Ro­man „Osmi­jeh za Ma­ri­ju Mi­ha­i­lo­vič” knji­žev­ni­ka, dra­ma­tur­ga, re­ži­se­ra Ob­ra­da Ne­ne­zi­ća pro­mo­vi­san je u Nik­ši­ću u sklo­pu 18. Knji­žev­nih su­sre­ta. Go­vo­re­ći o ro­ma­nu ko­ji je in­spi­ri­san li­kom i dje­lom Lju­ba Ču­pi­ća, mr Go­ran Ra­do­ji­čić je is­ta­kao, da „ovaj ro­man pred­sta­vlja de­kon­struk­ci­ju mi­ta o Lju­bu Ču­pi­ću”. Na­gla­ša­va da je osmi­jeh Lju­ba Ču­pi­ća oži­vo­tvo­re­na za­bra­nje­na lju­bav, pr­kos za­bra­na­ma, sum­nja­ma, osmi­jeh za slo­bo­du po mje­ri obič­nog čo­vje­ka, a ne po mje­ri par­ti­je, ple­me­na, tra­di­ci­je, in­te­re­sa.
- Lju­bo Ču­pić pre­i­spi­tu­je osnov­ne vri­jed­no­sti po­sto­je­ćeg i even­tu­al­ne vri­jed­no­sti dru­štva ko­jem se te­ži. Ne­si­gu­ran šta je is­prav­no, šta že­li da pro­mi­je­ni, a šta da za­dr­ži, šta je mo­gu­će, a šta ne, Ču­pić sr­lja u pro­past. Ne­ne­zi­ćev Ču­pić per­so­ni­fi­ku­je in­ci­dent­nost. Upra­vo se na taj na­čin ši­ri ak­tiv­nost ovog ju­na­ka i tu­ma­če­nje nje­go­vog dje­lo­va­nja u fik­tiv­nom svi­je­tu, ne smi­je se za­vr­ši­ti bez po­tvr­de da je Ču­pić u Ne­ne­zi­će­vom ro­ma­nu in­for­ma­tiv­ni­ji i in­te­re­sant­ni­ji lik ne­go u stvar­no­sti. Da li je kao ta­kav ne­po­u­zda­ni­ji ili ne­u­bje­dlji­vi­ji od onog Lju­ba Ču­pi­ća ko­ga da­je isto­ri­ja? Od­go­vor da­je Ne­ne­zić na po­čet­ku ro­ma­na: Ni umjet­nič­ko dje­lo ni­je ne­po­u­zda­ni­je od isto­ri­je. Sto­ga, mo­že­mo re­ći da je pre­vred­no­va­nje i pre­kom­po­no­va­nje mi­ta o Lju­bu Ču­pi­ću uspje­lo. Svo­ja naj­in­tim­ni­ja osje­ća­nja Ču­pić na­zi­va su­kr­vi­com i gno­jem ko­ji ga či­ste, pa do­ži­vlja­va ka­tar­zu spo­zna­ju­ći isti­nu u lič­noj ži­vot­noj tra­ge­di­ji. Po­li­ti­ka, ra­to­vi, voj­ska, lič­ni i par­tij­ski in­te­re­si, me­đu­ljud­ski od­no­si jed­na­ko su uzrok stra­da­nja u svim vre­me­ni­ma, pa ako je pri­ča o Lju­bu Ču­pi­ću pro­že­ta ne­kim ro­man­tič­nim ele­men­ti­ma, sa­vre­me­na pri­ča o Nik­ši­ću 1999. go­di­ne ski­da osmi­jeh s li­ca i pod­sje­ća na su­ro­vost sva­ko­dnev­nog ži­vo­ta i sa­svim po­tla­čen i ne­pri­mje­ren po­lo­žaj obič­nog čo­vje­ka u vi­ho­ri­ma ko­je do­no­se po­li­tič­ke, kva­zi­pa­tri­ot­ske eli­te. Ne­ne­zi­ćev ro­man či­tljiv, da dr­ži pa­žnju istim in­ten­zi­te­tom od po­čet­ka do kra­ja, te da je nje­go­va pri­ča je ne­pre­ten­ci­o­zna, sim­bo­lič­na i mo­ti­vi­še nas na raz­mi­šlja­nje. Lju­bo Ču­pić do­bi­ja no­vo zna­če­nje i no­vo mje­sto u isto­ri­ji, ali ovog pu­ta cr­no­gor­ske knji­žev­no­sti. „Osmi­jeh za Ma­ri­ju Mi­ha­i­lo­vič” je to­pla i nje­žna, a isto­vre­me­no i su­ro­va rat­na, ljud­ska pri­ča. Vje­ru­jem da će mno­gi na­kon či­ta­nja ovog ro­ma­na kad vi­de sli­ku Lju­ba Ču­pi­ća „zna­ti“ da je taj osmi­jeh upu­ćen Ma­ri­ji Mi­ha­i­lo­vič i lju­ba­vi ko­ja je bi­la ja­ča i vred­ni­ja od smr­ti, po­ru­čio je Ra­do­ji­čić.
No­vi­nar i pu­bli­ci­sta Va­nja Ko­va­če­vić je na­gla­sio da naj­no­vi­je Ne­ne­zi­će­vo ostva­re­nje ni­je isto­rij­ska hro­ni­ka i ne obi­lu­je fak­ti­ma, iako ih ima u nje­mu.
- Kao i svi do­bri pi­sci, Ne­ne­zić je, na­pro­sto htio da is­pri­ča pri­ču u ko­joj će isto­rij­ski do­ga­đaj bi­ti sa­mo po­vod za pri­po­vi­je­da­nje. Uosta­lom, da su se svi dr­ža­li či­nje­ni­ca i stva­ri ko­je su se za­i­sta do­go­di­le, knji­žev­nost bi bi­la iz­li­šna dje­lat­nost du­ha, i što je još va­žni­je ni­ka­da ne bi bi­li na­pi­sa­ni ni Odi­se­ja, ni Bo­žan­stve­na ko­me­di­ja, ni mno­ga dru­ga dje­la ko­ja pri­pa­da­ju vr­ho­vi­ma svjet­ske li­te­ra­tu­re. Zbog to­ga se mo­že re­ći da u „Osmi­je­hu za Ma­ri­ju Mi­ha­i­lo­vič” gra­ni­ce ne po­sto­je. Ni u pro­sto­ru, ni u vre­me­nu. Ili pre­ci­zni­je, da su naj­slič­ni­ji kru­gu na­sli­ka­nom kre­dom ko­ji se uvi­jek iz­no­va cr­ta. I uvi­jek iz­no­va bri­še. Kao oba­la ko­ju ta­la­si i vje­tro­vi ši­re i su­ža­va­ju, u za­vi­sno­sti od svo­je ne­stal­ne pri­ro­de i tem­pe­ra­men­ta ko­ji je ne­mo­gu­će fik­si­ra­ti i opi­sa­ti, ka­zao je Ko­va­če­vić.
Za­hva­lju­ju­ći se go­sti­ma i or­ga­ni­za­to­ri­ma pro­mo­ci­je Op­šti­ni Nik­šić i Mi­ni­star­stvu kul­tu­re, Ob­rad Ne­ne­zić je ka­zao da iz­u­zet­nu za­hval­nost du­gu­je pred­u­ze­ću „Ju­me­di­a­mont” i Dnev­nim no­vi­na­ma „Dan”, ko­ji su na pra­vi na­čin pla­si­ra­li nje­go­vu knji­gu.
- Po­no­san sam ako sam na bi­lo ko­ji na­čin, uti­cao na to da se ni­kad ne za­bo­ra­vi ime i dje­lo Lju­ba Ču­pi­ća. Što se ti­če te te­me sve sam re­kao u ro­ma­nu, ka­zao je Ne­ne­zić.
L.N.