Su­de­ći pre­ma vi­zu­el­nom iz­gle­du Nik­ši­ća te­ško da bi se mo­glo kon­sta­to­va­ti da u tom gra­du već go­di­na­ma una­zad vla­da te­ška so­cio-eko­nom­ska si­tu­a­ci­ja. Eks­pan­zi­ja gra­đe­vi­nar­stva na go­to­vo svim lo­ka­ci­ja­ma užeg i ši­reg grad­skog je­zgra nad­vla­da­la je muč­ne pri­če vi­še od tri hi­lja­de rad­ni­ka ko­ji su osta­li bez po­sla u po­sled­nje če­ti­ri go­di­ne. Stra­te­ški part­ne­ri pod pla­štom eko­nom­ske kri­ze uki­da­li su rad­na mje­sta, uglav­nom za­tva­ra­ju­ći i pred­u­ze­ća, osta­vlja­ju­ći iza se­be na sto­ti­ne mi­li­o­ne eura ne­iz­mi­re­nih po­tra­ži­va­nja. Te ne­sta­le pa­re oči­gled­no su se pre­to­či­le u po­slov­no-stam­be­ne objek­te u ko­ji­ma se osi­ro­ma­še­nim rad­ni­ci­ma nu­de po­slo­vi gra­đe­vi­na­ra, ugo­sti­te­lja i tr­go­va­ca, ali i stam­be­ne je­di­ni­ce. Pred­sjed­nik Op­štin­skog sin­di­kal­nog po­vje­re­ni­štva Bran­ko Gar­da­še­vić ka­že da je i za la­i­ke po­sto­je­ća si­tu­a­ci­ja zbu­nju­ju­ća, po­seb­no ako je po­zna­to da iz mje­se­ca u mje­sec ra­ste sto­pa ne­za­po­sle­nih, kao i ona o du­žnič­kom rop­stvu biv­ših i sa­da­šnjih rad­ni­ka.
- U Nik­ši­ću se do­bro zna ka­kva je si­tu­a­ci­ja i da ne­ma ni jed­nog otvo­re­nog rad­nog mje­sta u re­al­nom sek­to­ru, osim u di­je­lu ugo­sti­telj­stva i tr­go­vi­ne gdje po­slo­dav­ci re­gu­lar­no za­po­sle jed­nog ili dva rad­ni­ka, a pet­na­e­stak ili vi­še njih ra­di bez ika­kvih pra­va i u stra­hu da ne osta­nu i bez to­ga. Sto­ga je lo­gič­no na­še pi­ta­nje ko i za ko­ga gra­di sve te zgra­de - pi­ta se Gar­da­še­vić.
Kva­drat stam­be­nog pro­sto­ra u no­vo­sa­gra­đe­nim zgra­da­ma i onim či­ja grad­nja u to­ku je mi­ni­mum 600 eura u za­vi­sno­sti od zo­ne, ali i pro­fi­la objek­ta. Gar­da­še­vić na­gla­ša­va da je upit­no ko­ji to rad­nik Nik­ši­ća i iz ko­je fir­me mo­že se­bi pri­u­šti­ti da ku­pi stan za ko­ji bi se mo­rao i kre­dit­no za­du­ži­ti, a pro­sjek pla­te na ni­vou op­šti­ne je ne­pu­nih 400 eura.
- S ob­zi­rom na si­tu­a­ci­ju sma­tram da se iza oči­gled­ne eks­pan­zi­je gra­đe­vi­nar­stva kriju za­ku­li­sne rad­nje, po­put pra­nja ve­li­ke ko­li­či­ne nov­ca, ili ne­što dru­go. Raz­voj se ne mje­ri po bro­ju gra­đe­vi­na, već po sit­nim i sred­njim pred­u­ze­ći­ma ko­ja mo­gu iole nor­mal­no da po­slu­ju i svo­jim za­po­sle­nim re­dov­no iz­mi­ru­ju za­ra­de, što ka­da je Nik­šić u pi­ta­nju ne bih re­kao da je slu­čaj - na­gla­ša­va Gar­da­še­vić.
Po­slov­no-stam­be­ni objek­ti či­ja se grad­nja u Nik­ši­ću in­ten­zi­vi­ra, sma­tra Mar­ko Ko­va­če­vić, od­bor­nik De­mo­krat­skog fron­ta, sa­mo su sig­nal po­slat iz vr­ha cr­no­gor­ske vla­sti da bi se stvo­rio pri­vid ne­kog na­pret­ka kog istin­ski ne­ma.
-Grad­nja stam­be­nih obje­ka­ta u gra­du u kom se sma­nju­je broj sta­nov­ni­ka je sum­nji­va i svi­ma je ma­nje-vi­še ja­sno da tu sko­ro da i ne­ma či­stih po­slo­va. Nik­šić se po­la­ko pre­tva­ra u je­dan me­gamar­ket, pi­lja­ru i ove­ći bu­tik. In­ve­sti­to­ri su uglav­nom lju­di či­je po­ri­je­klo imo­vi­ne je sum­nji­vo, a ko­ji su na ne­ki na­čin po­ve­za­ni sa vr­hu­škom vla­sti u Pod­go­ri­ci ili su, u naj­ma­njem, čla­no­vi i ago­ta­to­ri DPS-a. Sa­da ka­da ne­ma vi­še ni­šta da se uni­šti, osta­lo im je da kroz grad­nju kom­plek­sa stam­be­nih obje­ka­ta i po­slov­nih pro­sto­ra ope­ru pa­re ko­je su otu­đi­li od gra­đa­na - sma­tra Ko­va­če­vić.
Ra­do­mir Đo­ko­vić, pot­pred­sjed­nik Mla­dih De­mo­krat­ske Cr­ne Go­re i član Glav­nog od­bo­ra te stran­ke, is­ti­če da tre­ba is­pi­ta­ti šta sve sto­ji iza po­sto­je­će si­tu­a­ci­je jer nije­dan in­ve­sti­tor ko­ji igra či­stu eko­nom­sku igru u Nik­ši­ću ne­ma eko­nom­sku ra­ču­ni­cu. U na­šem gra­du, ka­že Đo­ko­vić, sva­ki tre­ći sta­nov­nik je ne­za­po­slen, a kon­stan­tan je i od­liv sta­nov­ni­štva.
-Mla­di od­la­ze jer ne vi­de bi­lo ka­kvu pri­li­ku za na­predak. Iz go­di­ne u go­di­nu slu­ša­mo ob­ma­ne o zna­čaj­nim in­fra­struk­tur­nim pro­jek­ti­ma, o oži­vlja­va­nju pri­vre­de, una­pre­đe­nju po­ljo­pri­vre­de, pro­ši­ri­va­nju ka­pa­ci­te­ta nik­šić­kog fa­kul­te­ta, te o ko­nač­noj re­kon­struk­ci­ji Do­ma re­vo­lu­ci­je, da bi na kra­ju naš pred­sjed­nik op­šti­ne po­čeo sa stva­ra­njem ilu­zi­je o na­pret­ku Nik­ši­ća ta­ko što je po­kr­pio dva­de­se­tak uli­ca po užem di­je­lu gra­da, za­to što je ni­k­lo ne­ko­li­ko tr­žnih cen­ta­ra zbog ko­jih će se uni­šti­ti po­ro­dič­ni bi­znis i na­pra­vi­ti još ve­ća šte­ta. Umje­sto par de­se­ti­na po­ro­di­ca ko­je su sa svo­jim ma­lim pred­u­ze­ći­ma mo­gle da funk­ci­o­ni­šu, do­bi­ja­mo jed­nog mo­no­po­li­stu ko­ji uzi­ma ci­je­li eko­nom­ski ko­lač, a pa­ra­doks je ve­ći ti­me što pr­o­sječ­na pla­ta u ta­kvim mo­no­po­li­stič­kim objek­ti­ma ne pre­la­zi 250 eura – ka­že Đo­ko­vić.
B.B. - L.N.


Pro­vje­ri­ti sto­pu ob­ra­ču­na­tih po­re­za

Ra­do­mir Đo­ko­vić ka­že da pre­ma čla­nu 9 Za­ko­na o po­re­zu na ne­po­kr­et­no­sti „sto­pa po­re­za pro­por­ci­o­nal­na i mo­že iz­no­si­ti od 0,25 do je­dan od­sto od tr­ži­šne vri­jed­no­sti ne­po­kret­no­sti“. Sa­mim tim, sma­tra on, ja­sno je da op­šti­na Nik­šić ima ogro­man pro­stor za ma­ni­pi­li­sa­nje pro­cje­na­ma ne­po­kret­no­sti i da „bu­ra­zer­skim fir­ma­ma“ tu sto­pu svo­di na mi­ni­mum.
- Ono što za­bri­nja­va je­ste či­nje­ni­ca da op­šti­na Nik­šić ne ko­ri­sti u ade­kvat­noj mje­ri mo­guć­nost pre­ma po­me­nu­tom za­ko­nu da utvr­di i vi­še po­re­ske sto­pe za objek­te iz­gra­đe­ne su­prot­no za­ko­nu, ugo­sti­telj­ske objek­te ko­ri­šće­ne su­prot­no na­mje­ni i gra­đe­vin­sko ze­mlji­šte ko­je ni­je pri­ve­de­no na­mje­ni. Ne­za­mi­sli­vo je da se naj­ljep­ši di­je­lo­vi gra­da da­ju u ru­ke gra­đe­vin­skim fir­ma­ma, umje­sto da se is­ko­ri­ste za par­ko­ve i re­krea­ci­ju. Nik­šić da­nas ima oko 80 hi­lja­da sta­nov­ni­ka, a sa­mo je­dan park - is­ti­če Đo­ko­vić.


Je­di­ni pro­iz­vod kla­di­o­ni­čar­ski ti­ket

Epi­tet „grad če­li­ka i pi­va“, ka­zao je Mar­ko Ko­va­če­vić, odav­no vi­še ne kra­si Nik­šić. Bli­zu osam hi­lja­da gra­đa­na ne­ka­da je ra­di­lo u Že­lje­za­ri ko­ja je uni­šte­na sa ne­ko­li­ko pri­va­ti­za­ci­ja. Njen sa­da­šnji vla­snik za stal­no upo­šlja­va oko 200 rad­ni­ka, a la­ni im je is­te­kao rok za is­pu­nje­nje obe­ća­nja da će u fa­bri­ci bi­ti pre­ko 300 me­ta­lur­ga. Nik­šić­ko pi­vo, na­veo je Ko­va­če­vić, da­nas je sku­plje u Nik­ši­ću, ne­go u Pod­go­ri­ci ili ne­kom dru­gom gra­du.
-To sa­mo po­ka­zu­je ko­li­ko se ni­je vo­di­lo ra­ču­na o in­te­re­si­ma gra­da i dr­ža­ve već sa­mo o pri­vat­nim dže­po­vi­ma onih ko­ji su vo­di­li sram­ne pro­ce­se pri­va­ti­za­ci­ja fa­bri­ka. Ta­ko će bi­ti do­kle god je­di­ni nik­šić­ki re­al­ni pro­iz­vod bu­de ti­ket u kla­di­o­ni­ci - re­kao je Ko­va­če­vić.