Kad se pri­je 85 go­di­na, da­le­ke 1930, u Uru­gva­ju de­si­lo ču­do i fud­bal­ska re­pre­zen­ta­ci­ja Kra­lje­vi­ne Ju­go­sla­vi­je na ple­ći ba­ci­la on­da­šnjeg (i sa­da­šnjeg) fud­bal­skog go­li­ja­ta, re­pre­zen­ta­ci­ju Bra­zi­la, kad je pred ama­te­ri­ma i ano­ni­mu­si­ma iz ma­le bal­kan­ske dr­ža­vi­ce za­muk­nu­la gran­di­o­zna fud­bal­ska are­na u Mon­te­vi­deu, u sen­za­ci­o­nal­noj vi­je­sti ko­ja je za ti­li čas ob­le­tje­la pla­ne­tu, sta­ja­lo je da je za taj ču­de­sni pod­vig, po­bje­du od 2:1 nad Bra­zi­lom, naj­za­slu­žni­ji mla­đa­ni, dva­de­se­tjed­no­go­di­šnji gol­man ju­go­slo­ven­ske fud­bal­ske če­te Mi­lo­van Jak­šić.
Taj svi­je­tli da­tum u isto­ri­ji ju­go­slo­ven­skog fud­ba­la pod­sta­kao je ne­dav­no pred­sjed­ni­ka Sport­skog sa­ve­za Ko­la­ši­na Želj­ka Vu­ki­će­vi­ća da po­kre­ne inici­ja­ti­vu da jed­na od uli­ca u gra­du na Ta­ri do­bi­je ime Mi­lo­va­na Jak­ši­ća, iz­dan­ka ovog pod­ne­be­sja, čo­vje­ka ko­ji je kao ma­lo dru­gih pro­sla­vio ime i odu­žio se za­vi­ča­ju.
- Kraj­nje je vri­je­me da Ko­la­šin oda po­čast iz­u­zet­nom, pla­ne­tar­no po­zna­tom spor­ti­sti ka­kav je bio Mi­lo­van Jak­šić. Rod­ni grad mu se do­sad ni­je odu­žio i ovo će bi­ti tek sim­bo­lič­no ču­va­nje uspo­me­ne na nje­go­ve uspje­he i sla­vu i na­dam se da će ko­la­šin­ska vlast shva­ti­ti va­žnost tog či­na – ve­li Želj­ko Vu­ki­će­vić, ko­ji, pri­zna­je, baš kao ni mno­gi nje­go­vi ze­mlja­ci iz mla­đih gene­ra­ci­ja, do sko­ro go­to­vo ni­šta ni­je znao o slav­nim ze­mlja­ku, čak ni to da je po­ri­je­klom iz Ko­la­ši­na, iz obli­žnjeg se­la Pla­na pod­no Si­nja­vi­ne i Vuč­ja. I nje­mu, kao i mno­gim dru­gim, ne sa­mo Ko­la­šin­ci­ma, oči su otvo­ri­li film i TV se­ri­ji „Mon­te­vi­deo, bog te vi­deo”, ko­ji su iz pe­pe­la za­bo­ra­va vas­kr­sli uspo­me­ne na Jak­ši­ća.
Ka­ko će bi­ti, da li će tu ini­ci­ja­ti­vu pri­hva­ti­ti i od­bor­ni­ci Skup­šti­ne op­šti­ne Ko­la­šin osta­je da se vi­di, ali je iz­vje­sno da se od ta­da do da­nas o Jak­ši­ću sa­zna­lo vi­še ne­go za svih še­zde­set i dvi­je mi­nu­le go­di­ne ot­kad on vi­še ni­je me­đu ži­vi­ma. On je, po ono­me što se do sa­da sa­zna­lo, po­to­mak zna­me­ni­tog uskoč­kog ju­na­ka Jak­še Av­da­lo­vi­ća Ga­ča­ni­na, ko­ji je ne­koć na­šao uto­či­šte u Gor­njoj Mo­ra­či, da bi se ne­ko od nje­go­vih na­sled­ni­ka za­tim pre­se­li­o u Pla­nu kod Ko­la­ši­na.
Kad mu je u Pr­vom svjet­skom ra­tu, to­kom austro­u­gar­ske oku­pa­ci­je, po­gi­nuo otac Ra­do­slav, nje­go­va maj­ka Mi­ru­ša je sa dvo­je ne­ja­ke dje­ce po­bje­gla iz Pla­ne i skra­si­la se u Kra­gu­jev­cu.
A kad je shva­ti­la da ni tu, u bi­je­di i ne­ma­šti­ni ne mo­že sa­ma po­di­ći i na si­gur­nu ži­vot­nu sta­zu iz­ve­sti svo­ja dva si­na, sta­ri­jeg Mi­lo­va­na je da­la u dom za rat­nu si­ro­čad, pr­vo u Kra­gu­jev­cu, po­tom kra­će vrije­me u No­vom Sa­du, oda­kle će do­spje­ti u Be­o­grad.
Jak­šić je sam ka­zi­vao da je pr­ve kon­tak­te sa pra­vom fud­bal­skom lop­tom, pr­ve fud­bal­ske ko­ra­ke, na­u­čio na po­ljan­ča­di­ma oko Be­o­gra­da, da se već tu opre­di­je­lio za dres broj je­dan i iza­brao mje­sto ču­va­ra go­la. Sve to bi, vje­ro­vat­no, zga­slo na toj po­lja­ni, i svi­je­ća nje­go­vog ta­len­ta bi se tu is­tu­li­la da ni­je bi­lo po­zna­tog be­o­grad­skog advo­ka­ta Živ­ka Pa­vlo­vi­ća, nje­go­vog ve­li­kog do­bro­tvo­ra. On je, iz­gle­da, do­bro i na vri­je­me uočio nje­gov ta­le­nat i pre­po­ru­čio ga ta­mo gde je tre­ba­lo, pa je on sa sa­mo se­dam­na­est go­di­na po­stao ne­za­mje­nji­vi gol­man be­o­grad­skog „So­ko­la”, klu­ba ko­ji će po­tom pro­mi­je­ni­ti ime u BASK.
Ko­li­ko se zna, Jak­šić je pr­vi put obu­kao i dres ju­go­slo­ven­ske re­pre­zen­ta­ci­je u apri­lu 1930. go­di­ne u jed­nom eg­zi­bi­ci­o­nom me­ču pro­tiv Bu­gar­ske. Te iste go­di­na, na­ći će se u Mon­te­vi­deu i pro­sla­vi­ti se u tom isto­rij­skom me­ču pro­tiv Bra­zi­la. A o ka­kvom se sen­za­ci­o­nal­nom re­zul­ta­tu ra­di­lo i ka­kvom fan­ta­stič­nom uspje­hu mla­dog ju­go­slo­ven­skog gol­ma­na, naj­bo­lje go­vo­ri to što mu je po­sli­je me­ča pri­šao le­gen­dar­ni Ri­kar­do Za­mo­ra, po mno­gi­ma, ne sa­mo naj­bo­lji špan­ski gol­man ne­go i naj­bo­lji ču­var fud­bal­ske mre­že u isto­ri­ji ovog spor­ta, i u znak pri­zna­nja pred no­ge mu ba­cio svoj po­zna­ti kač­ket, sim­bo­lič­no mu ta­ko da­ju­ći do zna­nja da pri­zna­je da je i nje­ga nad­vi­sio.Bu­do Si­mo­no­vić

Po­čast mu odao i Egi­pat

To što su mu u pr­vim po­rat­nim go­di­na­ma kon­fi­sko­va­ne knji­ža­ra i štam­pa­ri­ja, ni­je Mi­lo­va­na Jak­ši­ća od­bi­lo od fud­ba­la - ostao je ne­po­pra­vlji­vi ak­ti­vi­sta i za­lju­blje­nik u „naj­va­žni­ju spo­red­nu stvar na svij­tu”. Po­red osta­log, on će bi­ti pred­sjed­nik Sa­ve­za fud­bal­skih tre­ne­ra i teh­nič­ki di­rek­tor „Cr­ve­ne zve­zde”, klu­ba ko­ji je na­slije­dio tra­di­ci­ju pred­rat­nog BASK-a. I upra­vo na jed­noj tur­ne­ji „Cr­ve­ne zve­zde” 1953. go­di­ne, na ko­joj je on bio vo­đa pu­ta, iz­da­lo ga je sr­ce - umro je u Ka­i­ru u 46. go­di­ni. I vla­sti u Ka­i­ru su, iz­gle­da, zna­le ko je „El gran­de Mi­lo­van”, pa su se po­sta­ra­le da, uz sve du­žne po­ča­sti, brod egi­pat­ske rat­ne mor­na­ri­ce, pre­ne­se kov­čeg Mi­lo­va­na Jak­ši­ća do več­nog po­či­va­la u Be­o­gra­du.

Uli­ca
Mi­lo­van Jak­šić, ko­jeg su odu­še­vlje­ni sport­ski iz­vje­šta­či iz Ju­žne Ame­ri­ke pro­zva­li „El gran­de Mi­lo­van” i pro­gla­si­li naj­bo­ljim gol­ma­nom, ko­ji je ušao i u ide­al­ni tim, po­nio dres broj je­dan me­đu 11 naj­bo­ljih na tom pr­ven­stvu, ni­je za­bo­ra­vljen u Uru­gva­ju. Na­vod­no, jed­na uli­ca u Mon­te­vi­deu i da­nas no­si ime „El gran­de Milo­van”.


Od slav­nog gol­ma­na
do bi­zni­sme­na

Jak­šić, ko­ji je za svoj BASK od­i­grao oko 500 utak­mi­ca, dres ju­go­slo­ven­ske re­pre­zen­ta­ci­je je obla­čio de­se­tak pu­ta. „Cr­ve­ni đa­vo”, ka­ko su ga, sva­ko iz svo­jih raz­lo­ga, zva­li i pri­ja­te­lji - sa­i­gra­či i pro­tiv­nič­ki na­pa­da­či, ko­ji­ma su se pred njim tre­sla ko­le­na, do Dru­gog svjet­skog ra­ta obla­čio je dres pra­ške „Sla­vi­je”, ne­ko vrije­me bra­nio i u Lju­blja­ni, a u me­đu­vre­me­nu se po­sve­tio i bi­zni­su. U Ma­ke­don­skoj uli­ci u Be­o­gra­du je otvo­rio po­zna­tu knji­ža­ru, a u su­sjed­noj Ce­tinj­skoj uli­ci i svo­ju štam­pa­ri­ju. Sve to mu je, me­đu­tim, po­slije ra­ta od­u­ze­to i pre­se­lje­no u vla­sni­štvo dr­ža­ve.