Na­kon pre­mi­jer­nog iz­vo­đe­njem du­go­me­tra­žnog do­ku­men­tar­nog fil­ma o ži­vo­tu i dje­lu Vi­ta Ni­ko­li­ća „U trag za­bo­ra­vu”, autor­ke Ma­je Ja­nju­še­vić, u sklo­pu ma­ni­fe­sta­ci­je „Da­ni Vi­to­mi­ra – Vi­ta Ni­ko­li­ća”, či­ji or­ga­ni­za­to­ri su NVO Ali­jan­sa za kul­tu­ru, eko­lo­gi­ju, ljud­ska pra­va „CE­HRA” i Ne­vla­di­na fon­da­ci­ja „Sta­ni­slav – Ća­no Ko­pri­vi­ca”, lju­bi­te­lji pi­sa­ne ri­je­či u sa­li „Za­hu­mlja” mo­gli su uži­va­ti u pro­mo­ci­ji isto­i­me­nog zbor­ni­ka. Pri­re­đi­vač te vri­jed­ne pu­bli­ka­ci­je u ko­joj su upe­ča­tlji­vo osli­ka­ni ogle­di i sje­ća­nja Vi­to­vih pri­ja­te­lja i po­zna­va­la­ca nje­go­vog dje­la, ali sta­re i slav­ne Vi­to­ve pje­sme, fo­to­gra­fi­je, dje­lo­vi ru­ko­pi­sne ostav­šti­ne, bi­lje­ške, dnev­ni­ci i aneg­do­te je Mak­sim Vu­ja­čić, knji­žev­nik, no­vi­nar i pu­bli­ci­sta, ko­ji je do­sad na­pi­sao se­dam knji­ga ve­za­nih za Vi­to­vo dje­lo.
Ka­ko je is­ta­kao prof. dr Rat­ko Bo­žo­vić, ova knji­ga pred­sta­vlja dio jed­ne kul­tu­re na­šeg sje­ća­nja, od­no­sno di­men­zi­je na­šeg op­sta­ja­nja ko­ja je do­sta pro­ble­ma­tič­na.
- To pri­je sve­ga iz raz­lo­ga što se po­sta­vlja pi­ta­nje ko­li­ko se do­bro sje­ća­mo, ko­li­ko ima sje­ća­nja ali i ko­li­ko sje­ća­nja iz isko­na pro­šlo­sti i sa­da­šnjo­sti op­sta­ju u sje­ća­nju. Auto­ri na če­lu sa Mak­si­mom Vu­ja­či­ćem da­li su uvjer­ljiv od­go­vor na naj­va­žni­je pi­ta­nje za­što je Vi­to pje­snik ko­ji se pam­ti, za­što je on ne­ko ko će osta­ti u sje­ća­nju, ko­ga ne mo­že­mo iz­bje­ći iz na­še sva­ko­dne­vi­ce iz na­še me­mo­ri­je i su­sre­ta sa Nik­ši­ćem i sa na­ma u Nik­ši­ću ko­ji pam­ti­mo Vi­ta. Ova knji­ga je od­go­vo­ri­la na ta pi­ta­nja - ko je bio Vi­to i ka­kav je nje­gov iden­tit. Pro­sto mi se či­ni da je on kao taj­na u ovoj knji­zi do­ži­vio jed­no osvje­tlje­nje, ka­zao je Bo­žo­vić, do­da­ju­ći da su ovom knji­gom otvo­re­na vra­ta u sje­ća­nju na Vi­ta Ni­ko­li­ća.
Is­ti­ču­ći da ko­ra­ci od­je­ku­ju sje­ća­nji­ma Mi­lo­rad Bo­ško­vić, je ka­zao da pi­sac i nje­go­va sjen­ka, odav­no su za­jed­no i za­jed­no osta­ju do po­sled­njeg da­ha.
- Mo­že­mo li mi da­na­šnji su­o­če­ni sa osje­ća­njem vre­me­na ko­je pro­ti­če i sve bri­še kad je je­dan dan sa­mo po­kret­na sli­ka gur­nu­ti osje­ća­nja pro­la­zno­sti, uza­lud­no­sti čo­vje­ko­vog bo­rav­ka na ze­mlji shva­ti­ti da ne­ko ži­vi za po­e­zi­ju. Vi­to je ži­vio za po­e­zi­ju i za no­vi­nar­stvo i od po­e­zi­je i no­vi­nar­stva. Mak­sim Vu­ja­čić se po­sve­tio pro­u­ča­va­nju, pro­vje­ri i ob­ja­šnje­nju sva­kog po­da­tka iz Vi­to­vog ži­vo­ta. Nje­go­ve knji­ge su unu­tra­šnja bi­o­gra­fi­ja Vi­to­mi­ra – Vi­ta Ni­ko­li­ća, is­ka­za­na ona­ko ka­ko je on ži­vio, pi­sao, drum­no­vao, jed­no vri­je­me vi­no pio i lju­bio iz da­na u dan, ka­zao je Bo­ško­vić, na­gla­siv­ši da je Vi­to vje­ro­vao u svje­tlost ri­je­či, te da je to bi­la po­kre­tač­ka sna­ga nje­go­ve ener­gi­je.
Po mi­šlje­nju prof. dr Dra­ška Do­šlja­ka, upr­kos či­nje­ni­ci što se uvi­jek ču­lo da nje­go­vo knji­žev­no stva­ra­la­štvo ne pri­pa­da ni­jed­noj po­e­ti­ci i ni­jed­nom prav­cu, nje­go­vo pje­snič­ko stva­ra­la­štvo bi se mo­glo na­zva­ti Vi­to­mi­ri­zmom.
- I upra­vo tom Vi­to­mi­ri­zmu, ne bi mo­gao pri­pa­sti ni­je­dan pje­sni, bez ob­zi­ra što su ga mno­gi po­ku­ša­va­li ko­pi­rat, ka­zao je Do­šljak, is­ka­zu­ju­ći po­što­va­nje Vu­ja­či­ću za ulo­že­ni trud da od za­bo­ra­va otrg­ne Vi­ta Ni­ko­li­ća, „ko­ji ni­ko­ga ni­je in­fi­ci­rao tu­ber­ku­lo­zom, ali je mno­ge ge­ne­ra­ci­je za­ra­zio po­e­zi­jom, a nje­gov lir­ski ka­šalj iz Bre­zo­vi­ka i da­nas opo­mi­nje mno­ge mla­de, ali i one sta­ri­je ge­ne­ra­ci­je”.
Mr Želj­ko Ru­to­vić, tom pri­li­kom je na­gla­sio da je Vi­to lič­nost ko­ja za­slu­žu­je pa­žnju i sve­ko­li­ko mul­ti­di­sci­pli­nar­no is­tra­ži­vač­ko po­i­ma­nje ži­vo­ta i ra­da.
- Nje­go­va ne­pred­vi­di­va i buj­na ma­šta bi­li je naj­bo­lja bra­na sve­ko­li­kom za­bo­ra­vu. Vi­to je opo­ni­rao na­do­la­ze­ćem svi­je­tu i ci­vi­li­za­ci­ji, ka­zao je Ru­to­vić, do­da­ju­ći da ni­je bio shva­ćen u tom vre­me­nu.
Pod­sje­ća­ju­ći na cr­ti­ce iz Vi­to­vov ži­vo­ta re­di­telj Bla­go­ta Era­ko­vić je odao pri­zna­nje or­ga­ni­za­to­ri­ma što su po­kre­nu­li ma­ni­fe­sta­ci­ju u čast sje­ća­nja na li­ri­ča­ra, bo­e­ma i no­vi­na­ra is­ti­ču­ći da su pre­mi­je­ra fil­ma „U trag za­bo­ra­vu” i pro­mo­ci­ja zbor­ni­ka do­volj­ni da ona poč­ne na naj­bo­lji i naj­kva­li­tet­ni­ji na­čin. L.N.

Pr­vi do­bit­nik „Za­lo­ge”
Dru­šan Go­ve­da­ri­ca, pje­snik tom pri­li­kom je na­gla­sio da Vi­to Ni­ko­lić, pr­vi do­bit­nik na­gra­de „Za­lo­ga” ko­ju do­dje­lju­je knji­žev­na za­jed­ni­ca „Vla­di­mir Mi­ju­ško­vić”.
- Be­sjed­nič­ki ka­ko je i umio odu­žio se i na­gra­di i svom pri­ja­te­lju i pi­scu Vla­di­mi­ru Mi­ju­ško­vi­ću. Bi­la je to pr­va na­gra­da Vi­to­mi­ra Ni­ko­li­ća, ali i po­sled­nja za ži­vo­ta, ka­zao je Go­ve­da­ri­ca, na­gla­siv­ši da mu je post­hum­no do­di­je­lje­na na­gra­da Mar­ko Mi­lja­nov.