­vo or­ga­ni­zo­va­na o ovom pi­ta­nju. Vo­di­telj­ka je ja­sno sa­op­šti­la da je u emi­si­ju po­zva­la i Bo­šnja­ke – po­li­ti­ča­re i Bo­šnja­ke – in­te­lek­tu­al­ce. Na­ža­lost, ni­ko se od vas ni­je oda­zvao. Ima­li ste iz­van­red­nu pri­li­ku da pred oči­ma sve­u­kup­ne jav­no­sti sa­op­šti­te sve što mi­sli­te o Nje­go­šu, ka­ko ka­že­te, ge­no­cid­nom knji­žev­ni­ku, ali sa­mo na ba­zi ar­gu­me­na­ta. Vje­ro­vat­no ih ni­je­ste ima­li. Go­spo­do Bo­šnja­ci, ni­je­ste se ni na to­me za­u­sta­vi­li, pa je vaš čo­vjek, lje­kar, iz Ur­gent­nog cen­tra, iz­ba­cio sli­ku Uro­ša Pre­di­ća – ,,Ko­sov­ka dje­voj­ka’’, pod iz­go­vo­rom nje­ne re­sta­u­ra­ci­je, pa će ista bi­ti vra­će­na, daj Bo­že da ta­ko bu­de, osta­je da se vi­di. Zli je­zi­ci ka­žu da ste ovim či­nom htje­li da iz na­rod­nog sje­ća­nja i pam­će­nja iz­bri­še­te ko­sov­ski mit, taj po­če­tak vi­še­vje­kov­ne bor­be za slo­bo­du srp­sko-cr­no­gor­skog na­ro­da. E ne­će mo­ći! Go­spo­do Bo­šnja­ci, ne mo­ra­te da vo­li­te Nje­go­ša, ali ne či­ni­te ova­kve stva­ri. Haj­de da ži­vi­mo u slo­zi kao bra­ća, jer ima­mo do­sta zla da ga ne iz­mi­šlja­mo, po­štuj­mo jed­ni dru­ge. A što se ti­če Nje­go­ša, on je pre­ži­vio i nad­ži­vio mno­go ge­ne­ra­ci­ja i, na­dam se, ta­ko će bi­ti do vječ­no­sti. A ko­li­ko je Nje­goš če­znuo za slo­bo­dom ci­ti­ra­ću nje­go­vu iz­ja­vu da­tu jed­nom bo­ga­tom En­gle­zu u Na­pu­lju lje­ta 1851. go­di­ne, ko­ju je za­pi­sao Lju­ba Ne­na­do­vić u ,,Pi­smi­ma iz Ita­li­je’’. Na mol­bu En­gle­za da mu Nje­goš po­klo­ni jed­nu svo­ju fo­to­gra­fi­ju s jed­nim sti­hom, Nje­goš je od­go­vo­rio, ci­ti­ram: “Mo­ji su sti­ho­vi svi ža­lo­sni, ja ih ne pi­šem vi­še, ja pred so­bom vi­dim grob­nu plo­ču na ko­joj sto­ji na­pi­sa­no: Ov­dje le­ži vla­di­ka cr­no­gor­ski, umro je, a ni­je do­ži­vio spa­se­nje svog na­ro­da”. Za­to, u pa­met se bra­ćo Bo­šnja­ci, sa­ču­vaj­mo Nje­go­ša, tu iko­nu XIX sto­lje­ća.