Pi­še: Mi­lu­tin MI­ĆO­VIĆ

„Da­nas svak' pi­še“ - ču­je se ta ri­ječ sva­ko­dnev­no, od bi­lo ko­jeg ple­bej­ca. Ni­šta ne či­ta čo'ek, ali zna da „svak' pi­še“. Na­i­đe po­red ulič­nog štan­da, pre­tu­ra knji­ge, pra­šnja­ve, pre­zre­ne, osta­vlje­ne, ne­po­mič­ne - me­đu ko­ji­ma oba­ve­zno pri­mi­je­ti i knji­ži­cu ne­kog sa­vre­me­ni­ka, či­ju je sli­ku ne­kad vi­dio u no­vi­na­ma, i s pre­zre­njem iz­go­vo­ri op­šte­u­po­treb­nu fra­zu – da­nas svak' pi­še. Taj ne mo­ra ni­šta da zna, ali mo­ra da zna ka­ko sve ko­ji pi­šu mo­že da sa­be­re u zbir­nu ime­ni­cu „svak“. (A svak' je ni­ko, ni­gdje i ni­ko). Bez te men­tal­ne teh­ni­ke, ne bi mo­gao ni za taj mag­no­ve­ni mo­me­nat pri­ba­vi­ti se­bi osje­ća­nje da čvr­sto sto­ji na ze­mlji.
U obez­li­če­noj svi­je­sti ko­ja ši­ro­ko na­sta­nju­je ovaj bi­je­li svi­jet, ni­ko je, ne sa­mo op­šte­pri­hva­će­na, ne­go op­šte­o­če­ki­va­na po­ja­va. Jer ni­ko ni­ko­ga ni na šta ne oba­ve­zu­je. Svi­jet, na mo­me­nat mo­že da iz­gle­da kao raj – ni­gdje i ni­ko­ga. Sa ni­kim mo­gu ka­ko ho­ću, ka­že onaj ko­ji je „na­šao“ for­mu­lu za sve, ali je se­be iz­u­zeo. Taj mo­žda se­bi ka­že po­ne­kad - iako sam ni­ko, ni­ko to ne mo­že da vi­di. Ta­ko raz­mi­šlja ne­si­gur­ni ple­be­jac ko­ji ni­kad ni­je ni u ko­ga ste­kao po­vje­re­nje, ni­ti je ni­kad stao na svoj oslo­nac. Ta­kav ni­je za­pam­tio ni ne­kog mu­dri­jeg star­ca u svom se­lu. Iako je ne­kad i mi­slio da Ne­kog ima, iz­u­da­ran glu­po­sti­ma i pra­zni­nom sva­ko­dne­vi­ce, sad u olak­ša­nju po­mi­sli da stvar­no ne­ma ni isti­ne, ni lju­di. Ima ta­kvih bez­broj. Ali ni ta­kve ne tre­ba pot­ci­je­ni­ti. Ne zbog nji­ho­vog „kri­tič­kog“ du­ha. Ne­go što su do­brim di­je­lom u pra­vu. Nji­ma je in­tu­i­tiv­no mno­go šta po­zna­to, sa­mo ni­je su­šti­na, ko­ja se kao po do­go­vo­ru po­vla­či iz svi­je­ta.
Ima lju­di ko­ji su taj­nim dej­stvom du­ha pre­va­zi­šli pi­sa­nje. To ne bi smio za­bo­ra­vi­ti ni­ko od onih ko­ji ula­ze u utak­mi­cu pi­sa­nja i či­ta­nja. Vla­di­ka Ni­ko­laj Ve­li­mi­ro­vić, u knji­zi „Pi­sma Sr­bi­ma kroz tam­nič­ki pro­zor“, to je če­sto eks­pli­cit­no ka­zi­vao. Kul­tu­ra je ni­šta, duh pla­me­ni je sve! Sve što vri­je­di. To je on ta­ko vi­dio iz Da­ha­ua. Zar ni­je­su po­sle­di­ca evrop­ske kul­tu­re i Da­hau, i Ja­se­no­vac? Ne sa­mo evrop­ske kul­tu­re, ne­go ka­i­nov­se pri­ro­de čo­vje­ka, ko­ju kul­tu­ra ne mo­že da uči­ni druk­či­jom i znat­no bo­ljom.
Sje­ćam se, dav­no je to bi­lo, moj pri­ja­telj ko­ji je bio pre­va­zi­šao pi­sa­nje go­vo­rio mi je u bud­noj ti­ši­ni. „Ne sje­daj za rad­ni sto ako ne osje­tiš, dej­stvom du­ha ko­ji te na­da­nju­je, da ti sve že­ne da­ju lju­bav! I od­mah se di­ži sa svog rad­nog mje­sta, ako ne osje­tiš, da du­hom ko­ji ti se da­je, ne ras­tva­raš do ni­šta sve de­spo­te, vla­da­re i mon­stru­me ovo­ga svi­je­ta“.
Sad, kad ci­ti­ram te ri­je­či po­sli­je to­li­ko go­di­na i nad­hnu­tih ča­so­va, iz­gle­da­ju mi kao ne­ka vi­so­ka fan­ta­zi­ja, ali po­ri­ca­nje nji­ho­ve du­bo­ke re­al­no­sti, za me­ne, znam, bi­la bi mo­ja smrt.
Ne­ke pri­li­ke i ne­pri­li­ke do­dat­no uni­ža­va­ju du­bi­nu i taj­nu ri­je­či, i na­rav­no, još vi­še, du­bi­nu i taj­nu ću­ta­nja. Kao, re­ci­mo, pred­iz­bor­ne kam­pa­nje uz po­moć hi­lja­de me­di­ja i pra­znih usta. Dok to tra­je, naj­ra­di­je bih se spu­stio hi­lja­du me­ta­ra is­pod ze­mlje. Ali, šta je tu je. Ja na ne­ki na­čin po­štu­jem re­al­nost, pa i re­al­nost bi­je­de. Re­koh da će se ove je­se­ni Cr­na Go­ra „pre­si­pa­ti iz šu­pljeg u pra­zno“. Vi­dim to, i tu­gu­je moj duh. Jer će se opet sta­vi­ti u po­gon ri­je­či ko­je su iz­gu­bi­le sva­ki smi­sao. A ko­ji ni­je­su na­šli bo­lji smi­sao, po­sta­će do­bro­volj­ne žr­tve tog (be)smi­sla.
Naj­pre­va­zi­đe­ni­ja ide­o­lo­gi­ja u Cr­noj Go­ri je ide­lo­gi­ja vla­da­ju­će par­ti­je. Ona je Cr­nu Go­ru do­ve­la pro­gram­ski do to­ga da je – sva­ko - ni­ko. Ta­ko je pla­ni­ra­no, i plan se, pro­cen­tu­al­no gle­da­no, do­bro ostva­ru­je. Ako već ra­ču­na na po­lo­vi­nu bi­ra­ča, zar to ni­je ogro­man i ka­ta­stro­fi­čan uspjeh.
Su­štin­ski gle­da­no, oni su, na­rav­no, u naj­go­rem po­lo­ža­ju. Od stra­ne ove dr­ža­ve su fa­vo­ri­zo­va­ni, od stra­ne čoj­stva, ju­na­štva i pam­će­nja - po­ni­šte­ni do nu­le. Za­to se me­đu nji­ma, te mo­ral­ne i du­hov­ne ka­te­go­ri­je, sma­tra­ju sa­svim pre­va­zi­đe­nim. Đe su čoj­stvo i ju­na­štvo u 21. vi­je­ku? Prak­ti­ci­zam, prag­ma­ti­zam, uti­li­ta­ri­zam, uspjeh, zar ni­je­su no­ve, su­ve­re­ne ka­te­go­ri­je čo­vje­ka gra­đa­ni­na? Ali za­to, u prag­ma­tič­nu ide­o­lo­gi­ju vla­da­ju­će par­ti­je, ugra­đen je ipak neo­p­hod­ni fa­na­ti­zam („evro­a­tlant­ske vri­jed­no­sti“) ko­ji im da­je neo­p­hod­nu bor­be­nost i is­klju­či­vost. Ko­li­ko ne­ma­ju mo­guć­no­sti da sve to ra­zu­mi­ju, to­li­ko u to vje­ru­ju. Neo­p­hod­ni fa­na­ti­zam je šarm te vje­re, ko­ja ne do­pu­šta ra­zu­mi­je­va­nje i pre­zi­re čo­vje­ka. To je vje­ra bez al­ter­na­ti­ve, vje­ra ko­ja sve dru­ge pre­zi­re. Vje­ra ko­joj je Bog fik­ci­ja i smrt, a nar­ko­ti­zo­va­no bez­u­mlje – ži­vot. Le­gi­ja de­mo­na ko­ji ih vo­de –nji­ho­vi su bo­go­vi, ko­ji­ma žr­tvu­ju osta­tak na­ro­da ko­ji ne­će nji­hov um. Opa­ke flo­sku­le nji­ho­ve pred­iz­bor­ne kam­pa­nje, nji­ho­vo su sva­ko­dnev­no je­van­đe­lje. Vi­še ih ne pi­taj ni o če­mu, ne podjse­ćaj ih ni na što, a po­seb­no ih ne pi­taj – ot­ku­da i kud idu? Oni su sreć­ni sve dok nji­ho­va ide­o­lo­gi­ja, uz po­moć dr­žav­ne me­ha­ni­za­ci­je, bu­de mo­gla da ras­ko­pa­va i za­ko­pa­va te­mlje Cr­ne nam Go­re. Pa hajd' na­pri­jed, Cr­na Go­ro, cr­na maj­ko...!
(Autor je knji­žev­nik)