I u 2015. go­di­ni na­sta­vljen je su­no­vrat nik­šić­ke pri­vre­de. Ona će osta­ti upam­će­na po za­tva­ra­nju go­to­vo svih pred­u­ze­ća ko­ja su u 2014. ka­ko-ta­ko ra­di­la.
Ste­čaj je uve­den u mlje­ka­ru „Ni­ka”, vla­sni­ka Alek­san­dra Bo­žo­vi­ća, i Za­vod za gra­đe­vin­ske ma­te­ri­ja­le, ge­o­teh­ni­ku i he­mij­ske ana­li­ze (ZIG­MA), zbog če­ga je bez po­sla osta­lo pre­ko 100 rad­ni­ka. Ta­ko­đe, u 2015. je vi­še od 340 za­po­sle­nih po­sla­to na bi­ro ra­da, i to 310 rad­ni­ka Rud­ni­ka bok­si­ta, 19 iz Me­tal­ca i dva­na­est rad­ni­ka To­šče­li­ka Nik­šić, ko­je je upra­va ot­pu­sti­la. Ukup­ni gu­bi­ci nik­šić­ke pri­vre­de, ko­je su iza se­be osta­vi­li vla­sni­ci na de­se­ti­ne pred­u­ze­ća i fa­bri­ka ko­je su na te­ri­to­ri­ji gra­da od 2011. go­di­ne za­tva­ra­ne pa uvo­đe­ne u ste­čaj, bli­zu je po­la mi­li­jar­de eura. Od te su­me biv­ši stra­te­ški part­ne­ri dr­ža­vi du­gu­ju vi­še od 30 mi­li­o­na eura, ko­li­ko i ar­mi­ji ot­pu­šte­nih rad­ni­ka. Ko­li­ko je jav­no­sti po­zna­to je­di­no će Ni­ko­la Fu­run­džić, ko­ji je do no­vem­bra 2014. go­di­ne bio vlas­nik Me­tal­ca, kri­vič­no od­go­va­ra­ti. Pri­ja­vom mu je na te­ret sta­vlje­no da je uta­jio po­rez i ošte­tio bu­džet Cr­ne Go­re za oko 7,8 hi­lja­da eura. To­kom nje­go­vog upra­vlja­nja tom fa­bri­kokm bez po­sla je osta­lo vi­še od 100 me­ta­la­ca, ko­ji­ma je ostao du­žan bli­zu dva mi­li­o­na eura za pla­te i po­ve­zi­va­nje sta­ža, dok je vi­še dru­gih po­vje­ri­la­ca u ste­čaj­nu ma­su pri­ja­vi­lo do­dat­nih oko pet mi­li­o­na eura. Da bi Vla­da umi­ri­la rad­ni­ke tog pred­u­ze­ća, za 65 njih je omo­gu­ći­la pen­zi­je, de­se­tak ko­ji ni­je­su ima­li taj uslov do­bi­li su ot­prem­ni­ne od po 10,7 hi­lja­da eura, a osta­le je osta­vi­la u ne­mi­lost za­kup­cu, be­o­grad­skoj fir­mi Iskra pro­mont, ko­ja ih je po­no­vo po­sla­la na bi­ro ra­da.
Biv­ši rad­nik Me­tal­ca Mi­ro­slav Jo­kić, ko­ji je u Iskri pro­mont ostao bez po­sla, ka­že da nji­ho­va fa­bri­ka tre­ba da uđe u Gi­ni­so­vu knji­gu re­kor­da, jer su za go­di­nu da­na dva pu­ta osta­li bez po­sla, a biv­ši vla­snik i za­ku­pac ra­de pot­pu­no isto, a dr­žav­ni or­ga­ni ni­je­mo po­sma­tra­ju.
– Ne­mam vi­še ni­ka­kvih no­vo­go­di­šnjih že­lja, jer mo­je ko­le­ge i ja No­vu go­di­nu, kao i 2015. do­če­ku­je­mo bez po­sla, pra­znih dže­po­va i tr­pe­za. Pi­tam do ka­da vi­še, jer su pu­sti­li Fu­run­dži­ća da se iz­vu­če bez ika­kve od­go­vor­no­sti, a od za­kup­ca smo je­dva do­bi­li dvi­je pla­te. Ostao nam je du­žan po­ve­zi­va­nje sta­ža za de­vet mje­se­ci, Pri­vred­nom su­du ni­je­su pla­ća­li za­kup, kao ni do­ba­vlja­če sa ko­ji­ma su sa­ra­đi­va­li dok u bi­li u Me­tal­cu. Že­lim je­di­no da vje­ru­jem da u ovoj dr­ža­vi po­sto­ji za­kon i da će ta­kvim lju­di­ma jed­nom za svag­da bi­ti pre­pri­je­čen put – re­kao je biv­ši me­ta­lac.
Jo­kić, ko­ji je po stru­ci ener­ge­ti­čar, sa 35 go­di­na sta­ro­sti ima sve­ga de­se­tak rad­nog sta­ža i ne na­da se da će na­ći no­vo za­po­sle­nje.
– U Nik­ši­ću je sve pro­pa­lo, ko da me za­po­sli? Pre­o­sta­je mi da pre­ži­vlja­vam od ro­di­telj­skih pen­zi­ja. Ni­je­sam se že­nio, ni­ti u sko­ri­je vri­je­me imam na­mje­ru da stva­ram po­ro­di­cu. Ka­ko da ih pre­hra­nim ako ni za se­be ne­mam nov­ca – ogor­čen je Jo­kić.
U Nik­ši­ću, iz­u­zev Pi­va­re Tre­bje­sa, je­di­no ra­de ugo­sti­telj­ski objek­ti, ko­jih je oko 250 re­gi­stro­va­nih, i tr­go­vi­ne, a ima ih vi­še od hi­lja­du. Ipak, ni tu ne­ma mo­guć­no­sti da se za­po­sle rad­ni­ci ko­ji su u dru­gim pred­u­ze­ći­ma osta­li bez po­sla, što zbog go­di­na sta­ro­sti, što zbog struč­ne kva­li­fi­ka­ci­je.
Biv­ši rad­nik Že­lje­za­re Želj­ko Pe­ro­vić je­dan je od 1,5 hi­lja­da rad­ni­ka tog pred­u­ze­ća i nje­go­vih po­go­na ko­ji je mo­rao da na­pu­sti rad­no mje­sto. Biv­ši vla­snik te fa­bri­ke, kom­pa­ni­ja MNSS, bez ika­kve od­go­vor­no­sti na­pu­sti­la je Nik­šić osta­vlja­ju­ći za so­bom sko­ro 200 mi­li­o­na eura du­go­va. Pe­ro­vić je oti­šao u pen­zi­ju na­kon 30 go­di­na ra­da u toj fa­bri­ci, ali od nje ne mo­že da iz­dr­ža­va po­ro­di­cu. Sto­ga je od­lu­čio da po­sta­ne tak­si­sta, ko­jih u gra­du ima 220 re­gi­stro­va­nih.
– Ni­je­sam tre­bao da se pen­zi­o­ni­šem, ali do­la­skom To­šče­li­ka u Že­lje­za­ri je na­sta­v­lje­na ne­iz­vje­snost. Ni­je­smo ima­li ko­lek­tiv­ni ugo­vor, pa sa­mim tim ni osnov­na rad­nič­ka pra­va. Že­lje­zar­ci su pod no­vom upra­vom gi­nu­li na rad­nom mje­stu, za­do­bi­ja­li te­že po­vre­de, jer za­šti­ta na ra­du ne funk­ci­o­ni­še, a tje­ra­ju ih da ra­de i po 16 sa­ti. Bio sam u ne­mi­lo­sti po­slo­vod­stva, jer sam kao sin­di­ka­lac go­vo­rio o ne­pra­vil­no­sti­ma i bi­lo je sa­mo pi­ta­nje da­na ka­da će me is­tje­ra­ti, kao što su u ma­ju ura­di­li sa gru­pom od 12 mo­jih ko­le­ga ko­ji su ra­di­li u po­go­nu Če­li­ča­ne. Bez pret­hod­no obez­bi­je­đe­nih ot­pre­mni­na ko­je je da­va­la Vla­da gru­pa rad­ni­ka je oti­šla u pen­zi­ju, sa pri­ma­nji­ma ko­ja su ne­do­stoj­na čo­vje­ka, a ko­ja su ina­če u kre­dit­nim za­du­že­nji­ma – is­pri­čao je Pe­ro­vić.
Su­pru­ga mu je fa­kul­tet­ski obra­zo­va­na, ali ne­ma po­sla, kao ni dvo­ji­ca si­no­va, od ko­jih jed­nog ko­ji se ba­vi spor­tom spre­ma za Ame­ri­ku. Upr­kos da­lji­ni, Pe­ro­vić isti­če da bi vo­lio da i dru­gi sin ode iz Cr­ne Go­re, u ko­joj, ka­ko je ka­zao, ne­ma bu­duć­no­sti, u Nik­ši­ću po­go­to­vo.
– Žao mi je ko­le­ga ko­ji su osta­li da ra­de u biv­šoj Že­lje­za­ri, a ve­o­ma ih je ma­lo. Ni­ko od njih ne smi­je da se po­ža­li, jer ako pro­go­vo­re, le­te sa po­sla. Ni­ko ih ne šti­ti, po­seb­no ne dr­ža­va. Sa­gle­da­va­ju­ći cje­lo­kup­nu si­tu­a­ci­ju u sa­da­šnjoj fa­bri­ci, mi­slim da ne ide na do­bro već u prav­cu nje­nog ko­nač­nog za­tva­ra­nja – is­ta­kao je Pe­ro­vić.
U To­šče­li­ku na neo­d­re­đe­no je osta­lo da ra­di oko 200 rad­ni­ka, ko­ji re­dov­no pri­ma­ju pla­te u pro­sje­ku od po 400 eura. Fa­bri­ka ra­di ušte­da pro­iz­vo­di sa­mo to­kom no­ći i ne­dje­ljom to­kom ci­je­log da­na, a si­ro­vi­ne, od­no­sno sta­ro gvo­žđe, po­če­li su da obez­bje­đu­ju re­za­njem po­go­na Kom­bi­no­va­ne va­ljao­ni­ce i ši­na, ko­ji­ma je u sreć­no vri­je­me iz fa­bri­ke tran­spor­to­van če­lik. Fa­bri­ka ra­di bez eko­lo­ške sa­gla­sno­sti, a na pi­ta­nja no­vi­na­ra „Da­na” upu­će­na Po­re­skoj upra­vi da li du­gu­ju dr­ža­vi, od­go­vo­re­no je da je to po­slov­na taj­na i da bi iz­no­še­nje u jav­nost tih po­da­ta­ka na­ni­je­lo šte­tu part­ne­ru.
Nik­šić uz me­ta­lur­ški kom­pleks odav­no ne­ma ni gra­đe­vin­ski, a ni kon­fek­cij­ski, po če­mu je ne­kad bio po­znat. Fa­bri­ka Ko­ni kon­fek ­ci­ja već je tri go­di­ne u ste­ča­ju, a oko 40 za­po­sle­nih bez po­sla i pri­ma­nja. Po ri­je­či­ma biv­šeg di­rek­to­ra Ili­je Ku­stu­di­ća po­sr­ta­nje je po­če­lo 2008. go­di­ne, ka­da je pred­u­ze­ćem po­če­la da upra­vlja Pan­to gru­pa, vla­sni­ka Pan­ta Vu­ču­ro­vi­ća, či­ju od­go­vor­nost tra­že i sin­di­kat i rad­ni­ci Ko­ni­ja.
– Ušli su ja­ni­ča­ri, Pan­to gru­pa i nji­ho­ve gar­ni­tu­re, ko­ji su ra­di­li na šte­tu za­po­sle­nih, a do ta­da je Ko­ni imao kon­ti­nu­i­tet u ra­du i čak ino-part­ne­re za ko­je smo ra­di­li. Pan­to gru­pa je za­u­sta­vi­la pro­ces, na ko­ji na­čin oni to zna­ju. Ni­jed­na hi­po­te­ka ko­ju su pot­pi­sa­li na ime imo­vi­ne fa­bri­ke, ko­li­ko sam in­for­mi­san, ni­je bi­la na ra­čun iz­mi­re­nja oba­ve­za pre­ma za­po­sle­ni­ma. Ka­ko je i gdje no­vac utro­šen, ne­ka is­pi­ta onaj ko tre­ba to da ura­di, ali se bo­jim da je za to sa­da ka­sno – is­ta­kao je Ko­stu­dić.
B.BRA­ŠNjO


Dr­vo­pre­ra­đi­va­či­ma no­va
šan­sa kroz re­or­ga­ni­za­ci­ju

U Ja­vo­rak MB, vla­sni­ka Bran­ka Mić­ko­vi­ća, ste­čaj je uve­den ok­to­bra 2014, ka­da je bez po­sla osta­lo 126 rad­ni­ka. Mić­ko­vi­ćev plan re­or­ga­ni­za­ci­je usvo­jen je u ju­nu, od ka­da se spro­vo­di u fa­bri­ci, či­me je da­ta šan­sa za oko 100 rad­ni­ka. Plan će se re­a­li­zo­va­ti na­red­nih pet go­di­na, do ka­da tre­ba da iz­mi­re 5,5 mi­li­o­na du­go­va, od če­ga po­la mi­li­o­na rad­ni­ci­ma za po­ve­zi­va­nje sta­ža i ne­is­pla­će­ne pla­te. To je dru­gi put da ta fa­bri­ka ula­zi u ste­čaj za po­sled­njih pet­na­e­stak go­di­na, a 2004. go­di­ne Mić­ko­vić je to pred­u­ze­će ku­pio za je­dan euro. Pre­ma ra­ni­jem vla­di­nom iz­vje­šta­ju o po­što­va­nju oba­ve­za iz ku­po­pro­daj­nog ugo­vo­ra, u Ja­vo­rak je na­vod­no ulo­že­no 4,5 mi­li­o­na, što je za 1,3 mi­li­o­na vi­še ne­go što je Mić­ko­vić bio oba­ve­zan.


Ru­da­ri­ma ne­iz­vje­sno

Biv­ši vla­snik Bok­si­ta, ru­ska kom­pa­ni­ja CE­AK Ole­ga De­ri­pa­ske, osta­vi­la je oko 120 mi­li­o­na eura du­ga u tom pred­u­ze­ću, a no­vi, fir­ma Uni­prom me­tal Ve­se­li­na Pe­jo­vi­ća, tre­nut­no du­gu­je oko če­ti­ri mi­li­o­na eura Pri­vred­nom su­du za ku­plje­nu imo­vi­nu, jer još ni­je is­pla­tio pu­nu ku­po­pro­daj­nu ci­je­nu. Eks­plo­a­ta­ci­ja ru­de pre­ki­nu­ta je kra­jem apri­la ove go­di­ne, a od 310 za­po­sle­nih, 110 ih je ne­dav­no ste­klo pen­zi­ju, če­tr­de­se­tak se pri­ja­vi­lo za na­pu­šta­nje fir­me, a 160 je na bi­rou ra­da. Pe­jo­vi­će­vo obe­ća­nje da­to u ok­to­bru, ka­da je pot­pi­sao ku­po­pro­daj­ni ugo­vor za imo­vi­nu Rud­ni­ka, da će ob­no­vi­ti ubr­zo pro­iz­vod­nju, od­lo­že­no je za pro­lje­će. Zbog nje­go­vog du­ga za ku­po­vi­nu imo­vi­ne rad­ni­ci­ma ni­je po­ve­zan staž za dvi­je go­di­ne ste­ča­ja, zbog če­ga njih pet­na­e­stak ne mo­že da ostva­ri pra­vo na pen­zi­je. Po­slov­ni part­ne­ri Uni­prom me­ta­la obi­la­ze ru­dar­ske ko­po­ve ko­je pri­pre­ma­ju za pro­iz­vod­nju, a sa ko­jih se po­sled­njih da­na od­vo­zi za­star­je­la me­ha­ni­za­ci­ja ko­ja će bi­ti pro­da­ta u sta­ro gvo­žđe.