Va­silj­ka Šće­pa­no­vić iz Do­njeg Za­ga­ra­ča još je vi­tal­na sta­ri­ca iako je dav­no pre­gu­ra­la sto­tu, od­no­sno na­pu­ni­la je 106 go­di­na. No­ge je do­bro slu­že, mi­sli su bi­stre i od ove sto­go­di­šnja­ki­nje ima se šta na­u­či­ti, a bo­ga­mi i ču­ti. Pre­gu­ra­la je mno­ge ra­to­ve, li­je­pe i tu­žne ljud­ske pri­če, a to kao da joj da­je sna­gu da se su­prot­sta­vi go­di­na­ma i kao da ih ne­ka­ko vra­ća una­zad. Ka­da je pi­ta­te ko­li­ko ima go­di­na ka­že da ne zna, ali ma­tič­ni broj je ja­san i ka­že da je Va­silj­ka Šće­pa­no­vić ro­đe­na da­le­ke 1910. go­di­ne, da­kle ka­da je Cr­na Go­ra pro­gla­še­na kra­lje­vi­nom. Na­ža­lost, Va­silj­ka da­nas ne ži­vi ni­ma­lo kra­ljev­ski. Pri­je bi se re­klo da je­dva sa­sta­vlja kra­ja sa kra­jem i da joj mno­go to­ga ne­do­sta­je. Naj­vi­še raz­go­vo­ra i tu­đe bri­ge.
– Vi­še se i ne sje­ćam od ka­da ži­vim u Do­njem Za­ga­ra­ču. Znam da je to bi­lo dav­no, ali se do­bro sje­ćam ka­da me ne­ko po­sje­ti. To­ga je sve re­đe i da mi ne­ma ku­ma Ma­noj­la Ću­pi­ća ko­ji če­sto svra­ti či­ni­lo bi mi se da ži­vim sa­ma na svi­je­tu. Ipak, ni­je ta­ko ima i da­lje do­brih lju­di i kom­ši­ja ko­ji mi se na­đu ka­da tre­ba – ve­li Va­silj­ka.
Ona se ob­ra­do­va­la ka­da je eki­pa „Da­na” do­šla da je obi­đe i uru­či pa­ket „Ban­ke hra­ne”. Ka­že da će joj do­bro do­ći, jer te­ško mo­že sa­ma da ode do pro­dav­ni­ce.
– Hva­la vam što ste se sje­ti­li jed­ne sta­ri­ce, ob­i­šli je i do­ni­je­li pa­ket hra­ne – po­ru­či­la nam je Va­silj­ka.
Do nje­nog do­ma do­la­zi se za­pu­šte­nim ma­ka­da­mom, pa oni ko­ji ne mo­ra­ju tu­da bi se ri­jet­ko upu­ti­li. Bi­lo bi li­je­po da se put ma­lo ure­di, pa da se ko­li­ma lak­še do­la­zi. Ipak, Va­silj­ka mno­go ne oča­ja­va zbog pu­ta i ka­že da ko ho­će do­ći će, pa bio put ova­ka­va ili ona­kav.
Ono što joj naj­vi­še za­gor­ča­va sta­rač­ke da­ne je pre­su­da jav­nog iz­vr­ši­te­lja da mo­ra da pla­ti ra­čun za stru­ju od 144 eura. Va­silj­ki­na pen­zi­ja ko­ju je za­ra­di­la je ma­la i iz­no­si je­dva 150 eura i taj dug joj je kao om­ča oko vra­ta. Po­što je pre­su­da pra­vo­sna­žna Va­silj­ki su već po­če­li da od­bi­ja­ju tre­ći­nu od iaona­ko ma­le pen­zi­je.
– Ne znam ka­ko se sve to na­ku­pi­lo, ali bo­ga­mi pu­no me je una­za­di­lo. Je­dva imam za ono naj­o­snov­ni­je i gdje se baš sa­da na­đe ovaj ra­čun ko­ji mo­ram da pla­ćam. Stru­ju ina­če ri­jet­ko ko­ri­stim, osim fri­ži­de­ra. Imam ne­ki sta­ri cr­no-bi­je­li te­le­vi­zor, ali se ne sje­ćam ka­da sam ga po­sljed­nji put upa­li­la – ve­li ona.
Ona ka­že da je ri­jet­ko ko obi­la­zi, osim što po­ne­kad do­đe eki­pa hit­ne po­mo­ći. A vo­lje­la bi Va­silj­ka da je ne­ko i vi­đe­ni­ji po­sje­ti, pro­či­ta pre­su­du za stru­ju i pla­ti tih sto­ti­njak eura. Za ne­ko­ga oni ne­ma­ju ni­ka­kvu vri­jed­nost, a Va­silj­ki su ve­li­ki ta­man ko­li­ko i bre­me nje­nih 106 go­di­na.I.M.


Pre­su­da o pri­nud­noj na­pla­ti

U pre­su­di jav­nog iz­vr­ši­te­lja pi­še da je dug na­pra­va­ljen iz­me­đu 2012. i 2014. go­di­ne. Mje­seč­no to iz­no­si u pro­sje­ku po če­ti­ri ili pet eura, ali eto i to Va­silj­ka mo­ra da pla­ti. U su­prot­nom pi­še da će joj za­pli­je­ni­ti imo­vi­nu. A bi­lo bi in­te­re­sant­no šta bi to ka­da bi iz­vr­ši­te­lji do­šli za­pli­je­ni­li kod Va­silj­ke. Ku­ća i njen na­mje­štaj su za­pu­šte­ni, na jed­nom di­je­lu ne­ma ni ta­va­ni­ce, pa si­ro­ma­štvo vi­ri iz sko­ro sva­ke ci­gle nje­nog do­ma.