Piše: Milutin Mićović
Valja li ovo što? – Ništa ne znam. Valja nešto. Ako me pitaš, valja li ovo što za narod, rekao bih – bolje išta nego ništa. Ima ih dosta, biće od njih nešto? Ima ih više nego ih ima. Ima ih toliko da se od njih prepadnu protivnici. A ima li ih stvarno – ne znam. Daj bože da se varam. Ne bi mi bilo prvi put da se prevarim. Ali, bojim se da neću. Takve sam ti ja sreće. Čuješ ti čovjeka: ja jednu a on sto i jednu. Ja ga pitam jedno, on odgovara nešto mu padne na pamet. Ne možeš danas normalno porazgovarati s čovjekom. Ma hoće da te uništi, ako ga išta pitaš. Ma svaki zna više nego što zna. Najgore je što zna i što ne treba. Ima neki poremećaj u narodu. Jer ovo nije samo usamljen slučaj. Ovo je skoro redovna situacija. Možda im upeklo ilinsko sunce u mozak, pa uzvarilo pod kapom. A ima od čega da uzvari, sve da nije sunce ilinsko. Svakome je prekipjelo preko vr’ glave. Nikoga ništa ne pitaj, da jadan nijesi. Posebno oko Ilina dana. Misli svoju, ako je imaš. Misli svoju sa Svetim Ilijom. Ajde, jedan je Sveti Ilija, ali Ilija o Ilinu danu ponekom doda svoje misli. I svoje vatre. Pa gori na ilinskoj misli, i na svojoj vatri.

Vidi ti ovo – ja sam još gori od svoga sagovornika. Ne umijem ni ja stanuti. Nego barem ja ovo mislim sam sa sobom. E mislio sam sam sa sobom, čini mi se, više nego iko. Ali ne bih volio da ovo čuje Sveti Ilija. Kakvu je misao on mislio – slušali su ga gromovi i gavranovi. Ima čovjek da se strese od čuda, samo to kad pomisli. Samo taj detalj. Izmoli munju od Boga, i ubije koga mu drago. Ma ne koga mu drago, nego koga je morao, iz svojih svetih muka. I velikoga nebeskoga otkrića. Kad on ubija nekoga gromom, ne ubija ga samo on, nego ga je ubija Bog. Bog je Iliji dao svoju munju, da je on ne bi potezao na rđu ljudsku.

Ja mislim, ipak, ipak, – da danas niko nikoga ne može da sluša. Svi smo poluđeli. Ne zna se ko je od koga luđi. Eno onaj Đukanović, zakleti ateista, kaže – „boriću se do zadnjega daha da stvorim crnogorsku pravoslavnu crkvu“. Ne znam kako to smije reći baš pred Svetoga Iliju. Koji je pet stotina lažnijeh proroka pobio u tren oka. Jer su isto tako govorili – da je njihova crkva istinska, a Ilijina lažna. Pa, kad do toga dođe, ne može se bez sveca Ilije koji uzima munje u ruke kao trešnje, i ubija kao iz topa. Nije Ilija mučio lažne proroke, nego ih je u tren oka pretvarao u pepeo. Veliku je kasapnicu napravio na Svetoj Gori, u ono vrijeme. A trpio ih je cijeloga svog mučenoga vijeka. Vazda je imao nekog Jezavelja ili Jezavelju. A još su žednije muka Jezavelje, od Jezavelja. A Milo počeo da citira svog protivnika Amfilohija, samo u suprotnom namereniju. Samo ne kaže „boriću se za crkvu do izdihanija“, nego „do poslednjeg daha“. Ne ide mu staroslovenski, ali ići će. Naučiće prije staroslovenski, nego engleski. Sad kad ‘oće da se bavi ovim poslovima, mora da uči da govori staroslovenski. Mora da ovlada duhom srednjega vijeka, ako hoće crkvu pravoslavnu. Samo ima jedan problem – niko mu ništa ne vjeruje! Kad govori o crkvi, ljudi mu se smiju i pitaju što ovo bunca, je li pri svijesti? Samo oni njegovi ne smiju da mu kažu – ćuti tu kad o tome ne znaš više nego mi. Ne pričaj, čuće te neko. A ti nećeš, no razvez’o iz svega toga tvog mozga. Eto vidiš, kakvih danas ima mozgova! Kakvih mozgova ima Crna Gora. Dobro je kako nije i dosad poluđela od ovakvijeh mozgova. Ili misle neki da su onoliko pametni na kolikoj stolici sjede. A nijesu nikad pročitali priču o Svetom Iliji i lažnim prorocima, koje je svetac Božiji bez trunke žalosti na gori Karmil pokosio. Baš negdje oko Ilina dne.

(Autor je književnik)

---

”Kad on ubija nekoga gromom, ne ubija ga samo on, nego ga je ubija Bog. Bog je Iliji dao svoju munju, da je on ne bi potezao na rđu ljudsku