- Piše: Milutin Mićović

Tražili ste ga, evo vam ga. Tražili ste što ne možete imati, sad imajte što ne možete podnijeti. Imate Tomos od prije 800 godina, ali ne možete da ga podnesete- htjeli biste neki od juče - toga nema. Ne možete da podnesete vladiku kojeg ima, hoćete nekoga kojeg nema, ali toga niko neće za vladiku. Vama je krivlje što ga niko neće za vladiku, nego to što ga nema. Htjeli biste da ima onoga koga nema, feno-men-tori crnogorski! Tu ste formulu postavili u osnov Crne Gore koju gradite, i koju jalovite, ofarbani izrodi. Zato je puno, prepuno utvara-ljudi, i utvara-pameti u Crnoj nam Gori. Vidiš čovjeka, ali on je više utvara koja ima državnu moć. Ako šef države kaže: stvorićemo crnogorsku crkvu, pa da se niko nikad u njoj Bogu neće moliti, šta to drugo znači!? Onaj koji to kaže zna da je to nenormalno, ali računa da su ljudi koji ga slušaju i ne misle već izgubili razum, pa da lako prihvataju nenormalno kao normalno. Možda on misli da se može raditi nešto što nije normalno, a da ljudi i tobož narod koji se uvlači u taj posao - ostane normalan? To je apsurd crnogorske državne politike - ako može da se sažme u jednu rečenicu? Nema istine, ako ne može da se sažme u jednu rečenicu, kaže mi onaj kome sam dao da ovo piše. Ovdje se radi o beskrajno odgovornom poslu – pronaći rečenicu u kojoj se sažima savremeni crnogorski apsurd. Rečenicu koja je motor crnogorsko-državotvornog apsurda.

Slikari se oslobađaju straha od tamnih i podzemnih bića kad ih naslikaju. Pisci slikaju riječima - jer imaju isti problem. Problem je u tome, što i pisci i slikari, vide u ljudima koji drže vlast u šakama zle duhove i tupave demone. Progutale bi me crnogorske utvare da ih nijesam naslikao riječima, i tako im sasuo ekploziv u usta, kaže mi onaj kome sam dao da mi napiše ovaj tekst, i nastavlja:

Crnogorska vlast došla je do ovakvog političkog i ekumenističkog stava: stvorićemo crnogorsku crkvu, pa neka se u njoj čita Kabala, a ne Jevanđelje. Crnogorci nikad nijesu dobro stajali s Jevanđeljem, posebno oni koji obožavaju svog, vlašću opijenog vladara. Jevanđelje je složeno i protivrečno, a mistika Kabale dopušta da je svako shvata kako sam hoće. To je širina i dubina Kabale, posebno njena demokratičnost. Zato ekumenističku kabalu treba samo malo namazati crnogorskom državotvornom politikom, što je zadatak plaćenih crnogorskih prevodilaca i mistagoga. Tako ćemo staviti i Jevanđelje i jevanđeliste u Crnoj nam Gori na malo više muke. Dosta nam je njihove bratske ljubavi. Ponizili su nas, do crne zemlje, iako držimo vlast u šakama. Kažu nam: ne znate ko ste, ni od koga ste, izrodi Crne Gore. Osramotili ste svakoga svog do dvanaestog koljena, sve više postajete niko od nikoga, ponizni evroamerički novokabalisti, Marksove proveniencije. Nabijaju nas na Njegošev stih: „Ne trebuje carstvo neljudima, nego da se pred svijetom ruže“. Bar smo Njegošu na vrijeme crkvu srušili i kosti rasturili, i postavili kabalistički mauzolej, i tako čvrsto planirali našu državnu budućnost. Eto, zato smo za srpske jevanđeliste nigdje i niko, i niko od nikoga. Za njih smo stid i sram slovenskog roda. Ali mi se nijesmo dokopali države, da toliku sramotu trpimo, od svojih zatucanih jevanđelista. Neće nam oni više zidati crkve, i držati predavanja po kabalističkoj Crnoj Gori. Neka se prisjete kako su završili prvi jevanđelisti. Neka se ne nadaju boljemu!

(Autor je književnik)

---