Za­vi­snik od psi­ho­ak­tiv­nih sup­stan­ci N.C. (44), ko­ji se li­je­či se u ko­tor­skoj bol­ni­ci u Do­bro­ti, u is­po­vi­je­sti za „Dan” go­vo­ri ka­ko je po­či­nio kri­vič­no dje­lo da bi do­šao do nov­ca i ku­pio he­ro­in. Nar­ko­ti­ke ko­ri­sti već pet-šest go­di­na, a tre­nut­no se na­la­zi na me­ta­don­skoj te­ra­pi­ji. N.C. uka­zu­je da je zbog upo­tre­be dro­ge do­ta­kao dno, te da je za­do­vo­ljan što je za­po­čeo li­je­če­nje u Do­bro­ti. On že­li da se vra­ti nor­mal­nom ži­vo­tu i da se iz­li­je­či od za­vi­sno­sti.
– Do­šao sam da se li­je­čim na sud­skom odje­lje­nju Spe­ci­jal­ne bol­ni­ce za psi­hi­ja­tri­ju. Već du­ži pe­ri­od sam za­vi­snik od nar­ko­ti­ka, pet-šest go­di­na, sa ne­kim pe­ri­o­di­ma ap­sti­nen­ci­je od go­di­nu-dvi­je... Pr­vi put sam na li­je­če­nju. Po­či­nio sam kri­vič­no dje­lo kra­đe, na­rav­no, da bih do­šao do nov­ca ko­ji mi je bio po­tre­ban za sup­stan­cu-he­ro­in. To­li­ko te to po­ne­se da vi­še iz­gu­biš kom­pas... Sve to vu­če jed­no dru­go – za he­ro­in ti tre­ba no­vac, da do­đeš do nov­ca na­pra­viš kri­vič­na dje­la. Od ka­da sam po­či­nio kri­vič­no dje­lo, ja sam na me­ta­don­skoj te­ra­pi­ji, ko­ja slu­ži da si na mo­men­te „po­kri­ven“, da ni­je­si u pro­ble­mi­ma i bo­lo­vi­ma, a ova­mo na dru­goj stra­ni ju­riš za he­ro­i­nom da bi „ura­dio“, to je to­li­ko ve­li­ka za­vi­snost. Glu­po je pri­ča­ti nor­mal­nim lju­di­ma, jer oni to ne mo­gu shva­ti­ti, te­ško da to mo­že da shva­ti čo­vjek ko­ji ni­je upu­ćen. Ve­li­ki je raz­mak iz­me­đu lju­di ko­ji su sad „na uli­cu“ i onih ko­ji su na uli­ci bi­li pri­je 20-30 go­di­na, kad ni­je bi­lo tih sup­stan­ci. Ni­je ih bi­lo u ovim ko­li­či­na­ma kao sa­da, kad dje­ca već u osnov­nim ško­la­ma po­či­nju da ih kon­zu­mi­ra­ju. Ogrom­na je raz­li­ka... – pri­ča N.C..
Pod­sje­ća da je na­kon iz­vr­še­nog kri­vič­nog dje­la uhap­šen, ali da je na su­đe­nju advo­kat uspio da do­ka­že da je za­vi­snik i da se li­je­či, te da je kri­vič­no dje­lo ko­je je po­či­nio po­sle­di­ca sta­nja u ko­jem se na­la­zio.
– U tom pe­ri­o­du sam se pri­ja­vio za li­je­če­nje me­ta­don­skom te­ra­pi­jom am­bu­lan­ti u Ko­to­ru. To je me­tod ski­da­nja sa dro­ge i či­šće­nja me­ta­do­ni­ma. Već sam bio uklju­čen u tu te­ra­pi­ju baš u pe­ri­o­du ka­da sam po­či­nio to kri­vič­no dje­lo. Su­di­ja mi je iz­re­kao za­tvor­sku ka­znu od go­di­nu i šest mje­se­ci, uz oba­ve­znu mje­ru li­je­če­nja, ko­ja ima tra­ja­ti ono­li­ko ko­li­ko bu­de po­treb­no da se li­je­čim od za­vi­sno­sti, sve dok dok­tor i oso­blje ne pro­ci­je­ne da sam iz­li­je­čen, ili ko­li­ko mi tra­je ka­zna, čak do tri go­di­ne – na­vo­di on.
Ka­ko do­da­je vre­me­nom čo­vjek po­sta­je fi­zič­ki i psi­hič­ki za­vi­stan od nar­ko­ti­ka.
– Or­ga­ni­zam ni­je vi­še zdrav kao ne­kad, ne­go se raz­bo­li za vr­lo kra­tak pe­ri­od. Ni­je da čo­vjek do­đe do dna, ne­go me­tri­ma pro­bi­je dno, do­tle ode. Naj­go­re je kad čo­vjek vi­še ne zna što ra­di – cr­na ru­pa u mo­zgu, gu­biš vri­je­me, gu­biš da­ne, ne­dje­lje, ne­ma pam­će­nja, ne­ma ni­šta, to je naj­go­re. Što mo­že bi­ti go­re od to­ga? – pi­ta N.C..
Ka­že da je pri­je ne­go što je do­šao na li­je­če­nje imao pred­ra­su­de o toj bol­ni­ci.
– Mi­slio sam Do­bro­ta je lud­ni­ca i htio sam da tu mje­ru li­je­če­nja pot­pu­no pre­sko­čim, ni­sam uop­šte htio da do­đem i po­šao sam di­rekt­no u Ka­zne­no-po­prav­ni dom u Spu­žu. Čak sam i na ram­pi pre­dao stva­ri, ušao unu­tra i me­ni ka­že čo­vjek: „Ti tre­ba da ideš u Do­bro­tu na li­je­če­nje“. Ta­ko su me vra­ti­li i evo me ov­dje mje­sec i de­set da­na. Kao što vi­di­te, ovo je bol­ni­ca, lju­di se tru­de da me li­je­če. Od­re­đe­ne pe­ri­o­de to­kom da­na sam slo­bo­dan, kad sam u te­re­ta­ni, kad sam u šet­nji, a dru­gi dio da­na i no­ću sam pod klju­čem... Htio sam da iz­bjeg­nem bol­ni­cu, ali sa­da vi­dim da ov­dje pru­ža­ju od­lič­ne uslo­ve za li­je­če­nje. Pri­je sve­ga, ja se ne osje­ćam kao da sam u za­tvo­ru, ne­go sam u bol­ni­ci. Ne ču­va­ju me uni­for­mi­sa­ni po­li­caj­ci sa pen­dre­ci­ma, li­si­ca­ma, ne­go „se­kju­ri­ti“ – obez­bje­đe­nje, ili je ča­sna se­stra, ili me­di­cin­ska se­stra, ili dok­to­ri­ca, ko­ji ima­ju to­li­ko str­plje­nja za ovaj na­rod ov­dje, da ja ni­sam mo­gao da vje­ru­jem. Či­sto je, hi­gi­je­na je na ni­vou, ni­je ide­al­no, ne znam da li su ta­kvi uslo­vi na sva­kom odje­lje­nju, ali na svom odje­lje­nju sva­ko ju­tro uzi­mam te­ra­pi­ju, imam raz­go­vor sa psi­ho­lo­gom sa ci­ljem spo­zna­va­nja se­be i dru­gih lju­di, raz­go­va­ra se do­kle mo­že da se ide, šta mo­že da se na­pra­vi, ko­li­ko mo­žeš se­be da ob­u­zdaš i da se­be pro­na­đeš. Po­sli­je to­ga ima­mo rad­no-oku­pa­ci­o­nu te­ra­pi­ju, fi­zič­ke ak­tiv­no­sti, te­re­ta­na, či­sti se dvo­ri­šte, li­šće, do­la­ze vo­lon­te­ri sa dru­štve­no ko­ri­snim igra­ma, oku­plja­mo se po­sli­je pod­ne. Svi su ma­nje-vi­še bo­le­sni, ali za­vi­si ko­li­ko je ko oču­van. Kroz dru­že­nje mi se zbli­ža­va­mo, upo­zna­je­mo i se­be i dru­ge – is­ta­kao je N.C.
Upo­tre­ba dro­ge je, ka­ko is­ti­če, za­ča­ra­ni krug. Sva­ko­dnev­no se isto de­ša­va – dan po­či­nje uzi­ma­njem sup­stan­ce, u tom mo­men­tu čo­vjek je svje­stan sve­ga, svje­stan je u če­mu je, gdje ide, u ka­kvu pro­past sr­lja, ali opet je od nje­ga ja­ča fi­zič­ka i psi­hič­ka kri­za...
– Za­to od­mah uju­tru čo­vjek gle­da da se „sre­di“ sa ne­kom do­zom ko­li­ko mu je po­treb­no i dan se ta­ko na­sta­vlja. Vr­lo ma­lo lju­di ta­da ima po­tre­bu za hra­nom – pre­te­žno lju­di na­vu­če­ni na he­ro­in pro­pad­nu, do­đu kao le­še­vi...Taj za­ča­ra­ni krug je sva­ko­dnev­no isti. Po­či­nje pra­vlje­nje kri­vič­nih dje­la za no­vu do­zu, pa za još jed­nu no­vu do­zu – no­va kri­vič­na dje­la. Po­la gra­ma he­ro­i­na ko­šta de­set eura, gram – 20 eura, pet gra­ma – 50 eura. Vre­me­nom ras­te to­le­ran­ci­ja or­ga­ni­zma na do­zu, pri­vi­ka­va se na he­ro­in i čo­vje­ku tre­ba sve vi­še i vi­še dro­ge – ob­ja­šnja­va N.C.
Pre­ma nje­go­vim ri­je­či­ma, do­sta lju­di ko­ji uzi­ma­ju he­ro­in to ra­de da bi za­o­bi­šli pro­ble­me, ner­vo­zu...
– Jer taj he­ro­in ti mo­men­tal­no „ri­je­ši“ sve pro­ble­me, dok tra­je nje­go­vo dej­stvo. On­da lju­di pri­bje­ga­va­ju to­me... Poč­neš sa jed­nim gra­mom he­ro­i­na, za mje­sec da­na do­đeš na pet gra­ma i čo­vjek te­ži­ne 100 ki­la za mje­sec da­na do­đe na 80 ki­la, to­li­ko su vid­ne te pro­mje­ne... Ako je čo­vjek u kri­zi, ne mo­že da spa­va, usta­je ra­no, on­da je i agre­siv­ni­ji, sve za­vi­si od or­ga­ni­zma – na­vo­di on.
Do­da­je da je igrom slu­ča­ja od­mah po­čeo sa kon­zu­mi­ra­njem he­ro­i­na.
– Na­la­zio sam se u ino­stran­stvu, me­đu lju­di­ma ko­ji su ra­di­li sa tim, kon­zu­mi­ra­li he­ro­in i ka­ko sam bio sa nji­ma, ta­ko sam i ja po­čeo. Ni­sam, kao što se uobi­ča­je­no od­vi­ja si­tu­a­ci­ja kod nas, po­čeo od ma­ri­hu­a­ne, spi­da, „sli­či­ca“. Lju­di oko me­ne bi­li su du­ži pe­ri­od uži­va­o­ci he­ro­i­na, vi­dio sam ka­ko su opu­šte­ni, mal­te­ne bez pro­ble­ma, bez ner­vo­ze u ži­vo­tu... Svi­dje­lo mi se, pro­na­šao sam se ne­gdje... Mo­žda se u po­čet­ku i ne osje­ćaš li­je­po, ali bar za­bo­ra­viš na sva­ko­dnev­ne pro­ble­me, opu­stiš se, „pre­sko­čiš“ pro­ble­me. Or­ga­ni­zam se uspo­ri u ne­kom po­čet­nom pe­ri­o­du, čo­vje­ku bu­de li­je­po na tre­nu­tak, dok je or­ga­ni­zam još zdrav, dok ga još ne uzme dro­ga. Jed­na je stvar ka­da čo­vjek uzi­ma nar­ko­ti­ke, a dru­ga je ka­da nar­ko­ti­ci uzmu nje­ga. Me­ne je he­ro­in bio uzeo, ali eto, „ču­pam se“ ne­ka­ko – po­ru­ču­je N.C.
N.C. je imao nor­mal­no dje­tinj­stvo. Od­ra­stao je u nor­mal­noj fa­mi­li­ji.
– Do sed­mog raz­re­da sam bio od­li­čan đak. Ni­je mo­ja po­ro­di­ca do­pri­ni­je­la da bu­dem uži­va­lac nar­ko­ti­ka, ne­go okru­že­nje, dru­štvo, na­čin ži­vo­ta. Sa 14 go­di­na po­či­nje uli­ca, pu­ber­tet je pre­kret­ni­ca za sva­kog čo­vje­ka. Uvi­jek po­sto­je dva pu­ta pa ko­ji iza­be­re­te – ili ovaj ili onaj, ili te­ži, ili lak­ši. Vi ste taj ko­ji od­lu­ču­je. I ja sam ne­gdje oda­brao taj put, ko­ji je za moj po­jam i moj na­čin bio ta­da lak­ši. Ne­za­po­slen sam. Za­vr­šio sam osnov­nu ško­lu, upi­sao sam tr­go­vin­sku ško­lu, me­đu­tim, od­mah sam pre­stao sa da­ljim ško­lo­va­njem. Sa­da mi je žao, to su bi­le go­di­ne pri­je ra­ta, de­ve­de­se­te. On­da su do­šle go­di­ne sank­ci­ja, ra­ta, em­bar­ga, sva­ko se ba­vio svim i sva­čim, taj na­čin je uzeo ma­ha, a ja sam sta­sao u tim kru­go­vi­ma, me­đu tim lju­di­ma. Ože­njen sam već de­set go­di­na – ka­že N.C.
Ka­ko ka­že, nje­go­va su­pru­ga ni­je zna­la da ko­ri­sti nar­ko­ti­ke.
– Sa­zna­la je ne­dav­no. I ona je ima­la pred­ra­su­de ka­da sam do­šao u bol­ni­cu. Ona je mno­go zre­li­ja od me­ne, bi­la je to­li­ko upor­na da ni­je do­pu­sti­la da me to po­ne­se. Taj krug me vr­tio, a ona se to­li­ko bo­ri­la da me iš­ču­pa iz kan­dži he­ro­i­na... Ona me va­di iz to­ga kru­ga i sve dok to ne us­pi­je­mo, sve je dža­be. Na­kon sto­ti­nu pro­ble­ma i sva­đa, opet mi je pru­ži­la ru­ku sa na­mje­rom da mi po­mog­ne – na­vo­di N.C.
Raz­go­vor je oba­vljen u sa­rad­nji sa upra­vom Psi­hi­ja­trij­ske bol­ni­ce, u do­go­vo­ru sa dr Ma­ri­nom Ro­ga­no­vić, spe­ci­ja­li­stom za li­je­če­nje bo­le­sti za­vi­sno­sti.M.D.Po­po­vić


Ro­di­te­lji pa­zi­te dje­cu

N.C je po­ru­čio ro­di­te­lji­ma da po­sve­te vi­še pa­žnje svo­joj dje­ci.
– Ne tre­ba im da­ti sve što po­že­le. Tre­ba ih pu­sti­ti da za­ra­de, da za­slu­že to što im tre­ba. Ne­ka ro­di­te­lji po­ve­du ra­ču­na sa kim im se dje­ca dru­že. Ako do­đe do to­ga da je di­je­te kre­nu­lo stran­pu­ti­com, ne­ka se obra­te ne­ko­me od dok­to­ra, ko­ji će ga naj­bo­lje sa­vje­to­va­ti šta da ra­de sa dje­te­tom, da ga „krug“ o ko­me sam pri­čao, ne uhva­ti. Ako ga uhva­ti, on­da ga je te­ško iz­vu­ći iz to­ga kru­ga. Va­žno je da ro­di­telj što pri­je re­a­gu­je. Do­sta lju­di ne­će da pri­hva­ti da nji­ho­vo di­je­te kon­zu­mi­ra dro­gu... – za­klju­ču­je N.C.


Stra­hu­je od za­tvo­ra

N.C. do­da­je da će za par mje­se­ci bi­ti fi­zič­ki oči­šćen od he­ro­i­na i da će u tom mo­men­tu mo­ći da bu­de bez te­ra­pi­je. On stre­pi od iz­la­ska iz bol­ni­ce i od­la­ska u za­tvor.
– Po­što na odje­lje­nju ne­ma mje­sta, ta­kve lju­de oni ša­lju od­mah u za­tvor, da bi dru­go­ga pri­mi­li. U tom okru­že­nju kre­ću se i nar­ko-di­le­ri kao da si na­po­lju – me­ne to oče­ku­je, kao i sve nas ko­ji smo sud­ski pa­ci­jen­ti. To je „ka­zne­no-re­pro­duk­tiv­ni“ dom, tu se sa­mo re­pro­du­ku­ju kri­mi­nal­ci i nar­ko­ma­ni. Sve je to mo­no­pol, sve je po­ve­za­no. Te­ra­pi­ja ski­da­nja me­ta­do­ni­ma tra­ja­će mo­žda još mje­sec i on­da će me po­sla­ti u Ka­zne­no-po­prav­ni dom. Čo­vje­ka je naj­lak­še fi­zič­ki iz­li­je­či­ti, za­klju­ča­te ga 15 da­na i vi ste ga fi­zič­ki iz­li­je­či­li, ali čim mu ot­klju­ča­te vra­ta, on će od­mah da ode nar­ko-di­le­ri­ma i što ste na­pra­vi­li – ni­šta. Zna­či, bio sam tu dva mje­se­ca, ski­nu­li su me sa he­ro­i­na, ura­di­li su to što je do njih. Oni sa­mo gle­da­ju da te ski­nu sa te­ra­pi­je i da te mak­nu. U jav­no­sti se do­sta go­vo­ri o to­me da za nas ko­ji se li­je­či­mo tre­ba da se obez­bi­je­de ade­kvat­ni uslo­vi re­ha­bi­li­ta­ci­je i na­kon iz­la­ska iz bol­ni­ce, ali u ka­zne­no-po­prav­nom do­mu ne­ma ni­ka­kve te­ra­pi­je – i za­tvor je pun dro­ge – tvr­di N.C.
Po­ru­ču­je da že­li što du­že da osta­ne u bol­ni­ci jer osje­ća na­pre­dak, te da ka­da iza­đe iz usta­no­ve da ži­vi nor­mal­nim ži­vo­tom.