RO­ŽA­JE - Sve­šte­nik Slo­bo­dan Ra­do­je­vić, ko­ji od ne­dav­no slu­žbu­je u Ro­ža­ja­ma, kao do­bar i vr­lo učen pa­stir, pli­je­ni vjer­ni­ke svo­jom ne­se­bič­nom do­bro­tom i čo­vje­ko­lju­bljem, a oni mu uz­vra­ća­ju pa­žnjom i po­što­va­njem. U raz­go­vo­ru za „Dan” Ra­do­je­vić ka­že da ni­je že­lio da po­sta­ne mo­nah da bi se po­sve­tio sa­mo Bo­gu, već da bu­de sve­šte­nik i po­ro­di­čan čo­vjek, ko­ji vjer­no slu­ži cr­kvi. Tra­ge­di­ja ko­ju je do­ži­vio kao de­se­to­go­di­šnjak ka­že da je osta­vi­la du­bok i ne­iz­bri­siv trag u nje­go­voj du­ši i ras­po­lo­vi­la mu sr­ce na dva di­je­la. U jed­nom tre­nut­ku iz­gu­bio je oba ro­di­te­lja, osmo­go­di­šnjeg bra­ta i stri­ca. Po­ro­dič­ni iz­let na Bi­o­grad­sko je­ze­ro ka­že da će pam­ti­ti dok je živ. Vo­ze­ći ča­mac po je­ze­ru 1998. go­di­ne, nje­gov otac je, pri­sje­ća se Slo­bo­dan, naj­vje­ro­vat­ni­je do­ži­vio sr­ča­ni udar. Ta­da je do­šlo do pre­vr­ta­nja čam­ca i stra­da­nja nje­go­ve po­ro­di­ce.
-Ni­ko od nas ni­je bio pli­vač pa ni ja, ali sam ura­dio sko­ro ne­mo­gu­će. Uspio sam da okre­nem ča­mac i usko­čim u nje­ga i ta­ko spa­sem svoj ži­vot. Osta­la mi je ta­da sa­mo pe­to­go­di­šnja se­stra ko­ja se spa­si­la gr­le­ći oca či­je ti­je­lo je plu­ta­lo po po­vr­ši­ni vo­de. Iako sam sve ovo pre­ži­vio ne sje­ćam se ni jed­nog tre­nut­ka osim sce­ne ka­da sam vi­dio stri­ca i maj­ku ka­ko to­nu u vo­du – pri­sje­ća se Ra­do­je­vić, ka­ko ka­že, naj­tra­gič­ni­jeg mo­men­ta u svom ži­vo­tu.
On i se­stra su na­sta­vi­li ži­vot u se­lu Le­pe­nac gdje su od­ra­sli uz ba­bu i dje­da, či­je smr­ti su ta­ko­đe te­ško pod­ni­je­li.
-Od pr­vog tre­nut­ka sam bio svje­stan ne­na­dok­na­di­vog gu­bit­ka, ali dok sam bio di­je­te lak­še sam pod­no­sio bol i ne­do­sta­tak ro­di­telj­ske lju­ba­vi. Ka­da sam do­šao do sred­nje ško­le i fa­kul­te­ta spo­zna­ja tog gu­bit­ka sna­žno me je po­tre­sa­la i ti tre­nut­ci me pra­te i sa­da – pri­ča Ra­do­je­vić.
Još u mla­dim da­ni­ma bio je ka­že ve­o­ma po­sve­ćen Bo­gu, ali ni­je pla­ni­rao ni­ti raz­mi­šljao o sve­šte­nič­kom po­zi­vu. Me­đu­tim, ka­ko ka­že, ču­de­sna si­tu­a­ci­ja je opre­di­je­li­la nje­gov ži­vot­ni put baš u tom prav­cu.
-To­kom li­ti­je ko­ja se odr­ža­va­la na Ža­blja­ku, pr­vi put sam obu­kao sti­har (sve­šte­na ha­lji­na) i imao sam ne­vje­ro­va­tan do­ži­vljaj. Osje­ćao sam se kao an­đeo. Taj osje­ćaj me je pre­o­bra­zio ali i ka­sni­je či­ta­nje knji­ga. Shva­tio sam da ću kroz slu­žbu sve­šten­stva bi­ti u pri­li­ci da se naj­vi­še mo­lim Bo­gu, jer sve­šte­nik na pro­sko­mi­di­je po­mi­nje ime­na svih mr­tvih i svih ži­vih a me­ni je to bio cilj, mo­li­tva za sve – ka­že Ra­do­je­vić, ko­ji je upi­sao Bo­go­slov­ski fa­kul­tet u Be­o­gra­du 2008. go­di­ne a di­plo­mi­rao 2012. go­di­ne.
To­kom stu­di­ja upo­znao je Ne­ve­nu, bu­du­ću su­pru­gu, ko­ja je ta­ko­đe di­plo­mi­ra­ni te­o­log. In­te­re­sant­no je da ovaj mla­di brač­ni par sve sreć­ne tre­nut­ke pro­sla­vlja 13. da­na u mje­se­cu, raz­bi­ja­ju­ći na taj na­čin pred­ra­su­de. Ne­ve­na ka­že da su ona i Slo­bo­dan ro­đe­ni 13. av­gu­sta, od­no­sno 13. ja­nu­a­ra.
-Svi do­ga­đa­ji su nam ve­za­ni za taj 13. u mje­se­cu. Pla­ni­ra­li smo vjen­ča­nje 18. ok­to­bra ali uze­li smo se 13. ok­to­bra. In­te­re­sant­no je i to da smo se vjen­ča­li u Cr­kvi „Ru­ži­ci” na Ka­le­meg­da­nu, po­sve­će­noj ro­đe­nju Pre­sve­te Bo­go­ro­di­ce, a sa­da Slo­bo slu­žbu­je u ovoj cr­kvi ko­ja se ta­ko­đe zo­ve „Ru­ži­ca” ko­ja je po­sve­će­na ro­đe­nju Sve­tog Jo­va­na Kr­sti­te­lji. I na­še gra­đan­sko vjen­ča­nje oba­vlje­no je 13. de­cem­bra u op­šti­ni Be­ra­ne, a da to ni­smo ni pla­ni­ra­li. Mi ni­smo su­je­vjer­ni jer sva­ki dan mo­že bi­ti li­jep uko­li­ko ga uči­ni­mo sreć­nim, a 13 je naš sre­ćan broj – ka­že Ne­ve­na.
Na­kon tro­go­di­šnjeg slu­žbo­va­nja u be­ran­skoj pa­ro­hi­ji, Ra­do­je­vi­ći su se do­se­li­li u Ro­ža­je. Sve­šte­nik Slo­bo­dan smi­sao ži­vo­ta vi­di u hri­šćan­skom na­či­nu ži­vlje­nja i svje­do­če­nju bož­jeg pri­su­stva, i to ga, ka­ko ka­že, is­pu­nja­va.
-I u Be­ra­na­ma sam se tru­dio da ra­dim na svo­joj pa­ro­hi­ji. Na po­čet­ku sam obi­la­zio 200 po­ro­di­ca a ko­le­gi sve­šte­ni­ku osta­vio sam pre­ko 400. Že­lim da i ov­dje bu­de ne­što slič­no. U Ro­ža­ja­ma ve­ći­na po­ro­di­ca pri­ma sve­šte­ni­ka ali cr­kve po­sje­ću­ju po dva tri vjer­ni­ka. Za me­ne je ve­li­ki iza­zov da po­tak­nem te po­ro­di­ce da do­la­ze na li­tur­gi­je, ne­kr­šte­ne da se kr­ste, one ko­ji ni­su vjen­ča­ni da se vjen­ča­ju a neo­že­nje­ne da se ože­ne i na to­me ću ra­di­ti. Na­dam se da će u Ro­ža­ja­ma za­ži­vje­ti cr­kve­ni ži­vot i da se lju­di ne­će ra­se­lja­va­ti već da će osta­ti ov­dje da ču­va­ju sve­ti­nje ko­je su iz­gra­di­li i da nji­ho­ve po­tom­ke na­u­či­mo da je ovo nji­ho­vo – za­klju­ču­je Ra­do­je­vić.V.Rat­ko­vić


Ču­de­sni pu­te­vi go­spod­nji
-Sve­šte­nič­ki po­ziv je ta­kav da čo­vjek ni­ka­da ne mo­že da bi­ra i pla­ni­ra gdje će da ži­vi. Ima­li smo pri­li­ku da ode­mo u Austra­li­ju ili u Sr­bi­ju ali go­spod­nji pu­te­vi su ču­de­sni. Bit­no je da čo­vjek bu­de is­pu­njen mi­rom i sre­ćom i da vo­li po­sao ko­ji ra­di. Je­di­no što nam ne­do­sta­je je ne­ka­kav kul­tur­ni ži­vot ko­jeg u ma­lim sre­di­na­ma ne­ma do­volj­no ali zbog to­ga ni­ka­ko ne smi­je­mo bi­ti tu­žni jer vri­je­me uvi­jek po­ka­že ono što je naj­bo­lje za čo­vje­ka– po­ru­ču­je Ra­do­je­vić.

Za­jed­nič­ka lju­bav uz­ga­ja­nje cvi­je­ća

Sve­šte­nik Ra­do­je­vić ka­že da ima do­sta ho­bi­ja i da naj­vi­še slo­bod­nog vre­me­na po­tro­ši ba­ve­ći se du­bo­re­zom i sli­kar­stvom. Nje­go­va ve­li­ka lju­bav je i či­ta­nje što po­ka­zu­je i im­po­zan­tan broj od pre­ko 1.100 na­slo­va u nje­go­voj pri­vat­noj bi­bli­o­te­ci. I Ne­ve­na vo­li knji­ge ko­ji­ma se po­sve­ti­la pi­šu­ći po­e­zi­ju. Do­sad je ob­ja­vi­la dvi­je zbir­ke pje­sa­ma. Nji­ho­va za­jed­nič­ka lju­bav je od­ga­ja­nje cvi­je­ća i ure­đe­nje dvo­ri­šta pa ka­ko na­ja­vlju­ju, ima­ju pla­nu da na pro­lje­će pa­ro­hij­sko dvo­ri­šte pre­tvo­re u cvjet­nu ba­štu.