BI­JE­LO PO­LjE – Čla­no­vi Pla­ni­nar­skog klu­ba ,,Pla­ni­nar”, pred­vo­đe­ni Pe­trom Ce­ro­vi­ćem i Mi­lo­šem Ze­ja­kom, na ula­zu u pe­ći­nu Oso­ja po­sta­vi­li su ta­blu sa osnov­nim po­da­ci­ma o ovom spe­le­o­lo­škom objek­tu. Pe­ći­na Oso­ja na­la­zi se u se­lu Do­bra­ko­vo, pre­ko pu­ta ma­na­sti­ra Ku­ma­ni­ca, a nje­no mar­ki­ra­nje i ski­ci­ra­nje oba­vlje­no je 2006. go­di­ne. Tu ak­ci­ju spro­ve­li su čla­no­vi spe­le­o­lo­škog klu­ba ,,Ako­vo” iz Bi­je­log Po­lja: Si­ni­ša Vu­ko­tić, Želj­ko Madž­galj i Mir­sad Ba­džić. Is­tra­ži­va­njem je utvr­đe­no da je pe­ći­na du­bo­ka 83, du­gač­ka 314,5 me­ta­ra i bo­ga­ta je ra­zno­vr­snim ukra­si­ma ko­je kra­se ve­li­ke spe­le­o­lo­ške objek­te.
– U pe­ći­ni Oso­ja ima­mo sta­lag­mi­te, sta­lak­ti­te, dra­pe­ri­je, ga­le­ri­je, ma­lo je­ze­ro... i mno­ge dru­ge ukra­se. U jed­nom nje­nom di­je­lu mo­že se slo­bod­no kre­ta­ti s ob­zi­rom na to da je vi­si­na pro­sto­ri­ja pre­ko de­set me­ta­ra, dok se na po­je­di­nim mje­sti­ma mo­ra pre­la­zi­ti pu­ze­ći – is­ti­če Ce­ro­vić, do­da­ju­ći da je pro­je­kat obi­lje­ža­va­nja spe­le­o­lo­ških obje­ka­ta po­dr­ža­la Uprava za mlade i sport Crne Gore.                                                                 
Pre­ma le­gen­di, pe­ći­na Oso­ja po­ve­za­na je sa ma­na­sti­rom Ku­ma­ni­ca, ko­ji se na­la­zi na su­prot­noj stra­ni Li­ma, i ko­ri­sti­la je mo­na­si­ma da se bez­bjed­no sklo­ne u slu­ča­ju opa­sno­sti. Ove pri­če su do­bi­le na zna­ča­ju ka­da je to­kom iz­grad­nje pru­ge Be­o­grad–Bar, se­dam­de­se­tih go­di­na 20. vi­je­ka, u bli­zi­ni ma­na­sti­ra is­ko­pan ćup sa zlat­ni­ci­ma ko­ji se da­nas ču­va­ju u mu­ze­ju u No­vom Pa­za­ru. Pre­da­nje ka­že i da su mo­na­si, to­kom jed­ne od po­ha­ra, u ne­koj pe­ći­ni sa­kri­li vra­ta od ma­na­sti­ra ko­ja su bi­la oko­va­na zla­tom.
– U cen­tru pe­ći­ne do­mi­ni­ra kip vi­sok oko šest me­ta­ra na­zvan „Je­ti”, po ko­jem je dvo­ra­na do­bi­la ime. Dvo­ra­na se mo­že po­di­je­li­ti na dva di­je­la: u jed­nom ne­ma pe­ćin­skih ukra­sa već sa­mo ka­me­nih blo­ko­va i plo­ča se­di­me­na­ta, ko­je su po­kri­va­le zi­do­ve pe­ći­ne, a ko­je su zbog te­ži­ne ili ne­kog tek­ton­skog po­re­me­ća­ja skli­znu­le sa zi­do­va i stro­pa pe­ći­ne. U dru­gom di­je­lu ve­li­ke dvo­ra­ne na­la­zi se kip „Je­ti” a kon­cen­tra­ci­ja he­mij­skih aku­mu­la­ci­ja, tzv. pe­ćin­skog na­ki­ta, ov­dje je naj­ve­ća što se ti­če ob­li­ka i bo­je. Dvo­ra­na se na­la­zi na du­bi­ni od oko 44 me­tra, a na nje­nom kra­ju, od­no­sno iz­nad ve­o­ma li­je­pe dra­pe­ri­je na­la­zi se ne­is­tra­že­ni dim­njak – ka­že Madž­galj.
Pre­ma nje­go­vim ri­je­či­ma, ka­nal iz dvo­ra­ne „Sni­je­žni čo­vjek” spu­šta se ko­si­nom do ver­ti­ka­la od 13 me­ta­ra, ko­ja vo­di u „Pro­laz du­ho­va”. Ka­na­li iz ovog di­je­la pe­ći­ne se odva­ja­ju u dva prav­ca: je­dan se spu­šta pre­ko ver­ti­ka­le od osam me­ta­ra u „Ko­ral­ni ka­nal” ko­ji je bo­gat ko­ra­lo­id­nim se­di­men­ti­ma. U pro­du­žet­ku ka­na­la na­la­ze se pe­ri­o­dič­no je­zer­ce i ma­la oda­ja, ko­ja se zo­ve „Med i mli­je­ko”.
– U ovoj pro­sto­ri­ji na­šli smo pot­pu­no za­si­ga­nu bo­či­cu me­da, sta­ru vi­še od 30 go­di­na, a ova pro­sto­ri­ja ima i na­sla­ge pe­ćin­skog mli­je­ka – otu­da i na­ziv „med i mli­je­ko”. Osim to­ga, ova pro­sto­ri­ja ko­ja se na­la­zi na du­bi­ni od 64 me­tra obi­lu­je i dru­gim pe­ćin­skim ukra­si­ma, a po­seb­no su za­ni­mlji­vi he­lak­ti­ti ko­ji ra­stu ne­pra­vil­no, u svim prav­ci­ma – ka­že on.
Na­gla­ša­va da je pe­ći­na Oso­ja jed­na od naj­ljep­ših pe­ći­na u op­šti­ni Bi­je­lo Po­lje. Zbog bli­zi­ne ma­gi­stral­nog pu­ta ima tu­ri­stič­ki zna­čaj, a glav­na po­te­ško­ća u nje­noj va­lo­ri­za­ci­ji bi­la bi opre­ma­nje pe­ći­ne u ka­na­lu „Gr­lo Oso­je” kao i iz­grad­nja pri­stup­nog pu­ta do ula­za.
– Pr­vih sto­ti­nu me­ta­ra ka­na­la „Gr­lo Oso­je” ni­je jed­no­stav­no pro­ći zbog dva uska pro­vla­če­nja i jed­nog ma­njeg sko­ka od pet me­ta­ra, ko­ji se ne mo­že sa­vla­da­ti bez upo­tre­be uže­ta i spe­le­o­lo­ške opre­me. Pro­sje­čan na­gib ka­na­la u ovom di­je­lu pe­ći­ne se kre­će od 20-30 ste­pe­ni. Pod je pre­kri­ven dro­bi­nom i na ne­kim mje­sti­ma na­sla­ga­ma bla­ta. Na po­je­di­nom ko­si­na­ma, u za­si­ga­nom po­du su ukle­sa­na udu­blje­nja za lak­ši pro­la­zak. „Gr­lo Oso­je” za­vr­ša­va se pro­vla­če­njem u du­ži­ni od oko pet me­ta­ra, na­kon če­ga se otva­ra ve­li­ka dvo­ra­na „Sni­je­žni čo­vjek”. Dvo­ra­na je du­ga 55 me­ta­ra, ši­ro­ka od 5 do 10 me­ta­ra, a vi­si­na se kre­će od 9 do 13 me­ta­ra. M.N.


Ka­ko do­ći do pe­ći­ne

Do pe­ći­ne Oso­je do­la­zi se ma­gi­stral­nim pu­tem ko­ji iz Bi­je­log Po­lja vo­di pre­ma gra­nič­nom pre­la­zu Do­bra­ko­vo. Na­kon 12 ki­lo­me­ta­ra od Bi­je­log Po­lja, u se­lu Do­bra­ko­vo skre­će se li­je­vo na lo­kal­ni se­o­ski put ko­ji se pe­nje pre­ma ško­li, uda­lje­noj oko 900 me­ta­ra. Do kra­ja as­fal­ta je još 700 me­ta­ra. Put do pe­ći­ne na­sta­vlja se pje­ša­če­njem, oko 800 me­ta­ra, u prav­cu sje­ve­ra. Ulaz u pe­ći­nu je di­men­zi­ja 3,70 x 3,20 me­ta­ra, i na­la­zi se u pod­nož­ju Gra­din­skog kr­ša. Sti­je­na iz­nad ula­za je ob­ra­sla br­šlja­nom.