<br /> Na­da, vje­ra, sud­ba... tri stra­ne istog nov­či­ća. Do­bro de, sko­ro pa istog. Tri ime­ni­ce s po­ten­ci­jom gla­go­la. Tri rad­nje od ko­jih se ne­što iz­u­zet­no oče­ku­je. Uz njih se lak­še če­ka, baš on­da ka­da u kr­vi i ze­ni­ca­ma ne­maš vi­še str­plje­nja. Ka­ko ih ob­ja­sni­ti? Ne­što su neo­d­re­di­vo, ali du­bo­ko osje­ćaj­no, po­put ka­kve fi­zič­ke i du­šev­ne ener­gi­je ko­ja oplo­đu­je, uz­di­že i hra­ni. Za­hva­lju­ju­ći nji­ma, po­je­di­nac se osje­ća kao da pri­pa­da ele­gant­noj i mi­ri­snoj cje­li­ni što leb­di iz­nad sve­mi­ra - ko­je se isto­vre­me­no pla­ši, ko­joj se zdu­šno kla­nja i ko­ja ga hra­bri. Uzdaš se da će jed­nom da te uzme u zgr­ljaj i ka­že “sve si ura­dio ka­ko tre­ba, i sve će bi­ti u re­du od sa­da... od sa­da pa do kra­ja da­na ja ću bi­ti na tvo­joj stra­ni”. U na­du se uple­ka vje­ra što je no­saš u naj­ma­njim dže­po­vi­ma - sve što tre­ba je da ih sud­ba po­gu­ra. I bu­de li zbi­lja ta­ko? Da li je za­pra­vo bit­no ako i ne bu­de? Zar ni­je va­žan put... ne to­li­ko sa­ma de­sti­na­ci­ja.
Da ih ne­ma, da ih ne pri­zi­va­mo - ne bi bi­li ospo­so­blje­ni za ži­vot. Opi­ra­ti se na­di, vje­ri, sud­bi zna­či od­sje­ći dio se­be, osi­ro­ma­ši­ti sop­stve­nost. U svi­je­tu, me­đu lju­di­ma ko­ji ne po­sje­du­ju ka­pa­ci­tet za vje­ro­va­nje, na­pro­sto se ne bi mo­glo di­sa­ti. Du­hov­no bi umr­li... fi­zič­ki bi ope­pe­lji­li. No­sa­li bi pod­oč­nja­ke za­de­blja­le od ne­pru­že­nih po­gle­da. Na­da ni­je sa­mo ilu­zi­ja... ona je i te­ra­pi­ja. Vje­ra ni­je sa­mo ti­ho­va­nje... već i uči­te­lji­ca. Sud­ba ni­je sa­mo za­cr­ta­no... ona je i oprav­da­nje za to­li­ko to­ga. I, da, sve su one la­ži... Ali na­đi mi ono­ga ko­ji mo­že da utvr­di da laž ni­je sa­mo pro­či­šće­na ver­zi­ja mo­gu­ćeg po­ret­ka stva­ri. Lje­po­ta kod iz­mi­šljo­ti­na je upra­vo ta nje­na ko­pil­na pri­ro­da - pri­ta­je­na ze­ra ko­ju no­si, kli­cu što je ka­dra da se jed­nog li­je­pog sa­ta ras­kli­ja. I on­da se de­si da lo­gi­ka ima­gi­nar­nog pro­dre u svi­jet ra­zu­ma. Ta­da mo­žeš re­ći, do­go­di­la se al­he­mi­ja!
Ka­da ste pr­vi put ču­li za nju, re­kli su da je to po­ku­šaj da se od jef­ti­nih ma­te­ri­ja­la stvo­ri zla­to. Me­đu­tim, ću­ta­li su da je ima­la još jed­no zna­če­nje... al­he­mi­ja je tu da ma­te­ri­jal­ni svi­jet pre­ve­de u du­hov­no sta­nje. Na­u­ka je do­ka­za­la da se zla­to zbi­lja mo­že do­bi­ti pri kom­bi­na­ci­ji vi­še ele­me­na­ta pri akli­ge­ne­zi... sa­mo što je po­stu­pak i da­lje ne­is­pla­tiv. Osta­lo je da se do­ka­že ka­ko je čo­vjek ka­dar dru­goj evo­lu­ci­ji... sa­mo mu još zad­nji­ca i že­lje za ne­po­treb­nim stva­ri­ma za­te­žu mo­zak ka ze­mlji. Jer, vje­šti­na le­ta ni­je sa­mo u me­ha­ni­ci le­te­nja, već i u spo­sob­no­sti da po­le­tiš... da za­mi­je­niš tvr­do sa pro­zrač­nim; da od­u­sta­neš od ono­ga što ti se či­ni neo­p­hod­nim. Dok se ne­koć vje­ro­va­lo da će se do zla­ta do­ći kom­bi­na­ci­jom ži­ve i sum­po­ra, za al­he­mi­ju unu­tar čo­vje­ko­vog bi­ća se za­dr­ža­lo da su neo­p­hod­ne na­da, vje­ra i sud­ba. Ija Ovim (mu­drac što sta­rao ni­je) re­kao je da će do al­he­mi­je u čo­vje­ku do­ći ka­da se va­tra i vo­da po­mi­re. Jer, ka­ko re­če, ta dva ele­men­ta su ro­di­te­lji vje­ri i na­di. I ta­ko se do­go­di­lo, po­što­va­na sve­zna­li­ce sa sa­mot­nog ostr­va... ro­dio se al­ko­hol. Ra­ki­ja ostva­ru­je sin­te­zu vo­de i va­tre. Zva­li su je va­tre­na vo­da, vo­da ko­ja plam­ti. Njo­me go­ri­mo i ga­si­mo žeđ, vla­ži­mo i pa­li­mo je­zik... ras­plam­sa se na naj­ma­nju iskru, a za­le­di se ako se zi­mom hla­di. Ra­ki­ja gri­je gru­di, a onaj ko­ji joj ro­bu­je, uz nje­nu po­moć sa­bi­ra na hi­lja­de in­tim­nih ču­la i do­pu­šta se­bi da sa­bi­je lo­gi­ku ka­ko bi na­pra­vio mje­sta u lo­ba­nji da na­da i vje­ra do­ba­u­lja­ju unu­tra. Za­to je sud­ba pi­jan­du­ra ta­ko pro­kle­ta... pi­ju da bi vje­ro­va­li, i zna­ju ne­što što dru­gi ne bi zna­li... da se na­da za­pra­vo pr­va uda­vi. Za­to su pi­ja­ni­ce istin­ski al­he­mi­ča­ri.
* * *
Ni­ste ču­li, a i ni­ste od onih ko­je ta­kve stva­ri za­ni­ma­ju... ne kri­vim vas, ali me­ne po­ne­su i raz­va­le. Na­i­me, ovih da­na, ne­ko­li­ko ra­zno­boj­nih li­ca dah je is­pu­sti­lo dok su pej­za­že od inja po­sma­tra­li pi­ja­ni... Sreo sam čo­vje­ka kom su dronj­ke kla­li vje­tar i ki­ša, a ko­ža za­u­da­ra­la na ra­ki­ju... nje­mu je to sa­mo bi­la ha­lji­na ko­ju je no­sio dok bi pi­jan ple­sao sa sreć­nim mi­sli­ma. A on­da ona že­na ko­joj su još tra­go­vi na li­cu ka­zi­va­li da je ne­ka­da bi­la pre­vi­še li­je­pa... ta je pi­la da bi ra­zu­mje­la za­što je si­ro­ta i na­pu­šte­na, pi­la je da bi u ne­što ras­ko­šno vje­ro­va­la. I To­ma... To­mo je bio div­na ba­ra­ba. Ni­je umio da ra­di, sem da sli­ka... a ko uop­šte že­li da ku­pi sli­ke ako ne­ma ka­ta­lo­ga. On je iskre­no gu­tao sva­ku vo­du što u se­bi va­tru ima - uz nje­nu po­moć je iza oči­ju otva­rao sop­stve­nu ga­le­ri­ju. Bio je ku­stos u snu od ne­is­pu­nje­ne sud­be, dru­gi su mi­sli­li da je u ko­šma­ru. Sve tro­je su pre­mi­nu­li kao po do­go­vo­ru... va­ni, na hlad­nom, ali ma­gič­no opi­je­ni teč­nom na­dom. Za­le­di­li su im se pr­sti, skor­ča­li kap­ci... sa­mo su osmje­si osta­li. Ne bri­ni­te, na­da, vje­ra i sud­ba su pre­ži­vje­le. Sa­mo ih sa­da no­se dru­gi ne­znan­ci.
Hva­la vam na sve­mu, dra­gi mo­ji al­he­mi­ča­ri. Če­ka­nje se is­pla­ti­lo, sa­da ste slo­bod­ni.
(Autor je knji­žev­nik)

Pi­še: Mi­li­sav S. Po­po­vić