Pi­še: Jo­vo Pe­jo­vić


Ci­je­na slo­bo­de, mi­sli i go­vo­ra u Cr­noj Go­ri uvi­jek je bi­la ve­li­ka. Či­ni se da je da­nas naj­sku­plja, iz­me­đu osta­log, i za­to što su svi­ma na­ma isto­vre­me­no ugro­že­ni i gla­va i eg­zi­sten­ci­ja. Svu­da u sa­vre­me­nom svi­je­tu se naj­vi­še ci­je­ni zna­nje. U Cr­noj Go­ri je na ci­je­ni po­dob­nost. Mi u Cr­noj Go­ri ima­mo men­ta­li­tet ko­ji ga­ji jed­no­u­mlje. Za­to u svo­joj isto­ri­ji ni­je­smo ima­li ne­za­vi­snost lju­di. Ima­li smo sa­mo ne­za­vi­sne po­je­din­ce ko­ji su naj­če­šće sku­po pla­ća­li ci­je­nu ne­za­vi­sno­sti. Dok god ne bu­de­mo stva­ra­li dru­štvo slo­bod­nih lič­no­sti s mo­ral­nim ka­rak­te­rom i čvr­sti­nom, ima­će­mo ko­rup­ci­ju u svim sfe­ra­ma, po­čev od sud­stva, pro­svje­te, zdra­stva, po­li­tič­ke eli­te do me­di­ja. Jed­na od uni­ver­zal­nih vri­jed­no­sti bez ko­je ne­ma de­mo­kra­ti­je, je­ste ljud­ska slo­bo­da. No, po­red ljud­skih slo­bo­da ni­jed­na od vri­jed­no­sti de­mo­kra­ti­je ni­je ugro­že­na kao jed­na­kost. U Cr­noj Go­ri ima­mo za­bri­nja­va­ju­ći po­da­tak da bo­ga­ti po­sta­ju sve bo­ga­ti­ji, a si­ro­ma­šni sve si­ro­ma­šni­ji. Nji­ho­ve vi­le, jah­te i li­mu­zi­ne pri­pa­da­ju zo­ni ne­stvar­nog i što je naj­va­žni­je svi to zna­mo, i opet ih po­dr­ža­va­mo. Da­nas su na sce­ni sa­vre­me­ni lo­po­vi, oli­če­ni u po­li­ti­ča­ri­ma ko­je bi­ra­mo da nas kra­du, za raz­li­ku od onih na ko­je smo bi­li na­vi­kli, a ko­ji su sa­mi bi­ra­li ko­ga će po­kra­sti. U Cr­noj Go­ri za­ko­ni va­že sa­mo za na­rod. Vlast je iz­nad za­ko­na. Naj­bo­lji pri­mjer su pljač­ka na­ro­da, uru­ša­va­nje svih pri­vred­nih gi­ga­na­ta što je auto­mat­ski pro­iz­ve­lo gu­bi­tak mo­guć­no­sti da se za­po­sliš, ra­diš i ži­viš. Vlast se ne sma­tra od­go­vor­nom za to što su sva­kom od nas po­je­di­nač­no ukra­li de­ce­ni­je nor­mal­nog ži­vo­ta. Za­to te­ži da kon­tro­li­še slo­bo­de, jer ih se pla­ši. A ko smo mi i u šta smo se pre­tvo­ri­li kao na­rod kad sve ovo pro­la­zi? Upla­še­na, ma­zo­hi­stič­ka, le­tar­gič­na go­mi­la ko­joj ša­ka ja­da oli­če­na u gru­pi kri­mi­na­la­ca na­me­će svo­ja pra­vi­la igre. Mi smo ža­lo­sna pa­ro­di­ja od na­ro­da. Za ko­ga i za­što mi gla­sa­mo ako oni ko­je po­dr­ža­va­mo sa­mo raz­mi­šlja­ju o to­me ka­ko da na­pu­ne dže­po­ve i uve­ća­ju pri­vi­le­gi­je? Či­ni se da lju­di ko­ji vla­da­ju ovom ze­mljom ne­ma­ju gla­sa­če. Oni ima­ju na­vi­ja­če ko­ji kli­ču i ska­ču uoči iz­bo­ra, jer su uci­je­nje­ni, iako zna­ju da će pr­vi dan na­kon iz­bo­ra sto­mak da ih za­bo­li od gla­di. To su lju­di ko­ji ne shva­ta­ju da zbog nji­ho­vog pol­tro­ni­sa­nja ži­vi­mo u dr­ža­vi u ko­joj me­di­o­kri­te­ti vo­de glav­nu ri­ječ. Oni ne či­ta­ju pro­gra­me par­ti­ja, ni­ti ih za­ni­ma ka­ko će nam bi­ti sju­tra. Jed­no­stav­no su opi­je­ni svo­jim vo­đa­ma i sprem­ni su Cr­nu Go­ru gur­nu­ti u pro­va­li­ju sa­mo da se vla­sti ne za­mje­re. Na­rod u Cr­noj Go­ri bi mo­rao zbog sve­ga što je pre­ži­vio u pro­te­klih dva­de­set se­dam go­di­na po­kre­nu­ti ve­li­ku op­šte­na­rod­nu tu­žbu pro­tiv ak­tu­el­ne iz­vr­šne vla­sti i svih nje­nih is­tak­nu­tih lič­no­sti po­je­di­nač­no zbog pljač­ke, kri­mi­na­la, ugro­ža­va­nja ljud­skih slo­bo­da i du­šev­nih bo­lo­va ko­je smo svi pre­ži­vlja­va­li zbog nji­ho­vog ka­ta­stro­fal­nog vr­še­nja vla­sti.
To bi bi­la tu­žba ko­ju bi na sto­ti­ne hi­lja­da gra­đa­na Cr­ne Go­re pot­kri­je­pi­lo neo­bo­ri­vim do­ka­zi­ma o broj­nim ne­prav­da­ma i zlo­u­po­tre­ba­ma ko­je su ih nji­ho­vim po­gre­šnim od­lu­ka­ma do­ve­le na rub eg­zi­sten­ci­je. Bio bi to pro­ces u ko­me bi na­go­mi­la­no na­rod­no ne­za­do­volj­stvo pot­kri­je­plje­no do­ka­zi­ma iz­ni­je­lo na svje­tlo da­na isti­nu o re­ži­mu ko­ji je sve sem na­rod­ni.