-PIŠE:BUDO SIMONOVIĆ


Kad je uvidio da ne može sina nagovoriti da ostane i čuva otvoreni lokal dok on pođe do kuće i donese rezervne ključeve, Zef Ljuljđuraj je na jednom papiru napisao „Privremeno zatvoreno“ i to nalijepih na vrata, računajući da niko neće ni probati da ih otvori kad pročita to obavještenje.
– Onda sam se sjetio puške – opisivao je Ljuljđuraj tu strašnu oktobarsku noć 1976. godine u Detroitu, njegov rođendan koji se umjesto slavlja izrodio u stravičnu tragediju.
– Bila je to jedna kratka sačmarice bez onog klasičnog kundaka, koju sam i ja, kao i svi drugi koji su držali noćne lokale, po zakonu imao pravo da držim i upotrijebim je ukoliko neko na silu zađe iza šanka ili uđe u kuhinju. Vidim da je pljačkaši nijesu našli i odnijeli – nađoh je na mjestu na kojem je vazda stajala, i da ne bih rizikovao i ostavljao je u nezaključanom lokalu, uzeh je i stavih u kola.
Požurimo sin i ja onda do kuće. Nijesmo se, mislim, zadržali više od deset, najviše petnaest minuta. Kad smo stigli ispred restorana, dok sam parkirao vozilo na trotoaru ispred vrata, sin mi usplahireno kaže: „Tata, ima nekoga unutra!“
Ne dvoumeći se ni trena, uzeo sam u jednu ruku pušku a u drugu kesu sa sitninom i krenuo ispred sina ka ulazu. Čim sam ušao, shvatio sam da su u pitanju opet pljačkaši. Neko je, a na tom ćošku je vazda, u svako doba dana, u podne, u ponoći, bilo puno raznovrsnog svijeta, po svoj prilici pratio iz prikrajka šta se zbiva i zapazio da su vrata lokala ostala otključana i da je onaj natpis na njima samo varka. Uvjereni, valjda, da se nećemo, možda ni do jutra vratiti, četvorica crnaca su uletjela u lokal čim smo mi sjeli u kola i zamakli ulicom. Počeli su da kupe stvari, aparate, automate, posuđe – sve što se može prodati i unovčiti.
Prvom – sa kojim sam se suočio – pamtim ga dobro: krupan, u jednom trofrtaljnom kaputu, stajao je na jedno tri-četiri metra od mene – doviknuo sam nešto u smislu: „Šta je ovo, šta to radite...“ ili nešto slično. On se odjednom maši rukom u džep kaputa. Kako je stajao nekako malo bočno okrenut prema meni u ruci sam mu prvo ugledao tamnu, kafenu dršku kolta.
Ja sam istog časa povukao oroz. Puška grunu, on pade, pištolj mu ispade iz ruke i otkliza u stranu, nekako bliže meni. Bacio sam pušku, iako su u njoj bila još četiri metka, i dograbio njegov pištolj. U tom trenutku su odjeknuli pucnji i ja sam pomislio da to pucaju ostali pljačkaši koji su se pojavili iza paravana i u strahu za sina i sebe počeo sam da pucam prema njima. Ispalio sam svih šest metaka i, nažalost, pogodio sa svima...
Kad se sve smirilo, pogledam prvo prema sinu. On stoji na vratima nepovrijeđen, blijed i uplašen, sa pištoljem u ruci. Tek tada sam shvatio da je i on pucao, jer do tog časa zaista nijesam pojma imao da on ima pištolj.
Na drugoj strani prizor je bio stravičan: od četvorice pljačkaša koji su ležali u krvi, samo je jedan, zaključio sam najmlađi, davao znake života...
Toga su uspjeli da spase, tada je imao samo dvadeset i četiri godine, ali je, nažalost, poživio još samo desetak godina – umro je, da li od posledica ranjavanja ili od života kojim je živio. Svi ostali su su bili gotovo dvostruko stariji – jedan je imao četrdeset tri, jedan četrdeset četiri, a jedan četrdeset šest godina.
Iako sam bio veoma potresen i uzbuđen do krajnjih granica, kroz glavu mi je sinulo da oni sigurno nijesu sami, da tu u blizini imaju društva i ko zna u šta se sve ovo još može izroditi. Bilo mi je, međutim, stalo samo do sina, da se njemu kakvo zlo ne desi. Pozvao sam policiju i objasnio šta je bilo, a onda sam zgrabio sina za ruku, strpao ga u kola i udaljio se – pošao sam kući, nijesam čekao policiju...



Nastaviće se

Žrtve
Zef Ljuljđuraj je te kobne noći ubio Morgana Maršala Juniora (44), Roberta Donsona (44), Liroja Tarnera (29) i teško ranio Vilijama Andersona (20). Svi su bili crnci, svi su imali pozamašne policijske dosijee, a Ljuljđuraj je uporno, i na sudu i sve do kraja života, tvrdio da je u toj družini bio još jedan pljačkaš koji je uspio da pobjegne, a policija se nije pretrgla da ga pronađe pošto je, izgleda, bio bijelac.