Pi­še: Mi­lan Mi­šić



Za­mi­sli­te da ste se­li u svoj no­vi (i sku­pi) auto­mo­bil, opre­mljen ne sa­mo sna­žnim mo­to­rom ne­go i svim ak­tu­el­nim ču­di­ma elek­tro­ni­ke (što po­tvr­đu­je ve­li­ki ekran na cen­tral­noj kon­zo­li, de­sno od in­stru­ment ta­ble), i kre­nu­li na put, ko­ri­ste­ći pri­tom bla­go­de­ti na­vi­ga­ci­je, auto­mat­skog si­ste­ma za iz­bje­ga­va­nje su­da­ra, alar­ma ko­ji se ak­ti­vi­ra kad pre­đe­te pu­nu li­ni­ju, auto­mat­skog uklju­če­nja te­le­fon­ske ve­ze pre­ko ugra­đe­nog ste­reo si­ste­ma i ne­pre­kid­ne po­ve­za­no­sti sa in­ter­ne­tom...
Vo­zi­te i u jed­nom mo­men­tu naj­pri­je ”po­lu­di” ra­dio, ko­ji pre­ba­ci na jed­nu sta­ni­cu sa hip-hop mu­zi­kom, na mak­si­mal­noj ja­či­ni. Pro­ba­te da ga uti­ša­te ili is­klju­či­te, ali ne po­ma­že. Za­tim, iz či­sta mi­ra, uklju­če se bri­sa­či, ”za­ble­sa­vi” se in­stru­ment ta­bla, vo­lan vi­še ne usmje­ra­va ta­mo gdje vi že­li­te, ne re­a­gu­je vi­še pe­da­la ga­sa, ot­ka­zu­ju koč­ni­ce...
Šta sve mo­že da bu­de is­hod ni­je te­ško za­mi­sli­ti, a upra­vo opi­sa­na sce­na je re­zul­tat eks­pe­ri­men­ta ko­ji je u SAD, uz sa­gla­snost nad­le­žni­og re­gu­la­tor­nog ti­je­la, oba­vi­la re­dak­ci­ja teh­no­lo­škog ča­so­pi­sa ”Va­jrd” (”Oži­če­ni”). Re­por­ter je bio pri­pre­mljen za ova­kvu si­tu­a­ci­ju, a opi­sa­no po­na­ša­nje za ovu svr­hu oda­bra­nog naj­no­vi­jeg mo­de­la ”kraj­sle­ro­vog” dži­pa, dje­lo je ha­ke­ra – kom­pju­ter­skih pro­val­ni­ka – ko­ji su u tom mo­men­tu bi­li uda­lje­ni pet­na­e­stak ki­lo­me­ta­ra.
”Kraj­sler” je već sle­de­ćeg da­na – ovo se de­ša­va­lo pro­šle ne­dje­lje – oba­vio van­red­ni ser­vis za 1,4 mi­li­o­na svo­jih auto­mo­mo­bi­la s elek­tro­ni­kom ko­ja je pod­lo­žna ”ha­ko­va­nju”, de­mon­stri­ra­nom u opi­sa­nom eks­pe­ri­men­tu. Ser­vis se sa­sto­ji u na­do­grad­nji ugra­đe­nog soft­ve­ra, što mo­gu da oba­ve i sa­mi vla­sni­ci uz po­moć in­ter­ne­ta. Do­ga­đaj je, ra­zu­mlji­vo, do­bio ve­li­ki pu­bli­ci­tet, jer je po­tvr­dio ono od če­ga se već du­go stra­hu­je: da sve­op­šte po­ve­zi­va­nje sa in­ter­ne­tom, ne sa­mo ra­ču­na­ra, ne­go i kuć­nih apa­ra­ta, a sve vi­še i auto­mo­bi­la, do­no­si no­ve ri­zi­ke.
Po­sled­njih ne­ko­li­ko go­di­na sve vi­še se go­vo­ri o ta­ko­zva­nom ”in­ter­ne­tu stva­ri” – o ve­li­kom po­ra­stu bro­ja ure­đa­ja ko­je sva­ko­dnev­no ko­ri­sti­mo, a ko­ji su po­ve­za­ni sa ve­bom. To nam s jed­ne stra­ne omo­gu­ća­va da s da­lji­ne, uz opo­moć mo­bil­nog te­le­fo­na, is­klju­či­mo ne­u­ga­še­nu rin­glu ili pe­glu, ili da nam ser­vis po­pra­vi auto­mo­bil– ali s dru­ge sve vi­še po­ka­zu­je svo­je na­lič­je. I to pri­lič­no za­stra­šu­ju­će.
Pro­cje­na je da će do kra­ja de­ce­ni­je u svi­je­tu bi­ti oko 50 mi­li­jar­di ova­kvih ure­đa­ja, ali sve je oči­gled­ni­je da nji­ho­vi pro­iz­vo­đa­či ima­ju ma­lo is­ku­stva sa saj­ber bez­bjed­no­šću, dok na dru­goj stra­ni, mi ko­ri­sni­ci ne­ma­mo ade­kvat­no zna­nje za od­bra­nu od saj­ber na­pa­sni­ka.
Uče­sta­le su ”teh­no­lo­ške ne­po­go­de”, ko­je ni­su sa­mo pro­va­le u ve­li­ke si­ste­me od stra­ne saj­ber kri­mi­na­la­ca, ko­ji na taj na­čin do­la­ze do bro­je­va mi­li­o­na kre­dit­nih kar­ti­ca, što po­tom dru­gim kri­mi­nal­ci­ma pro­da­ju na ve­li­ko. Re­zul­tat sve­op­šteg saj­ber ra­ta iz­me­đu dr­ža­va ko­je na ovaj na­čin na­sto­je da se do­mog­nu ri­val­skih dr­žav­nih, voj­nih i teh­no­lo­ških taj­ni je i na­ru­ša­va­nje lič­ne pri­vat­no­sti, pa i bez­bjed­no­sti.
Ono što se pri­tom na pla­ne­tar­noj ska­li do­ga­đa to je ”osve­ta teh­no­lo­gi­je”: kad god se je­dan pro­blem ri­je­ši, stvo­ri se dru­gi, pri če­mu je ne­iz­vje­snost i ne­pred­vi­di­vost po­sta­la jed­na od ”či­nje­ni­ca ži­vo­ta” u da­na­šnjem di­gi­tal­nom, sve­op­šte po­ve­za­nom svi­je­tu.
Ha­ko­va­nje auto­mo­bi­la u po­go­nu je, me­đu­tim, ne­što no­vo, pa je oče­ki­va­no da će se pro­iz­vo­đa­či su­o­či­ti s tim fe­no­me­nom, ali i sa sop­stve­nom od­go­vor­no­šću. Oči­gled­no je neo­p­hod­no pre­i­spi­ti­va­nje da li nam je in­ter­net po­tre­ban baš za sve.
Po­go­to­vo što su se in­for­ma­tič­ke kom­pa­ni­je la­ti­le po­du­hva­ta da pro­iz­ve­du ”sa­mo­vo­ze­ći” auto­mo­bil (‘’Gugl’’ već uve­li­ko pro­vje­ra­va nji­ho­vu po­u­zda­nost na ame­rič­kim dru­mo­vi­ma) ko­ji će nas, na­vod­no, pre­vo­zi­ti bez­bjed­ni­je od onog ko­jim sa­mi upra­vlja­mo – na­rav­no uz po­moć stal­ne ve­ze sa in­ter­ne­tom.
Ali šta ako ga se do­mog­nu ha­ke­ri? Na ovo pi­ta­nje još ne­ma od­go­vo­ra, a čak i kad ga bu­de, pro­blem ne­će bi­ti ri­je­šen za sva vre­me­na, s ob­zi­rom na to da je utak­mi­ca lo­po­va i žandar­ma – vje­či­ta.
Do­tle, re­cept je da sma­nji­mo svo­ju vje­ru u teh­no­lo­gi­ju i ola­ba­vi­mo ra­stu­ću za­vi­snost od nje. Li­je­po smo ži­vje­li i bez mo­bil­nih te­le­fo­na, a kad kre­ne­mo na put, umje­li smo da do ci­lja stig­ne­mo i bez sa­te­lit­skog na­vo­đe­nja, gle­da­njem u pu­to­ka­ze, a kad za­tre­ba i u ma­pu.
Lak­še je, isti­na, sa spra­vi­ca­ma ko­je olak­ša­va­ju ži­vot – pod uslo­vom da one slu­že na­ma, a ne mi nji­ma. I da smo svje­sni či­me sve pla­ća­mo ono što od njih do­bi­ja­mo.
(Autor je biv­ši glav­ni i od­go­vor­ni ured­nik ‘’Po­li­ti­ke’’)