Pred­sjed­nik Vi­šeg su­da u Pod­go­ri­ci Bo­ris Sa­vić ka­zao je u in­ter­vjuu za „Dan” da i po­red to­ga što još ni­je­su iz­ve­de­ni ko­nač­ni re­zul­ta­ti ra­da za te­ku­ću go­di­nu, po­sto­je­ći po­da­ci po­ka­zu­ju da će ovo bi­ti pr­va u po­sled­njih pet go­di­na ko­ja je okon­ča­na ve­ćim bro­jem ri­je­še­nih pred­me­ta od bro­ja no­vo­pri­mlje­nih. Sa­vić ne kri­je za­do­volj­stvo što su u su­du na či­jem če­lu se na­la­zi u po­sled­nje vri­je­me pre­su­đe­ni pr­vi naj­slo­že­ni­ji pred­me­ti rat­nih zlo­či­na i or­ga­ni­zo­va­nog kri­mi­na­la ko­ji su prak­tič­no kr­či­li sud­sku prak­su i kroz svo­je i do­bre i lo­še stra­ne uve­li ne­ke stan­dar­de ko­ji su te­melj za ka­sni­je po­stu­pa­nje. On sma­tra da je ko­ru­mpi­ra­nim su­di­ja­ma, uko­li­ko ta­kvi po­sto­je, mjesto u za­tvo­ru, a da oni­ma ko­ji pod­li­je­žu po­li­tič­kim pri­ti­sci­ma ni­je mje­sto u pra­vo­su­đu.
Sa­vić je na funk­ci­ju pred­sjed­ni­ka Vi­šeg su­da u Pod­go­ri­ci iza­bran u mar­tu 2013. go­di­ne i nje­gov pe­ri­od adap­ta­ci­je ni­je tra­jao du­go, jer je do­šao u sud u ko­me po­sto­ji do­bra or­ga­ni­za­ci­ja i do­bri su me­đu­ljud­ski od­no­si, pa je ta­ko iz­bje­gao za­stoj ko­ji je uobi­ča­jen ka­da se bi­ra­ju ru­ko­vo­di­o­ci u in­sti­tu­ci­ja­ma. U Vi­šem su­du tre­nut­no ra­di 39 su­di­ja i pred­sjed­nik su­da.
Na pi­ta­nje da li je ras­po­lo­ži­vi broj su­di­ja u Vi­šem su­du u Pod­go­ri­ci ade­kva­tan, po­seb­no ka­da se ima u vi­du da se ra­di o naj­ve­ćem su­du u dr­ža­vi či­ja na­le­žnost po­kri­va 70 po­sto te­ri­to­ri­je, Sa­vić ka­že da je ka­ko pre­ma nad­le­žno­sti, ta­ko i pre­ma pro­cje­na­ma eks­pe­ra­ta iz EU, broj su­di­ja u Cr­noj Go­ri, ima­ju­ći u vi­du broj sta­nov­ni­ka, ve­ći je od evrop­skog pro­sje­ka.
– Sma­tram da je sa­mo broj pred­me­ta u ra­du bi­tan za ocje­nu o po­treb­nom bro­ju su­di­ja, a tre­nut­no u su­du, sa­mo u par­nič­nom re­fe­ra­tu, su­di­je ima­ju oko 120 do 140 pred­me­ta. Taj broj pred­me­ta nad­ma­šu­je evrop­ski pro­sjek i ne­dav­ni re­zul­ta­ti mje­re­nja ra­da u su­do­vi­ma po­ka­za­li su da cr­no­gor­ske su­di­je ima­ju ot­pri­li­ke pet pu­ta ve­ću op­te­re­će­nost u od­no­su na nje­mač­ke su­di­je. Za­što ima to­li­ko pred­me­ta i za­što na­ši gra­đa­ni če­sto rje­ša­va­nje svo­jih spo­ro­va tra­že pred su­do­vi­ma, a ne na dru­ge za­ko­nom pred­vi­đe­ne na­či­ne, pi­ta­nje je ko­je zah­ti­je­va mno­go vi­še vre­me­na i pro­sto­ra – ka­zao je Sa­vić.
Od­go­va­ra­ju­ći na pi­ta­nje da li je za vri­je­me nje­go­vog man­da­ta pro­tiv ne­kog od su­di­ja vo­đen di­sci­plin­ski po­stu­pak zbog pro­pu­sta, pred­sjed­nik pod­go­rič­kog Vi­šeg su­da ka­že da Za­kon o sud­skom sa­vje­tu i su­di­ja­ma pre­ci­zno od­re­đu­je vr­ste di­sci­plin­skih pre­kr­ša­ja i uslo­ve za po­kre­ta­nje po­stup­ka.
– Na mo­je za­do­volj­stvo ni­je bi­lo si­tu­a­ci­ja u ko­ji­ma bi se ste­kli uslo­vi za pod­no­še­nje pred­lo­ga za utvr­đi­va­nje di­sci­plin­ske od­go­vor­no­sti ni su­di­ja ni za­po­sle­nih u su­du – is­ta­kao je Sa­vić.
Ko­men­ta­ri­šu­ći ve­li­ki broj uki­nu­tih pre­su­da u slu­ča­je­vi­ma ko­ji su u jav­no­sti po­zna­ti kao „Mo­rinj”, „De­por­ta­ci­je”, „Za­va­la”, te da li se po­ka­za­lo oprav­da­nim to što su upra­vo su­di­je ko­je su po­stu­pa­le u tim pred­me­ti­ma pro­fe­si­o­nal­no na­pre­do­va­le, Sa­vić ka­že da se mo­ra ima­ti u vi­du da su pred­me­ti ko­je po­mi­nje­mo me­đu naj­slo­že­ni­jim pred­me­ti­ma ko­ji su bi­li ili su još u ra­du, da se ra­di­lo o pred­me­ti­ma ko­ji su u obla­sti­ma iz ko­jih po­ti­ču – rat­nih zlo­či­na i or­ga­ni­zo­va­nog kri­mi­na­la, prak­tič­no kr­či­li sud­sku prak­su i kroz svo­je i do­bre i lo­še stra­ne uve­li ne­ke stan­dar­de ko­ji su te­melj za ka­sni­je po­stu­pa­nje. Su­di­je ko­je su u nji­ma po­stu­pa­le ura­di­le su zna­ča­jan po­sao. Nji­ho­vo pro­fe­si­o­nal­no na­pre­do­va­nje je re­zul­tat vi­še­de­ce­nij­skog kva­li­tet­nog ra­da u sud­ni­ca­ma osnov­nog i vi­šeg su­da, a ne sa­mo po­stu­pa­nja u tim pred­me­ti­ma – sma­tra on.
Do­da­je da su su­di­je od­go­vor­ne za od­lu­ke ko­je do­no­se i kva­li­tet nji­ho­vog ra­da.
– Mno­go vre­me­na bi od­u­ze­lo da vam sa­mo na­ve­dem kroz ko­je sve kon­tro­le ra­da pro­la­ze su­di­je i nji­ho­ve od­lu­ke i ko­jih ne­ma u dru­gim pro­fe­si­ja­ma. U tim kon­tro­la­ma uoča­va­ju se gre­ške, ali za me­ne kao pred­sjed­ni­ka ključ­no je da do sa­da ni­su uoče­ne one ko­je bi uka­za­le da je su­di­ja ko­ji ih je na­pra­vio ne­stru­čan za po­sao ko­ji oba­vlja ili da su nje­go­ve od­lu­ke mo­ti­vi­sa­ne ne­kim dru­gim raz­lo­zi­ma iz­van onih ko­ji su u spi­si­ma. Do sa­da ta­kvih sum­nji ni­je bi­lo, pa ti­me ni raz­lo­ga za ini­ci­ra­nje po­stup­ka za ra­zr­je­še­nje – na­gla­sio je Sa­vić.
On se osvr­nuo i na ne­ri­jet­ko su­prot­ne sta­vo­ve i tu­ma­če­nja ZKP-a po pi­ta­nju od­re­đi­va­nja pri­tvo­ra od stra­ne tu­ži­la­štva i su­di­je za is­tra­ge u po­sled­nje vri­je­me.
– Tač­no je da se po­ne­kad ja­vlja­ju su­prot­ni sta­vo­vi iz­me­đu tu­ži­la­štva i su­di­ja za is­tra­gu pri­li­kom od­lu­či­va­nja o pred­lo­gu za od­re­đi­va­nje pri­tvo­ra. O tim raz­li­ka­ma od­lu­ču­je van­ra­sprav­no vi­je­će ko­je ta­ko­đe u ne­kim si­tu­a­ci­ja­ma pri­hva­ti pred­log tu­ži­la­štva, a u ne­kim su­di­je za is­tra­gu. Ova­kvu si­tu­a­ci­ju sma­tram sa­svim pri­hva­tlji­vom i po­sle­di­com to­ga što sva­ko od nas ima svo­je prav­no mi­šlje­nje i ona ne mo­ra­ju bi­ti po­du­dar­na. Mo­ra­te ima­ti u vi­du da i po­red to­ga što za­kon pre­ci­zno od­re­đu­je uslo­ve za od­re­đi­va­nje pri­tvo­ra kao mje­re ko­ja za­di­re u jed­no od osnov­nih ljud­skih pra­va – pra­va na slo­bo­du, sva­ka si­tu­a­ci­ja je spe­ci­fič­na i ve­o­ma če­sto je vr­lo tan­ka li­ni­ja raz­gra­ni­če­nja iz­me­đu si­tu­a­ci­ja ka­da tre­ba ili ne tre­ba od­re­di­ti pri­tvor. Ne bi bi­lo do­bro da su sta­vo­vi po­du­dar­ni i da pred­log za od­re­đi­va­nje pri­tvo­ra isto­vre­me­no zna­či da će pri­tvor i bi­ti od­re­đen. Vre­me­na ka­da je to bi­lo uobi­ča­je­no su dav­no za na­ma – oci­je­nio je on.
O pred­me­ti­ma ko­ji se vra­ća­ju vi­še pu­ta na su­đe­nje i ko­ji ni­je­su okon­ča­ni sko­ro de­ce­ni­ju, Sa­vić is­ti­če da pre­su­da ko­ja se do­no­si po­sli­je vi­še de­ce­ni­ja prak­tič­no gu­bi svo­ju svr­hu.
– Iz­re­ka da je prav­da spo­ra ali do­sti­žna je u da­na­šnjem vre­me­nu u onom di­je­lu „spo­ra” pre­va­zi­đe­na. Pro­gram rje­ša­va­nja sta­rih pred­me­ta je oba­ve­zan u svim su­do­vi­ma i čak i oni naj­že­šći kri­ti­ča­ri pra­vo­su­đa mo­ra­ju pri­zna­ti da se da­nas pred­me­ti rje­ša­va­ju u znat­nom kra­ćim ro­ko­vi­ma ne­go što je to bi­lo pri­je re­ci­mo de­se­tak go­di­na. Re­dov­ne i van­red­ne kon­tro­le in­stan­ci­o­no vi­ših su­do­va pro­vje­ra­va­ju di­na­mi­ku rje­ša­va­nja, su­di­je to zna­ju i u svim pred­me­ti­ma ko­ji tra­ju vi­še de­ce­ni­ja, a ta­kvih ima, da­ju „de­be­le” raz­lo­ge zbog če­ga je ta­ko. Mo­ram pri­zna­ti da ne­kad ti raz­lo­zi ni­su do­volj­no ubje­dlji­vi i da je je­dan od naj­va­žni­jih za­da­ta­ka pred­sjed­ni­ka su­do­va da po­seb­no pra­te di­na­mi­ku rje­ša­va­nja ta­kvih pred­me­ta. Pro­blem vi­še­stru­kog uki­da­nja pred­me­ta zbog če­ga ni­su sa­mo kri­vi pr­vo­ste­pe­ni su­do­vi jer ne­ka­da i ukid­ne od­lu­ke vi­ših su­do­va ne­ma­ju po­treb­nu ja­sno­ću i pre­ci­znost, ta­ko­đe je pred­met po­seb­ne pa­žnje. Mo­ram skre­nu­ti pa­žnju na to da la­ič­ka, a vr­lo če­sto i dio struč­ne jav­no­sti sva­ko uki­da­nje od­lu­ke sma­tra gre­škom ni­žeg su­da. Ne po­ri­čem da je u zna­čaj­nom bro­ju slu­ča­je­va za­i­sta u pi­ta­nju gre­ška ni­žeg su­da, ali če­sto se ra­di o dru­ga­či­jem prav­nom mi­šlje­nju, iz­mje­ni prav­nog sta­va vi­šeg su­da ili ne­kim dru­gim raz­lo­zi­ma zbog če­ga se uki­da­nje ne mo­že sma­tra­ti pro­pu­stom ili ne­struč­no­šću ni­žeg su­da. Bez ob­zi­ra na raz­lo­ge, za­ko­no­da­vac je že­lio da se iz­bjeg­nu ta­kve si­tu­a­ci­je, pa je po­sto­je­ćim kri­vič­nim i par­nič­nom pro­ce­snim za­ko­nom pred­vi­đe­no da pre­su­de mo­gu sa­mo jed­nom bi­ti uki­nu­te, te da ako se i pri­li­kom po­nov­nog is­pi­ti­va­nja na­đu raz­lo­zi za uki­da­nje od­lu­ke dru­go­ste­pe­ni sud mo­ra me­ri­tor­no od­lu­či­ti – ka­zao je Sa­vić.
O po­li­tič­kim pri­ti­sci­ma na su­di­je Sa­vić ka­že da su­di­ja­ma ko­je su sprem­ne da pod­leg­nu bi­lo ka­kvoj vr­sti pri­ti­ska ne sa­mo po­li­tič­kog, ni­je mje­sto u pra­vo­su­đu.
– Oni­ma ko­ji pod­le­žu ko­rup­ci­ji mje­sto je u za­tvo­ru i mi­slim da tu ne­ma ni­šta da se odu­zme ili do­da. O po­li­tič­kim pri­ti­sci­ma i ko­rup­ci­ji u pra­vo­su­đu če­sto se go­vo­ri, ali te pri­če se obič­no pre­ki­nu ka­da do­đu do fa­ze da se po­sta­vi kon­kret­no pi­ta­nje ko­je i na ko­ga vr­šio pri­ti­sak ili bio ko­rum­pi­ran. Bi­lo bi na­iv­no tvr­di­ti da to­ga ne­ma i sa­mo mo­gu da na­ve­dem da će­mo ja lič­no i dr­žav­ni organ na či­jem sam če­lu pru­ži­ti sva­ku vr­stu po­dr­ške oni­ma ko­ji su uklju­če­ni u iden­ti­fi­ka­ci­ju i pro­ce­su­i­ra­nje ta­kvih rad­nji. Što se ti­če ne­po­ti­zma mo­gu da ka­žem da se u or­ga­nu na či­jem sam če­lu za­po­sle­ni pri­ma­ju bez ob­zi­ra na ime ro­di­te­lja, a na osno­vu Za­ko­nom pred­vi­đe­nih kri­te­ri­ju­ma. Či­nje­ni­ca da li ima­ju ili ne­ma­ju rod­bi­nu na po­lo­ža­ji­ma kan­di­da­ti­ma za rad u Vi­šem su­du ne­će ni po­mo­ći ni od­mo­ći. Vje­ru­jem da se istim prin­ci­pi­ma vo­de i mo­je ko­le­ge u dru­gim su­do­vi­ma.
VJ.DA­MJA­NO­VIĆ

Vi­še su­di­ja ne­go sud­ni­ca

Go­vo­re­ći o ogra­ni­če­nim ka­pa­ci­te­ti­ma ka­da je u pi­ta­nju pro­stor u ko­ji­ma se odr­ža­va­ju su­đe­nja, po­seb­no ona gdje je ve­li­ki broj op­tu­že­nih, Sa­vić na­vo­di da je­ Vi­ši sud naj­ve­ći sud u dr­ža­vi i sud či­ja nad­le­žnost po­kri­va 70 od­sto te­ri­to­ri­je, te u svom sa­sta­vu ima Spe­ci­ja­li­zo­va­no odje­lje­nje ko­je po­stu­pa u naj­slo­že­ni­jim pr­vo­ste­pe­nim kri­vič­nim pred­me­ti­ma.
– S dru­ge stra­ne, smje­štaj­ni ka­pa­ci­te­ti su ta­kvi da ima­mo ma­nje su­dij­skih kan­ce­la­ri­ja ne­go su­di­ja, pa tre­nut­no u če­ti­ri kan­ce­la­ri­je ima­mo po dvo­je su­di­ja. Ima­mo dvi­je sud­ni­ce od ko­jih je sa­mo jed­na opre­mlje­na po­treb­nom vi­deo i audio-opre­mom. Pu­no su­đe­nja se od­la­že na du­ži rok ne­go što je pre­ma sta­nju po­stup­ka po­treb­no, jer jed­no­stav­no ne­ma slo­bod­nih ter­mi­na u sud­ni­ca­ma. Oče­ku­jem po­ma­ke na tom pla­nu u bu­du­ćem pe­ri­o­du, bez ob­zi­ra što no­va rje­še­nja zah­ti­je­va­ju fi­nan­sij­ske iz­dat­ke, ali valj­da je sva­ko svje­stan da se vi­še ne su­di po tr­go­vi­ma kao u sta­rom Ri­mu. Mi smo i do sad ima­li su­đe­nja sa vi­še de­se­ti­na okri­vlje­nih i broj­nim dru­gim uče­sni­ci­ma i ka­pa­ci­tet ve­li­ke sud­ni­ce sa ne­kih oko 50 mje­sta je uglav­nom mo­gao da za­do­vo­lji po­tre­be jav­no­sti. U prin­ci­pu, sva­ko su­đe­nje je jav­no, sa­mo u iz­u­zet­nim slu­ča­je­vi­ma se od­re­đu­je taj­nost i pra­vo sva­kog gra­đa­ni­na je da ako to že­li uđe u sud­ni­cu i pra­ti su­đe­nje. U od­re­đe­nim slu­ča­je­vi­ma, pre­tres se mo­že odr­ža­ti i van su­da u ne­koj po­de­snoj zgra­di ta­ko da vje­ru­jem da se sva­ki za­htjev za pri­su­stvo jav­no­sti mo­že ri­je­ši­ti.

O pro­pu­sti­ma na­kon
pra­vo­sna­žnih pre­su­da

Sa­vić je ka­zao da u ovoj fa­zi ne mo­že go­vo­ri­ti o slu­ča­je­vi­ma ubi­sta­va Sla­vo­lju­ba Šće­ki­ća i Du­ška Jo­va­no­vi­ća jer još ni­je­su pra­vo­sna­žno okon­ča­ni.
– Oba pred­me­ta su u sud­skoj pro­ce­du­ri, što mi one­mo­gu­ća­va da ih ko­men­ta­ri­šem. Pred­me­ti tre­ba da do­bi­ju ko­nač­ni sud­ski epi­log, od­no­sno da stek­nu pra­vo­sna­žnost, pa se tek on­da mo­gu otva­ra­ti pi­ta­nja o to­me da li je ne­ko od po­stu­pa­ju­ćih su­di­ja ne­a­žur­no po­stu­pao ili na­pra­vio pro­pust zbog ko­jeg bi tre­bao sno­si­ti ne­ki ob­lik od­go­vor­no­sti. Sa­da je pr­ven­stve­ni cilj da se či­nje­ni­ce u pot­pu­no­sti utvr­de i do­ne­su od­lu­ke, a ve­o­ma mi je la­ko da se slo­žim sa ocje­nom da ovi po­stup­ci pre­du­go tra­ju – ka­zao je Sa­vić.

Slu­žbe­ni­ci ne­ma­ju ni za do­ru­čak

Za­ra­de su­di­ja su sa­da re­la­tiv­no pri­stoj­ne u od­no­su na pro­sjek u dr­ža­vi. Sva­ka­ko ne mo­gu do­sti­ći iz­no­se kao u ban­ka­ma ili ne­kim slič­nim in­sti­tu­ci­ja­ma, me­đu­tim ka­da se do­ve­du u ve­zu sa od­go­vor­no­šću ko­ju su­di­je ima­ju i ne­mo­guć­no­šću oba­vlja­nja bi­lo ko­jeg dru­gog po­sla one i ni­su ve­li­ke. Uosta­lom ži­vi­mo u re­la­tiv­no ma­loj sre­di­ni gdje se vr­lo do­bro vi­di stan­dard sva­kog od nas i uvje­ra­vam vas da na par­kin­gu ko­je ko­ri­ste su­di­je Vi­šeg su­da ne mo­že­te vi­dje­ti vo­zi­la onog kva­li­te­ta ko­ja se na­la­ze na par­kin­zi­ma is­pred zgra­da u ko­ji­ma ra­de mno­go sla­bi­je pla­će­ni dr­žav­ni slu­žbe­ni­ci. Mo­ra­te ima­ti u vi­du da je pi­ta­nje vi­si­ne su­dij­ske pla­te di­rekt­no po­ve­za­no sa pi­ta­njem su­dij­ske ne­za­vi­sno­sti i da ne­za­vi­stan su­di­ja mo­že bi­ti sa­mo onaj ko ima fi­nan­sij­sku si­gur­nost.
Pi­ta­nje za­ra­da slu­žbe­ni­ka i na­mje­še­ni­ka je po­seb­na pri­ča. Ako sam re­kao da su pla­te su­di­ja ta­kve da se mo­že obez­bi­je­di­ti ba­rem nor­ma­lan ži­vot, to ni­ka­ko ne va­ži za pla­te sud­skog oso­blja. Pla­te dak­ti­lo­gra­fa ko­ji ra­de i fi­zič­ki is­cr­plju­ju­ći po­sao ku­ca­ju­ći od­lu­ke osam sa­ti dnev­no su ta­kve da od njih ne mo­gu ni pre­ži­vje­ti. Sa si­gur­no­šću znam da od ve­ći­ne za­po­sle­nih ko­ji pri­ma­ju iz­me­đu 250 i 300 eura ima i onih ko­ji ne­ma­ju da ku­pe do­ru­čak. Jav­nost mo­ra da zna da rad su­da jed­na­ko ne mo­že da se oba­vlja bez su­di­ja, kao ni bez oso­blja ko­je po­ma­že u ra­du su­da i na­dam se da će iz­vr­šna vlast ima­ti ra­zu­mi­je­va­nja i mo­guć­no­sti da no­vim za­ko­nom o za­ra­da­ma tu na­pra­vi ne­ki po­mak jer je su­tu­a­ci­ja za­i­sta do­šla do gra­ni­ce iz­dr­žlji­vo­sti – is­ta­kao je Sa­vić.