NIK­ŠIĆ - Ka­da do­đeš na pla­nin­ski vrh, na­sta­vi da­lje u vi­si­nu, ka­že ki­ne­ska po­slo­vi­ca. Upra­vo tom ide­jom mi­nu­lih 62. go­di­ne ru­ko­vo­di­li su se čla­no­vi Pla­ni­nar­sko – smu­čar­skog dru­štva „Ja­vo­rak” to­kom svih ak­ci­ja ko­je su or­ga­ni­zo­va­li po­ma­žu­ći lju­di­ma u ne­vo­lji. Sve to bi­lo bi mno­go ra­zu­mlji­vi­je ka­da nad­le­žne in­sti­tu­ci­je pre­ma nik­šić­kim pla­ni­na­ri­ma i čla­no­vi­ma Gor­ske slu­žbe spa­sa­va­nja ne bi ima­la ma­će­hin­ski od­nos. U raz­go­vo­ru za „Dan” Ste­van Vu­ji­čić, pla­ni­nar­ska le­gen­da ne sa­mo Nik­ši­ća već i Cr­ne Go­re, član dru­štva od 1954. go­di­ne i osva­jač Mon Bla­na, Mon­te Ro­ze, Gro­sglok­hne­ra, pr­vi in­struk­tor Gor­ske slu­žbe spa­sa­va­nja, no­si­lac Or­de­na za­slu­ga za na­rod, ka­že da je dru­štvo ko­je je bi­lo in­sti­tu­ci­ja raz­bi­je­no, kao i dr­ža­va u ko­joj ži­vi­mo.
- Od in­sti­tu­ci­je ko­ja je iz­nje­dri­la to­li­ko ge­ne­ra­ci­ja osta­le su sa­mo ne­ki ma­li klu­bo­vi ko­ji da­nas funk­ci­o­ni­šu sa­mo za­rad in­te­re­sa i to lič­nih. Ne­ma vi­še ni cr­no­gor­skog bren­da Gor­ske slu­žbe spa­sa­va­nja ko­ja je ove go­di­ne pro­sla­vi­la ju­bi­lej 50. go­di­na po­sto­ja­nja - ka­že Vu­ji­čić, ocje­nju­ju­ći da je si­tu­a­ci­ja vi­še ne­go za­bri­nja­va­ju­ća.
- Do­la­ze no­ve sna­ge ko­je sma­tra­ju da sve po­či­nje od njih. Sa­da se sa sje­tom pri­sje­ća­mo sreć­nih vre­me­na, sve­ča­no­sti i go­di­šnjih Skup­šti­na na ko­ji­ma smo su­mi­ra­li re­zul­ta­te ra­da, na­gra­đi­va­li naj­bo­lje spa­si­o­ce, pri­ma­li no­ve čla­no­ve. To dru­že­nje odr­ža­va­li smo sva­kog 23. de­cem­bra, a no­si­lo je na­ziv „Spa­si­lač­ko ve­če”. Po­sled­njih de­se­tak go­di­na ne­ma ni­šta od te pri­če. Po­što su nam Dom za­pa­li­li, zna se na­mjer­no, ima­li smo ne­ko­li­ko sa­sta­na­ka na ko­ji­ma ni­je po­stig­nut ne­ki zna­čaj­ni­ji do­go­vor. Upr­kos obe­ća­nji­ma ta­da­šnjeg pred­sjed­ni­ka op­šti­ne Nik­šić Ne­boj­še Ra­do­ji­či­ća da će­mo do­bi­ti krov nad gla­vom, od to­ga već go­di­na­ma ne­ma ni­šta. Ucje­nji­va­li su nas tim da će uko­li­ko obje­kat ko­ji je za­hva­tio po­žar bu­de re­kon­stru­i­san on bi­ti u vla­sni­štvu Op­šti­ne. Ka­za­li si i to da uko­li­ko pri­sta­ne­mo na grad­nju no­vog objek­ta on će bi­ti u na­šem vla­sni­štvu, ali ka­ko sam ne­dav­no oba­vi­je­šten i tu su nas iz­i­gra­li, jer je obje­kat u vla­sni­štvu Op­šti­ne. Od go­mi­le obe­ća­nja do­bi­li smo sa­mo Pla­ni­nar­ski dom u Nik­ši­ću ko­ji je, po mom du­bo­kom ubje­đe­nju, ura­đen mi­no stan­dar­da, jer pr­vo i osnov­no ne­ma ve­li­ke pro­sto­ri­je za te­ča­je­ve, fil­mo­ve i pro­jek­ci­je - ka­že Vu­ji­čić, i do­da­je da se sa tu­gom sje­ća pro­šlih vre­me­na jer su bez kro­va nad gla­vom osta­li oni ko­ji su spa­si­li ve­li­ki broj ži­vo­ta, une­sre­će­nih i stra­da­lih i bi­li po­nos gra­da.
- Pi­tam se se sa­mo da li je­di­na le­gal­na or­ga­ni­za­ci­ja ove vr­ste u Cr­noj Go­ri ospo­so­blje­na i za rad u naj­ek­stre­mi­ni­jim uslo­vi­ma i broj­nim osvo­je­nim svjet­skim vr­ho­vi­ma ši­rom Evro­pe i svi­je­ta tre­ba da se uga­si za­rad ne­či­jih in­te­re­sa i da nam se sje­te sa­mo ka­da po­stig­ne­mo uspjeh. Za­to bez ima­lo sti­da i gre­ho­te mo­gu re­ći, ne­ka lo­kal­noj vla­sti u Nik­ši­ću na čast slu­že sva ta obe­ća­nja. Da li tre­ba da bu­de­mo bes­kuć­ni­ci i da nam je to na­gra­da za trud i po­žr­tvo­va­nje - ogor­čen je Vu­ji­čić.
Nik­šić­ki pla­ni­na­ri i spa­si­o­ci po­zna­ti ši­rom svi­je­ta po svo­jim broj­nim us­pje­si­ma i po­žr­tvo­va­no­sti bez kro­va nad gla­vom, osta­li su 28. ju­lu 2007. go­di­ne ka­da je nji­ho­va ku­ća u ko­joj su se sa­bi­ra­li stra­da­la u po­ža­ru. Sa Pla­ni­nar­skim do­mom iz­go­re­la je i obim­na ar­hi­va, ali Ste­vo­va sje­ća­nja ne bli­je­de.
- Ni­ka­da ni­je­smo že­lje­li sla­vu na tu­đoj ne­sre­ći. Naj­ve­će pri­zna­nje bi­lo nam je po­mo­ći une­sre­će­nom i spa­si­ti ne­či­ji ži­vot. Šes­de­se­tih go­di­na mi­nu­log vi­je­ka pre­ko vi­so­rav­ni Kr­no­vo, ko­ja je bi­la za­ve­ja­na od sni­je­ga, i šta­fe­tu mla­do­sti smo pre­ni­je­li i pre­da­li je Šav­ni­ča­ni­ma – sje­ća se Vu­ji­čić.
U ne­iz­bri­si­vom sje­ća­nju mu je ka­že i ak­ci­ja ka­da su se­dam­de­se­tih go­di­na mi­nu­log vi­je­ka do Šav­ni­ka no­si­li pre­ko 30 ki­lo­gra­ma te­šku ra­dio sta­ni­cu.
- U toj ak­ci­ji uče­stvo­vao je Bo­ško Vu­la­no­vić, dvo­ji­ca po­li­ca­ja­ca i ja. Sve su to bi­le ak­ci­je ne­mjer­lji­vog hu­ma­ni­zma, a ono od če­ga smo se fi­nan­si­ra­li bi­le su ko­mer­ci­jal­ne ak­ci­je za Elek­tro­pri­vre­du Cr­ne Go­re, gdje smo mje­ri­li vi­si­nu sni­je­ga na od­re­đe­nim punk­to­vi­ma, jer su oni na taj na­čin ra­di­li pro­ra­čun vo­de. Na bra­ni Mra­ti­nje obi­lje­ža­va­li smo tu­ne­le i osu bra­ne. Sje­ćam se da smo sre­di­nom pe­de­se­tih go­di­na mi­nu­log vi­je­ka na Se­lač­koj stra­ni, kod Lu­ko­va, spa­si­li dva­de­se­tak đa­ka iz Drob­nja­ka, ko­ji su se upu­ti­li u za­vi­čaj - pri­ča Vu­ji­čić, na­gla­siv­ši da je kao uspo­me­nu na tu ak­ci­ju du­go ču­vao vu­ne­ne ča­ra­pe, dar jed­ne uče­ni­ce, a ka­sni­je ih po­klo­nio si­nu Da­ni­lu pri­li­kom pr­ve eks­pe­di­ci­je na Hi­ma­la­je.
Vu­ji­čić se sje­ća te­ča­ja na Me­dved­ni­ku kod Za­gre­ba u lje­to 1963. go­di­ne gdje je sa ko­le­ga­ma is­ku­snim pla­ni­na­ri­ma i spa­si­o­ci­ma Sve­ti­sla­vom Klju­je­vim, Bo­rom Po­če­kom i Ste­vom Vu­ji­či­ćem, ka­ko ga zo­ve bra­tom, pro­šao obu­ku za spa­si­o­ce.
Osam­de­set­dvo­go­di­šnji Đur­ko Ani­čić, ka­že da ta ak­tiv­nost kao da je na­go­vi­je­sti­la pr­vu ak­ci­ju Gor­ske slu­žbe spa­sa­va­nja ko­ja je upr­kos nad­ljud­skim na­po­ri­ma ima­la tu­žan kraj.
- Na pla­ni­ni So­mi­ni po­ku­ša­li smo iz je­zer­ce­ta Bez­da­ne ja­me iz­va­di­ti ti­je­lo mla­di­ća ko­ji ni­je da­vao zna­ke ži­vo­ta. Ta­da sam osje­tio strah, naj­ve­ćeg sa­ve­zni­ka svih nas, ko­ji se žr­tvu­je­mo i da­je­mo za one ko­ji su u ne­vo­lji. Ne pla­ši­mo se mi za sop­stve­ni ži­vot, već da li će ak­ci­ja us­pje­ti. U ak­ci­ji osim me­ne uče­stvo­va­li su Mi­loš Bo­ja­no­vić, ko­ji i bio vo­đa eks­pe­di­ci­je, kao i Bo­ško Vu­la­no­vić, Rat­ko Ga­ga Lu­čić, Bo­ro Po­ček. Ra­di­lo se no­ću, vr­lo pri­mi­tiv­nim sred­stvi­ma, po­zajm­lje­nim od Rud­ni­ka bok­si­ta i Va­tro­ga­sne slu­žbe - ka­že Ani­čić.
Vu­ji­čić do­da­je da su ove go­di­ne obi­lje­ži­li 50. go­di­na od osva­nja ve­li­kog iza­zo­va, ka­njo­na Ne­vi­dio, te da su sje­ća­nja bo­ga­ta do te mje­re da ih je pra­vi gri­jeh i pro­sto ne­mo­gu­će sve­sti na je­dan no­vin­ski tekst.
- U toj eki­pi bi­li su: Mi­loš Bo­ja­no­vić, Bo­ško Vu­la­no­vić, Bo­žo Kon­tić, Šu­nja Mr­va­lje­vić, Pa­jo Vu­ču­ro­vić, Rat­ko Ga­ga Lu­čić, Mi­jo Ko­va­če­vić, Vla­do Mi­ću­no­vić, Mi­lan Pe­šić i Mi­lun Ta­dić. Ta i sve dru­ge ak­ci­je bi­le su ne­za­mi­sli­ve bez lje­ka­ra dr Mir­ka To­še Đu­ro­vi­ća, a ka­sni­je dr Ra­do­va­na Mi­ja­no­vi­ća.
Pri­či kra­ja ne­ma, jer bi na­bra­ja­nje ak­ci­ja mo­glo tra­ja­ti u ne­do­gled, kao i uče­sni­ka ak­ci­ja jer su ne­bro­je­no pu­ta sa na­ma bi­li i Lju­bo Nik­če­vić, Lu­ka Pe­tru­šić, Mi­lo Abra­mo­vić, i mno­gi dru­gi zna­ni i ma­nje po­zna­ti. Ve­li­ki je spi­sak pod­vi­ga, na­še dru­ži­ne, čla­no­va GSS ko­ji su ne mi­sle­ći na sop­stve­ni ži­vot i po­ro­di­cu, spa­sa­va­li ugro­že­ne ži­vo­te. Za sve to na­gra­đe­ni smo Na­gra­dom 18. sep­tem­bar i broj­nim pri­zna­nji­ma, ali smo bez kro­va nad gla­vom i dru­štve­nog sta­tu­sa ko­ji za­slu­žu­je­mo - za­klju­ču­je Vu­ji­čić.
L.NIK­ČE­VIĆ

Su­sret sa vu­kom oči u oči

Pro­la­ze­ći kroz broj­na is­ku­še­nja, spa­sa­va­nja po­ro­di­lja, ra­nje­nih, bo­le­sni­ka i slič­no, sa čam­cem pre­ko Kr­no­va, ka­ko ka­že Vu­ji­čić, pre­mo­šću­ju­ći na­me­te do­go­dio se i su­sret sa vu­kom.
- Se­dam­de­se­tih go­di­na pra­te­ći TV eki­pu iz Be­o­gra­da ko­ja je za tu re­por­ta­žu osvo­ji­la evrop­sku na­gra­du, mo­žda je naj­in­te­re­sant­ni­ja sto­ri­ja zbog po­pra­vlja­nja ka­me­re ple­ti­ćom iglom i li­mi­com u „Ra­do­va­no­voj ka­fa­ni” na Bu­ko­vi­ku gdje nas je je­dan gor­štak upo­zo­ra­vao da to ni­je trak­tor. Ka­sni­je se de­sio i go­to­vo ne­stva­ran su­sret sa vu­kom. Pre­ko Kr­no­va nas je pra­ti­la me­ća­va sa la­pa­vi­com. Prst pred okom ni­je­smo vi­dje­li, pa ta­ko ni vu­ka sa ko­jim smo se su­sre­li oči u oči. U mo­men­tu ka­da smo se raz­mi­šlja­li da li da na štap od ski­ja sta­vi­mo nož vuk po­pu­šta i to­ne u ve­li­ki sni­jeg - pri­ča Vu­ji­čić.


Još uvi­jek pod­sta­na­ri

Ste­van Vu­ji­čić is­ti­če da su ci­je­log ži­vo­ta bi­li pod­sta­na­ri, se­li­li se iz jed­nih u dru­ge pro­sto­ri­je i ta­ko dan za da­nom.
- Od sta­re Žan­dar­me­rij­ske sta­ni­ce 1957. go­di­ne do­bi­li smo zi­di­nu na Bu­ko­vi­ku i do­bro­volj­nim ra­dom na­pra­vi­li Pla­ni­nar­ski dom. Na­kon iz­vje­snog vre­me­na do­bi­li smo i Pla­ni­nar­ski dom u Nik­ši­ću, ko­je­ga na­ža­lost vi­še ne­ma, jer je na­mjer­no za­pa­ljen. Po­čet­kom de­ve­de­se­tih go­di­na mi­nu­log vi­je­ka do te­me­lja je po­ru­šen i dom na Bu­ko­vi­ku. Iako su ra­do­vi na objek­tu Pla­ni­nar­skog do­ma u Nik­ši­ću tre­ba­li bi­ti okon­ča­ni pri­je dvi­je go­di­ne mi sa­stan­ke još or­ga­ni­zu­je­mo po nik­šić­kim ka­fa­na­ma – ža­li se Vu­ji­čić.