Pi­še: Ni­ko­li­na Đu­ro­vić

Da ne bi Nje, te Ku­le va­vi­lon­ske, bi­lo bi u Ma­dri­du k’o u Pa­ri­zu, na Taj­lan­du k’o na Gren­lan­du, u breg­zi­tu ko na Eg­zi­tu. Bi­la bi tad jed­na lin­gva i ne bi po­tre­bo­va­la Mul­ti­lin­gva. Jed­na ši­fra, je­dan kod, je­dan sim­bol za sav rod. Jed­na usta, je­dan glas, je­dan gra­fem za sve nas. Nit dan­ke shön, nit ar­ri­ve­der­ci, nit ha­sta la vi­sta, nit hello baby, da ne bi Nje, te raz­do­ra ja­bu­ke. Za­ku­ni se mo­lim te, na mo­je mo­no­lit­no vo­lim te, tad u Islan­du, le­de­na že­na, bi­la bi me vri­jed­na. Tad bi mul­ti­lin­gvi­zam me­ni bio mi­sti­ci­zam, bi­lin­gvi­zam, mog do­ga dog­ma­ti­zam, da ne bi Nje, od ope­ka gra­đe­vi­ne. Tad je­di­ni ra­si­zam bio bi sek­si­zam. Tad tran­sla­tor ne bih bio ja, nit pro­fe­sor je­zi­ka. Tu­ma­čio ne bih šta je rekô Eko, i bez me­ne Eko, od­zvanjô bi ko eho. Tu­ma­čio ne bih, ak­te, spi­se raz­ne, na je­zi­ku no­vom, bi­le bi pra­zne. Bez hlje­ba bih bio, šta či­nio ja bih, da ne bi Nje, od Ba­bi­lo­na ku­le. I sme­ta ne­kom ta, je­zi­ka si­ja­či­ca, i pro­kli­nje Nju, od ope­ka ru­še­vi­nu. Sme­ta ne­kom ro­man­ski, iz Ka­pue la­tin­ski. Sme­ta ne­kom slo­ven­ski, je­zik or­to­dok­sni. Pre­mi­nu­li san­skrit, tre­ba­lo bi sa­krit’! Bu­ji­cu ri­je­či, tre­ba­lo bi spri­je­čit’! Za gla­go­lji­vost, obez­gla­vlje­nost! Sme­ta ne­kom ra­zno­rod­nost, ho­će uni­form­nost. ,,Jed­nu ši­fru, je­dan kod, je­dan sim­bol za sav rod. Jed­na usta, je­dan glas, je­dan gra­fem za sve nas.“ I sje­tio se ne­ko an­gli­sti­ke, no­ve mo­no­lin­gvi­sti­ke. Nu­di ne­ko kod za vas­ci­je­li rod. Da tre­ner bu­de Džon (John), za no­vi nam kod. Da no­vi Džo­nov kod bu­de na­ma Bog. Da baš sva­ki bu­de Džon (John), ili Tom (Tom). Da sva­ki lin­gvi­sta bu­de an­gli­sta. Da sva­ki neo­lo­gi­sta bu­de an­gli­sta, da sva­ki neo­lo­gi­zam bu­de nam an­gli­ci­zam. Da no­va lin­gvi­sti­ka bu­de an­gli­sti­ka. Da u Ma­dri­du bu­de k’o u Pa­ri­zu, na Taj­lan­du k’o na Gren­lan­du, u breg­zi­tu k’o na Eg­zi­tu. Tad ne bi bio spo­ran Rječ­nik cr­no­gor­ski, va­žno je li ovaj, srp­ski il’ bo­san­ski. Tad znao bih do­bro ko­ji mi je ma­ter­nji, tad imao ne bih stra­ni kao iz­bor­ni. Tad ne bih bio po­li­glo­ta, to nje­go­va je gol­go­ta, već do­bro zna­nog je­zi­ka, mo­no­lin­gvi­sta. Tad bi va­žan bio sa­mo je­zik en­gle­ski, tad bi Džo­nov je­zik bio je­zik sve­op­šti. I spro­vo­di ne­ko taj, do­bro­o­smi­šljen plan. Obra­ća ne­ko Nju, do­bro zna­nu va­vi­lon­sku, u Ku­lu an­gli­stič­ku. Ima ne­ko rje­še­nje, za na­še spa­se­nje. No­vi svjet­ski kod za vas­ci­je­li rod! No­vi svjet­ski glas, da nam bu­de spas. No­vi svjet­ski po­re­dak, da nam bu­de ura­dak! Da se kon­ver­tu­jem ja, baš iz jed­nog po­te­za, da ne­ma vi­še Nje, te raz­do­ra ja­bu­ke. Da uje­di­nje­nja bu­de Ve­li­ka ja­bu­ka, da uje­di­ni ona i Ve­li­kog me­dvje­da. Da Ame­ri­ka bu­de ze­mlja ve­li­ka! Da ze­mlja obe­ća­na bu­de ze­mlja ve­li­ka! Jam­či ona jed­no­u­mlje, to na­še je bez­u­mlje. Nje­no sa­gla­sje, na­še je jed­no­gla­sje. Jam­či ona glo­ba­li­zam, ne pre­cje­nju­je na­ci­o­na­li­zam! Sub­or­di­ni­ran je in­di­vi­du­a­li­zam, jer, ko te pi­ta! Ni­ce to me­et you John, my na­me is Tom.
A ne zna Džon, ni taj isti Tom da ne tre­ba ku­lu da de­za­vu­i­še, an­gli­ci­zam da afir­mi­še. Ne zna da naš rod već ima uni­for­man kod. Nit mul­ti, nit bi­lin­gvi­zam, taj kod je uni­ver­za­li­zam. Taj lin­gvi­zam je kad ti­hu­je­mo, ali se ra­za­zna­je­mo. Kad fo­ne­mu ne is­pu­sti­mo, ali se pre­po­zna­je­mo. Kad okom mi ka­žeš šta je sr­ce htje­lo, kad su­za me uči, šta ti du­šu mu­či. Kad u Ma­dri­du k’o u Pa­ri­zu, na Taj­lan­du k’o na Gren­lan­du, u breg­zi­tu k’o na Eg­zi­tu, mi­sliš na me­ne, i do­zi­vaš me, mi­slim na te­be i pri­zi­vam te. Kad si od žu­či i od­bi­jaš me. Kad si lu­ča i pri­vla­čiš me. Kad si žu­čo­no­ša il’ lu­čo­no­ša, iskon­ski na­tu­ra­li­sta, nit’ lin­gvi­sta, nit’ an­gli­sta. Kad lin­gvom na­tu­re pro­zbo­riš i ta­ko mno­go zbo­riš.
Pra­va ši­fra, pra­vi kod, pra­vi sim­bol za sav rod. Pra­va usta, pra­vi glas, pra­vi gra­fem za sve nas! Nit dan­ke shön, nit ar­ri­ve­de­r­ci, nit ha­sta la vi­sta, nit hello baby. Muk i sa­mo muk! Za­mu­ko­smo.
(Autor­ka je pro­fe­so­ri­ca
i knji­žev­ni­ca)