Pi­še: Nik Ga­šaj


Ter­min dis­kri­mi­na­ci­ja je pre­u­zet od la­tin­skog je­zi­ka – di­scri­mi­no, dis­kri­mi­na­re i ima zna­če­nje odva­ja­nja, raz­li­ke, tre­ti­ra­nja na raz­li­či­te na­či­ne, ogra­ni­ča­va­nja pra­va, ili us­po­sta­vlja­nja sta­nja ne­rav­no­prav­no­sti, ne­jed­na­ko­sti i ne­prav­de.
Po­jam dis­kri­mi­na­ci­je je ob­ja­šnjen u pr­vom čla­nu De­kla­ra­ci­je UN o uki­da­nju svih ob­li­ka ra­sne dis­kri­mi­na­ci­je, u ko­jem je na­ve­de­no: ‘’Dis­kri­mi­na­ci­ja me­đu lju­di­ma, ko­ja se te­me­lji na ra­si, bo­ji ko­že ili et­nič­koj pri­pad­no­sti pred­sta­vlja po­vre­du ljud­skog do­sto­jan­stva i tre­ba da bu­de osu­đe­na kao po­ri­ca­nje na­če­la Po­ve­lje UN, kao kr­še­nje ljud­skih pra­va i osnov­nih slo­bo­da, ko­je su pro­gla­še­ne u Uni­ver­zal­noj de­kla­ra­ci­ji o ljud­skim pra­vi­ma, kao pre­pre­ka za pri­ja­telj­ske i mi­ro­lju­bi­ve od­no­se me­đu lju­di­ma i kao čin ko­ji je u sta­nju da po­re­me­ti mir i bez­bjed­nost me­đu lju­di­ma“.
Za­htje­vi za po­se­ban, pri­vi­le­go­van po­lo­žaj od­re­đe­ne na­ci­o­nal­no­sti u od­no­su na dru­gu ili dru­ge et­no­na­ci­o­nal­no­sti su če­sti. Naj­če­šće, ta­kvi za­htje­vi su se ba­zi­ra­li na ra­si­stič­kim te­o­ri­ja­ma ko­je ko­ri­ste bi­o­lo­ške, an­tro­po­lo­ške i dru­ge di­sci­pli­ne za oprav­da­nje za­htje­va za pri­vi­le­go­va­ni po­lo­žaj. Za­stup­ni­ci ta­kvih gle­di­šta na­sto­ja­li su da uka­žu na po­sto­ja­nje „vi­še“ ra­se, či­ji pri­pad­ni­ci ima­ju ve­ću in­te­lek­tu­al­nu i fi­zič­ku spo­sob­nost i do­pri­no­se mno­go vi­še raz­vo­ju, dru­štve­nom, eko­nom­skom, kul­tur­nom na­pret­ku, ne­go „ni­že“ ra­se što, pre­ma pr­vi­ma, da­je pra­vo da bu­du no­si­o­ci ci­vi­li­za­ci­je.
Ta­kve ide­je na­i­šle su na naj­ve­ću po­dr­šku u Nje­mač­koj u dru­goj po­lo­vi­ni 19. vi­je­ka, ka­da su se ja­sni­je ar­ti­ku­li­sa­li za­htje­vi za po­seb­no mje­sto nje­mač­ke ra­se u Evro­pi i u svi­je­tu, kao one ko­ja je su­per­i­or­na u od­no­su na dru­ge. Sto­ga, i naj­po­zva­ni­ja da upra­vlja dru­gim ra­sa­ma. Ide­je o ra­snoj su­per­i­or­no­sti, od­no­sno o po­seb­nim isto­rij­skim za­slu­ga­ma i zna­ča­ju po­je­di­nih na­ro­da u od­no­su na dru­ge, na­šle su mje­sto u svim dr­žav­nim tvo­re­vi­na­ma biv­še Ju­go­sla­vi­je, što je re­zul­ti­ra­lo nje­nim kr­va­vim ras­pa­dom. Na­ža­lost, ide­ja o su­per­i­or­no­sti jed­ne ra­se ili jed­nog na­ro­da u od­no­su na dru­ge ko­ri­šće­na je u po­li­tič­ke svr­he da bi se oprav­da­li za­htje­vi za pri­le­go­van i do­mi­nan­tan po­lo­žaj, što je objek­tiv­no ima­lo te­ške po­sle­di­ce, a po­ne­kad i tra­gič­ne po ži­vot na­ro­da ili ra­znih et­no­na­ci­o­nal­nih ma­nji­na. S tim u ve­zi, po­zna­ti autor Aš­raf Pa­hva­li je is­ti­cao ka­ko je na­sto­ja­nje da se utvr­di in­fe­ri­or­nost lju­di sa­mo na osno­vu bo­je ko­že ili et­nič­kih ka­rak­te­ri­sti­ka ozna­ka “lu­do­sti ili psi­hič­ke de­vi­ja­ci­je“.
Me­đu­na­rod­na za­jed­ni­ca se od dru­ge po­lo­vi­ne 19. vi­je­ka sve vi­še an­ga­žu­je ka­ko bi obez­bi­je­di­la pu­nu rav­no­prav­nost me­đu dr­ža­vlja­ni­ma, bez ob­zi­ra na ra­sne, na­ci­o­nal­ne, vjer­ske, je­zič­ke raz­li­ke itd. Ta­ko su zna­čaj­ne od­red­be o za­bra­ni dis­kri­mi­na­ci­je ugra­đe­ne u Pa­ri­ški ugo­vor o mi­ru 1856. go­di­ne. Na­i­me, član de­vet tog ugo­vo­ra je oba­ve­zao Por­tu da pre­du­zme sve po­treb­ne mje­re ka­ko bi obez­bi­je­di­la pu­nu slo­bo­du svih svo­jih dr­ža­vlja­na, bez ob­zi­ra na vjer­ske i ra­sne raz­li­ke. Ber­lin­ski kon­gres je pro­ši­rio krug oba­ve­za­nih dr­ža­va. Pre­ma čla­nu 62. Ber­lin­skog ugo­vo­ra, Tur­ska je bi­la oba­ve­zna da po­štu­je vjer­ske slo­bo­de, a Sr­bi­ja, Cr­na Go­ra, Ru­mu­ni­ja i Bu­gar­ska da za­šti­te vjer­ske ma­nji­ne, od­no­sno da za­jam­če vjer­ska pra­va i da za­bra­ne sva­ku dis­kri­mi­na­ci­ju po osno­vu vje­re, kao i po iz­bo­ru mje­sta bo­rav­ka, upra­žnja­va­nja po­li­tič­kih pra­va i pri­je­ma u jav­ne slu­žbe. Pakt Li­ge na­ro­da (1919.) u čl.23. sa­dr­ži na­če­lo jed­na­ko­sti i po­seb­nu oba­ve­zu osi­gu­ra­nja pra­vič­nog po­stu­pa­nja ko­lo­ni­jal­nih vla­sti pre­ma do­mo­ro­dač­kom sta­nov­ni­štvu.
Po­ve­lja UN, u čla­no­vi­ma 1, 13, 55 i 76, tre­ti­ra­ju­ći za­šti­tu ljud­skih pra­va i osnov­nih slo­bo­da, na­vo­di da ovo tre­ba uči­ni­ti bez ni­ka­kve raz­li­ke u po­gle­du ra­se, po­la, je­zi­ka ili vje­re, što u su­šti­ni pred­sta­vlja im­pli­cit­nu za­bra­nu dis­kri­mi­na­ci­je. U Evrop­skoj kon­ven­ci­ji za za­šti­tu ljud­skih pra­va i slo­bo­da pro­pi­sa­no je uži­va­nje pra­va i slo­bo­da bez dis­kri­mi­na­ci­je po bi­lo ko­joj osno­vi.
Me­đu­na­rod­na za­jed­ni­ca je, po­red op­štih, do­ni­je­la i po­seb­ne do­ku­men­te ko­ji tre­ba da obez­bi­je­de uki­da­nje po­je­di­nih ob­li­ka ra­sne dis­kri­mi­na­ci­je. U tom ci­lju, do­šlo je do usva­ja­nja dva me­đu­na­rod­na do­ku­me­na­ta ko­ji se ne­po­sred­no ti­ču ra­sne dis­kri­mi­na­ci­je. To su De­kla­ra­ci­ja UN o uki­da­nju svih ob­li­ka ra­sne dis­kri­mi­na­ci­je iz 1963. i Me­đu­na­rod­na kon­ven­ci­ja o uki­da­nju svih ob­li­ka ra­sne dis­kri­mi­na­ci­je iz 1965. go­di­ne. Oba ak­ta pr­vi put u isto­ri­ji ljud­ske za­jed­ni­ce, ne sa­mo kon­sta­tu­ju po­sto­ja­nje dis­kri­mi­na­ci­je za­sno­va­ne na ra­si, bo­ji ko­že i et­nič­kom po­ri­je­klu, u po­je­di­nim dje­lo­vi­ma svi­je­ta, i pr­vi put po­zi­tiv­no prav­no de­fi­ni­šu po­jam ra­sne dis­kri­mi­na­ci­je (član 1, tač­ka 1. Kon­ven­ci­je), već pred­vi­đa­ju oba­ve­ze dr­ža­va čla­ni­ca UN, od­no­sno stra­na ugo­vor­ni­ca, da pred­u­zi­ma­ju od­re­đe­ne i po­treb­ne mje­re ra­di ukla­nja­nja po­sto­je­će prak­se ra­sne dis­kri­mi­na­ci­je (ta­mo gdje ta­kva prak­sa po­sto­ji), od­no­sno ra­di za­bra­ne uvo­đe­nja prak­se ra­sne dis­kri­mi­na­ci­je. Da­nas ra­snu, od­no­sno na­ci­o­nal­nu dis­kri­mi­na­ci­ju tre­ba shva­ti­ti i kao jed­nu od po­ja­va ko­ji­ma je za­jed­nič­ki ime­ni­telj ne­jed­na­kost, a ob­li­ci u ko­ji­ma se ona iz­ra­ža­va mo­gu bi­ti ve­o­ma raz­li­či­ti. Usta­vom Cr­ne Go­re utvr­đe­no je: ”Za­bra­nje­na je sva­ka ne­po­sred­na ili po­sred­na dis­kri­mi­na­ci­ja, po bi­lo kom osno­vu” (član 8 stav 1). Cr­na Go­ra je do­ni­je­la i Za­kon o za­bra­ni dis­kri­mi­na­ci­je. Me­đu­tim, po­sto­ja­nje pra­vi­la o za­bra­ni dis­kri­mi­na­ci­je u ne­kom usta­vu ili za­ko­nu još ne zna­či da je dis­kri­mi­na­ci­ja u stvar­no­sti za­bra­nje­na i da ne po­sto­ji. Po­red prav­nih pret­po­stav­ki, to za­vi­si i od op­šte dru­šve­ne kli­me, po­li­tič­ke i prav­ne kul­tu­re, gra­đan­ske de­mo­krat­ske svi­je­sti, kao i od po­sto­ja­nja de­mo­krat­skih ka­pa­ci­ce­ta i ljud­skih re­sur­sa da­tog dru­štva i dr­ža­ve. Na­i­me, ima pu­no pri­mje­ra ka­da ne­ka dr­ža­va ili po­je­di­ni dr­žav­ni or­ga­ni i jav­ni funk­ci­o­ne­ri raz­vi­ja­ju ta­kvu po­li­ti­ku s ci­ljem da obez­bi­je­de pri­vi­le­go­van po­lo­žaj čla­no­vi­ma jed­ne gru­pe i da pri to­me di­kri­mi­ni­šu čla­no­ve dru­ge gru­pe ili gru­pa u ras­po­dje­li dru­štve­nog bo­gat­stva: ko­ri­šće­nje sta­no­va, ra­znih kre­di­ta, mo­guć­no­sti za­po­šlja­va­nja, mo­guć­no­sti una­pre­đe­nja na po­slu, obra­zo­va­nje, li­je­če­nje, kao i ostva­ri­va­nje dru­gih gra­đan­skih, po­li­tič­kih, eko­nom­sko-so­ci­jal­nih i kul­tur­nih pra­va. Naj­go­re je i ka­da su uzro­ci to­me: ko­rup­ci­ja, ne­po­ti­zam, et­no­cen­tri­zam, et­no­na­ci­o­na­li­zam, od­no­sno kle­ro­na­ci­o­na­li­zam, ple­men­ska svi­jest i ple­men­sko-ro­dov­ski kla­no­vi i pri­vi­le­gi­je po toj osno­vi, kao i et­nič­ke pred­ra­su­de i ste­re­o­ti­pi.
(Autor je po­li­ti­ko­log)