-PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ

Tr­šćan­sko pi­ta­nje je po­ka­zi­va­lo ko­li­ko Bal­kan­ski sa­vez ima for­mal­ni ka­rak­ter. Na­i­me, ka­ko bi Grč­ka i Tur­ska re­a­go­va­le u slu­ča­ju su­ko­ba svo­je sa­ve­zni­ce iz Bal­kan­skog sa­ve­za, Ju­go­sla­vi­je i sa­ve­zni­ce iz NA­TO-a Ita­li­je? Ti­tu je do te mje­re bi­lo sta­lo do Tr­sta, da je oko nje­ga do­šao u pr­vi ver­bal­ni su­kob sa So­vje­ti­ma, još 1945. go­di­ne. Ta­da je, u ju­nu, po­stig­nut spo­ra­zum o po­dje­li Ju­lij­ske kra­ji­ne na zo­nu A, pod sa­ve­znič­kom upra­vom, i zo­nu B, pod ju­go­slo­ven­skom upra­vom. Na Mi­rov­noj kon­fe­re­ni­ci­ji u Pa­ri­zu pred­vi­đe­no je stva­ra­nje Slo­bod­ne te­ri­to­ri­je Trst. Pred sam su­kob Ju­go­sla­vi­je i So­vje­ta, mar­ta 1948. go­di­ne, oku­pa­ci­o­ne vla­sti su se iz­ja­sni­le za pri­pa­ja­nje STT Ita­li­ji, ali u bu­duć­no­sti.
Pri­li­kom po­sje­te Lon­do­nu, Čer­čil je Ti­tu pred­la­gao sta­tus kvo rje­še­nje, da se sa­ve­zni­ci po­vu­ku iz zo­ne A i pre­pu­ste je Ita­li­ji, a da Ju­go­sla­vi­ja pro­ble­me sa Ita­li­jom ri­je­ši u di­rekt­nim pre­go­vo­ri­ma. Ti­to je od­mah od­ba­cio to rje­še­nje kao traj­no za zo­nu A, a pro­vi­zor­no za zo­nu B, jer bi on­da sa­mo ju­go­slo­ven­ska zo­na B osta­la kao pred­met pre­go­va­ra­nja. Vr­hu­nac kri­ze oko Tr­sta na­stu­pio je kra­jem av­gu­sta 1953. go­di­ne, ka­da su po­če­li po­kre­ti ita­li­jan­skih tru­pa, ko­je su po­kre­nu­te jer su Ita­li­ja­ni iz ne­kih vi­je­sti za­klju­či­li da Ju­go­slo­ve­ni kre­ću u anek­si­ju zo­ne B. Ti­to od­mah po­ve­ća­va ulog i u go­vo­ru kod No­ve Go­ri­ce 6. sep­tem­bra ka­že: „Nas in­te­re­su­je ci­je­la Slo­bod­na te­ri­to­ri­ja Tr­sta: ne sa­mo zo­na B ne­go i zo­na A... I ta­mo je naš ži­valj”. Ovaj go­vor na­i­šao je na tre­nut­nu osu­du za­pad­ne jav­no­sti. „Nju­jork tajms” je ovaj go­vor na­zvao „hi­tle­rov­skom pred­sta­vom” od­i­gra­nom pred „200.000 fa­na­tič­nih par­ti­za­na”. Sti­ca­jem okol­no­sti, u sep­tem­bru su za­po­če­li i ma­ne­vri JNA, naj­ve­ći ika­da odr­ža­ni pri­je 1971. go­di­ne. Na nji­ma je uče­stvo­va­lo sko­ro 70.000 lju­di, odr­ža­va­ni su u sje­ve­ro­za­pad­noj Hr­vat­skoj a ne­pri­ja­telj „pla­vi” je do­la­zio sa is­to­ka. Ma­ne­vri su im­pre­si­o­ni­ra­li za­pad­ne po­sma­tra­če, me­đu nji­ma i le­gen­dar­nog voj­sko­vo­đu feld­mar­ša­la Mont­go­me­ri­ja. On je tvr­dio da Ju­go­sla­vi­ja ne tre­ba da uzi­ma ozbilj­no ita­li­jan­ske pri­jet­nje, jer je Ita­li­ja čla­ni­ca NA­TO-a, a on sto­ji nad tom or­ga­ni­za­ci­jom. Pre­ma ne­kim bri­tan­skim svje­do­če­nji­ma, Ti­to je stra­ho­vao da će Mont­go­me­ri da ga na­tje­ra da uđe u NA­TO. Feld­mar­šal Mont­go­me­ri je od­go­vo­rio da ni­ka­da ni­je ni sa­njao da Ju­go­sla­vi­ja uđe u NA­TO. Na Ti­to­vo pi­ta­nje za­što, re­kao je : „Za­to jer bi­ste vi bi­li ba­cil u sva­kom sa­ve­zu u ko­me ste. Tre­ba da osta­ne­te sa­svim sa­mo­stal­ni, ali ako ste u ne­vo­lji, oba­vi­je­sti­te me, i do­ći ću u po­moć”. Po­sli­je ovog raz­go­vo­ra Ti­to i Mont­go­me­ri su po­sta­li ve­li­ki pri­ja­te­lji.
Na pr­vi po­gled, u od­no­si­ma Ju­go­sla­vi­je i Za­pa­da opet je za­vla­da­la idi­la. Sve se pre­o­kre­nu­lo ne­ko­li­ko ne­dje­lja ka­sni­je, 8. ok­to­bra 1953. go­di­ne. Tog ju­tra, bri­tan­ski am­ba­sa­dor i ame­rič­ki ot­prav­nik po­slo­va po­sje­ti­li su Ti­ta da mu sa­op­šte od­lu­ku o po­vla­če­nju svo­jih tru­pa iz Zo­ne A. Ti­to je od­mah po­kre­nuo tru­pe. Ofi­ci­ri su do­bi­li ru­te ko­ji­ma će ući u Trst, ako iz­bi­je su­kob. Pre­ma is­tra­ži­va­nju Bo­ja­na Di­mi­tri­je­vi­ća, od­ziv re­zer­vi­sta u tru­pe ko­je su se kre­ta­le na gra­ni­cu bio je sko­ro pot­pun. Istog da­na, uve­če, kre­će vi­še­dnev­ni ta­las de­mon­stra­ci­ja ši­rom ze­mlje. U Tu­zli de­mon­stri­ra 70.000 lju­di, vi­še ne­go što Tu­zla ima sta­nov­ni­ka. Iako su de­mon­stra­ci­je bi­le „spon­ta­ne i or­ga­ni­zo­va­ne”, ka­ko to sa­mo ko­mu­ni­stič­ki ak­ti­vi­sti zna­ju da pri­re­de, bi­lo je i pre­tje­ri­va­nja, da se čak i Ti­to u svom go­vo­ru u Le­skov­cu ogra­dio od de­mo­li­ra­nja am­ba­sa­da i či­ta­o­ni­ca. Ina­če, i u tom go­vo­ru i u go­vo­ru u Sko­plju, Ti­to je po­ja­ča­vao ra­to­bor­nu re­to­ri­ku. U Sko­plju je re­kao: „Ja ka­žem da će­mo mi uvi­jek pa­zi­ti na to da li će ta­li­jan­ski voj­nik stu­pi­ti u Zo­nu A. Onog mo­men­ta kad on ta­mo uđe – mi će­mo ući u tu zo­nu”. Neo­bi­čan go­vor odr­žao je Pe­ko Dap­če­vić re­kav­ši ka­ko Ju­go­slo­ve­ni ne ble­fi­ra­ju, bor­be­no za­klju­ču­ju­ći: „Ne bi­ro­kra­ti od 1948. go­di­ne, ne go­spo­do od 8. ok­to­bra 1953. go­di­ne... mi ni­je­smo vi­še Bal­kan – mi smo Evro­pa”.
Bri­tan­ci i Ame­ri­kan­ci su ri­je­ši­li da od­lo­že spro­vo­đe­nje od­lu­ke od 8. ok­to­bra. Od­la­ga­nje je sa­da iza­zva­lo de­mon­stra­ci­je u Ita­li­ji na ko­ji­ma je po­gi­nu­lo vi­še lju­di (ta­mo vla­sti ni­je­su ima­le na ras­po­la­ga­nju broj­ne par­tij­ske ak­ti­vi­ste i ud­ba­še za kon­tro­lu de­mon­stra­na­ta). Ti­to je od­mah ubla­žio stav u in­ter­vjuu „Ob­zer­ve­ru” i u raz­go­vo­ru sa svo­jim rat­nim dru­gom Fic­ro­jem Ma­klej­nom pred­lo­žio kom­pro­mis pre­ma ko­me za­pad­ne si­le ne­će po­dr­ža­ti da­lje ita­li­jan­ske za­htje­ve pre­ma Ju­go­sla­vi­ji. Tr­šćan­sko pi­ta­nje je ri­je­še­no u pot­pu­noj ti­ši­ni ok­to­bra 1954. go­di­ne. Uz ne­ka sit­ni­ja raz­gra­ni­če­nja, Zo­na A je pri­pa­la Ita­li­ji, a Zo­na B Ju­go­sla­vi­ji. To je Ti­to pred­sta­vio kao svoj ve­li­ki ustu­pak. U in­ter­vjuu Sulc­ber­ge­ru, za „Nju­jork tajms”, Ti­to po­na­vlja ovaj pred­log, ali tra­ži za­uz­vrat iz­grad­nju lu­ke u Ko­pru, da bi lju­di u zo­ni B ima­li od če­ga da ži­ve.
Za­što je Ti­to po­di­gao to­li­ku bu­ku oko Tr­sta? Je­dan od raz­lo­ga je že­lja da se učvr­sti ju­go­slo­ven­sko vla­sni­štvo nad za­pad­nom Istrom, Zo­nom B. Da­nas mo­že­mo sa­mo sa za­vi­šću da po­sma­tra­mo ka­ko mu se mo­glo da po­di­že ulog i da uz­vi­tla cio svi­jet, ra­di jed­nog di­plo­mat­skog do­bit­ka. Dru­gi raz­log je de­mon­stra­ci­ja ne­za­vi­sno­sti ze­mlje u pred­ve­čer­je po­mi­re­nja sa So­vje­ti­ma. U svje­tlu tog po­mi­re­nja tre­ba po­sma­tra­ti i Ti­to­vo od­u­sta­ja­nje od da­lje li­be­ra­li­za­ci­je i de­mo­kra­ti­za­ci­je.
(NA­STA­VI­ĆE SE)