Pi­še: Mag­da Pe­ter­nek

Pro­đe ne­dav­no tra­di­ci­o­nal­ni sa­bor tru­ba­ča u Gu­či. Kao i sva­ke go­di­ne tru­bi­lo se na sve stra­ne. Ko­lo­ne lju­di sli­va­le su se u tu lije­pu va­ro­ši­cu na­še lije­pe Sr­bi­je. Tra­di­ci­o­nal­no je me­đu nji­ma bio i ve­li­ki broj stra­na­ca. Ne mi­slim da su oni baš ne­ki po­što­va­o­ci na­še tra­di­ci­je,oni su ipak tu zboć ića, još vi­še zbog pi­ća,ali „k’o god doš’o do­bro doš’o”.
Pro­đe ne­dav­no i tra­di­ci­o­nal­ni mu­zič­ki fe­sti­val u No­vom Sa­du zva­ni „Eg­zit’’. Ni tu ni­je fa­li­lo pu­bli­ke, a bo­ga­mi ni mu­zi­ke. E, sad o uku­si­ma se ne ras­pra­vlja,ali do­bro, valj­da je i to mu­zi­ka. Tre­šta­lo je na sve stra­ne, op­šti kr­klja­nac na na­šoj lije­poj tvr­đa­vi zva­noj Pe­tro­va­ra­din. I u ovom „po­ho­du’’ stra­na­ca je bi­lo na to­ne, kao i u „slu­ča­ju’’ Gu­ča.To što ni­ko od njih ne­ma poj­ma u ko­joj se dr­ža­vi na­la­zi (još ma­nje je znao iz ko­je od­la­zi), i što bla­ge ve­ze ne­ma ni­šta o isto­ri­ji tvr­đa­ve, ma­nje je va­žno. K’o god doš’o do­bro doš’o.
Ali! Šta je ta­ko iz­u­zet­no va­žno i šta bi tre­ba­lo da nam i te ka­ko sme­ta i tje­ra na raz­mi­šlja­nje? Na­i­me, ono što me­ni tra­di­ci­o­nal­no go­di­na­ma pa­ra i oči i du­šu je­ste na­še ne­po­zna­va­nje sop­stve­ne isto­ri­je, i ba­ha­to i si­gur­no mo­gu re­ći ne­hu­ma­no ne­po­što­va­nje svo­je tra­di­ci­je.Tra­di­ci­ja, dra­gi mo­ji, do­se­že mno­go da­lje od Gu­če i „Eg­zi­ta’’. To su na­ši pre­ci, na­ša za­ne­ma­re­na isto­ri­ja, naši za­gu­blje­ni sta­ri do­bri obi­ča­ji. Ma­lo zna­mo o ko­rije­ni­ma svog je­zi­ka,ali za­to vje­što „pa­la­ca­mo’’ en­gle­skim,i još bo­lje ga pi­še­mo. „Na­pe­ri­li’’ smo ga na sve ka­fa­ne, pro­dav­ni­ce, re­sto­ra­ne i osta­la­ „ras­po­lo­ži­va sred­stva’’. Ne zna­mo ko su nam bi­li đe­do­vi i pra­đe­do­vi, ali za­to od­lič­no zna­mo šta je do­ruč­ko­va­la Ma­do­na.
Svi oni „stren­dže­ri’’ što „otru­bi­še’’ u Gu­či i „od­ska­ka­še” na Pe­tro­va­ra­di­nu već re­koh ni­su bi­li u oba­ve­zi da zna­ju baš ni­šta od na­še tra­di­ci­je, ali mi bo­ga­mi je­smo.Na­ža­lost, ono što se bo­jim da je go­le­ma isti­na, je­ste to da 70 o­dsto da­na­šnje omla­di­ne mno­go bo­lje igra po ame­rič­kim pra­vi­li­ma, ne­go što zna šta je „mo­ra­vac’’.
Ne fa­li nam va­la ni ro­šti­lji­ja­da, ko­ba­si­ci­ja­da, sla­ni­ni­ja­da, ku­pu­si­ja­da, pa­pri­ki­ja­da i osta­lih „oblo­gu­zi­ja­da’’. Fa­li nam, bra­le, pi­sme­no­sti, do­sto­jan­stva, fa­li nam kul­tu­re. Kul­tu­re u oba­ve­znom po­što­va­nju svo­je tra­di­ci­je.Mo­žda će ne­ko po­mi­sli­ti (a si­gur­na sam da ho­će) da su sve ove go­re na­ve­de­ne po­sla­sti­ce upra­vo od­raz tra­di­ci­o­nal­nih vrijed­no­sti i obiljež­ja od­re­đe­nih kra­je­va, i do­ne­kle će bi­ti u pra­vu. Ali, „od­ne­kle’’ ne­će. On­dje gdje že­lim da ih raz­u­vje­rim, je­ste upra­vo sle­de­će - da­kle, sva­ki ovaj do­ga­đaj u 80% slu­ča­je­va se svo­di na op­šte va­ša­ri­šte i ne­u­kus. Kad ka­žem ne­u­kus na­rav­no da ne mi­slim na će­vap i sla­ni­ni­cu, već na mu­zi­ku ko­ja je pro­sto ka­zna za uši, na mla­de pe­valj­ke ko­je u svo­jim naj­bo­ljim go­di­na­ma umje­sto sti­ca­nja zna­nja pro­da­ju svo­je tije­lo za bud­za­što. Kad ka­žem ne­u­kus ne mi­slim ni na ku­pus ni na pa­pri­ku, već na go­mi­lu mla­dih pi­ja­nih mo­ma­ka, ko­ji su upra­vo zbog al­ko­ho­la do­šli da „is­po­štu­ju’’ tra­di­ci­ju. I još ne­što-mno­ge od tih ma­ni­fe­sta­ci­ja su no­vi­jeg da­tu­ma, što je još je­dan do­kaz da je „lo­va’’ i ov­dje ku­pi­la ili još go­re pot­ku­pi­la tra­di­ci­ju.
Tra­di­ci­ja je ono što no­si­mo u se­bi. Ono što su nam da­li na­ši ro­di­te­lji. I ako mo­žda i mi­sli­mo da vi­di­mo bo­lje i vi­še od dru­gih, to je sa­mo za­to što sto­ji­mo na ra­me­ni­ma svo­jih pre­da­ka. Ka­da bu­de­mo svje­sni da se sa­mo ta­ko ču­va do­sto­jan­stvo i da se sa­mo nje­go­vim po­što­va­njem mo­že ču­va­ti tra­di­ci­ja on­da će­mo zna­ti ko smo. U pro­tiv­nom lu­ta­će­mo od „štan­da do štan­da’’ i mo­žda će­mo bi­ti si­ti, ali osta­će­mo za­u­vijek glad­ni i pra­zni du­hom. A bez nje­ga nam ti sto tru­ba, ni ki­lo će­va­pa ne­će po­mo­ći. Dža­ba nam i pe­tro­va­ra­din­ski „eg­zit’’. Iz­la­za nam ne­ma.
Za­to, dra­gi mo­ji, ga­ji­te svo­ju kul­tu­ru, po­štuj­te je. Vo­li­te svo­je ko­rije­ne. Ja sam tra­di­ci­o­nal­no dio to­ga. I ja i moj bič. Jer ne­po­što­va­nje tra­di­ci­je je kič.
(Autor je pjesnik)