-Pre­veo sa ru­skog i pri­re­dio:VO­JIN PE­RU­NI­ČIĆ

Dva ra­ta Ru­sa sa Osman­li­ja­ma za vri­je­me vla­da­vi­ne Ka­ta­ri­ne II do­ni­je­li su za­slu­že­nu sla­vu nje­noj ar­mi­ji i flo­ti, a Ru­si­ja je do­bi­la no­ve te­ri­to­ri­je. Krim, oda­kle su vr­še­ni na­pa­di to­kom mno­gih vje­ko­va na ru­sku dr­ža­vu i ku­da su od­vo­đe­ne hi­lja­de lju­di u rop­stvo, u po­čet­ku je po­stao ne­za­vi­san od Tu­ra­ka, a za­tim ušao u sa­stav Ru­ske im­pe­ri­je. Ta­ko se uka­za­la pri­li­ki da se i tre­ća gla­va „zma­ja“ na kra­ju od­si­je­če.
In­te­re­sant­no je, ipak, da je osva­jač Kri­ma, pre­u­zvi­še­ni knez Gri­go­rij Po­tem­kin –Ta­vri­če­ski, mi­lje­nik, a po ne­kim tvrd­nja­ma, mor­ga­nat­ski su­prug Ka­ta­ri­ne II, ste­kao svjet­sku sla­vu, ali ne ni­ka­ko kao he­roj. Pr­vo što pad­ne čo­vje­ku na pa­met, kad po­me­nu ime Po­tem­ki­na, to ga ne pod­sje­ća na he­roj­ski čin, a ču­ve­na sin­tag­ma „Po­tem­ki­no­va se­la“sim­bol je slu­gan­ske oda­no­sti i do­dvo­ra­va­nja, la­žnog sja­ja i pre­va­re.
Od­mah da ka­žem da se na kne­že­vom gro­bu na­la­zi sra­mo­tan i ne­pra­ve­dan epi­taf. Po­tem­kin je ve­li­ki dr­žav­nik Ru­si­je u tra­ja­nju od 17 go­di­na, od 1774. do 1791. go­di­ne, u stva­ri, bio je dru­ga lič­nost u Ru­si­ji i za­slu­žu­je dru­go sje­ća­nje.
Osta­vi­mo po stra­ni ko­lo­rit­nu kne­že­vu lič­nost, u ko­joj je po­pri­lič­no is­pre­ple­ta­no sva­šta, i ta­len­ti, i ljud­ski po­ro­ci, a ta­ko­đe i ka­rak­ter me­đu­sob­nih od­no­sa Gri­go­ri­ja Po­tem­ki­na i Ka­ta­ri­ne II, jer je mno­go va­žni­je pro­a­na­li­zi­ra­ti nje­go­vo glav­no ži­vot­no dje­lo – osva­ja­nje i ko­lo­ni­za­ci­ju Kri­ma.
Ču­ven je Po­tem­ki­nov krat­ki iz­vje­štaj Ka­ta­ri­ni, ko­ji je na­zvan Krim­ski pro­je­kat. On da­ti­ra iz 1782. go­di­ne i po­ja­vlju­je se kao dio mno­go ve­ćeg Grč­kog pro­jek­ta, tj. od­no­si se na pi­ta­nje o bu­duć­no­sti Osman­ske im­pe­ri­je.
Grč­ki pro­je­kat, u to vri­je­me, de­talj­no su raz­ma­tra­li i ru­ska ca­ri­ca i austrij­ski im­pe­ra­tor Jo­sif II. Po­red to­ga, iako su Ru­si pi­ta­nje Kri­ma raz­ma­tra­li u ši­rem kon­tek­stu Grč­kog pro­jek­ta, u pre­go­vo­ri­ma sa Be­čom ni­je­su to ni iz­no­si­li, jer su u Pe­ter­bur­gu sma­tra­li da je pi­ta­nje Kri­ma unu­tra­šnja stvar Ru­si­je.
Kon­stan­ti­no­polj je bio Ka­ta­ri­nin san. Sno­vi su mo­gli da se ostva­re ili ne u za­vi­sno­sti od si­tu­a­ci­je, jer je una­pri­jed do­ne­se­na od­lu­ka o po­ho­du na Krim bi­la iz­dik­ti­ra­na ži­vot­nim in­te­re­si­ma Ru­si­je.
Po­tem­kin je prin­ci­pi­jel­no i de­talj­no ar­gu­men­to­vao da se Krim mo­ra osvo­ji­ti. Kao pr­vo, on je uka­zi­vao na to da je Krim još od dav­ni­na po­stao za Ru­si­ju iz­vor sve­mo­gu­ćih ne­vo­lja i ne­sre­ća:
„Ta­tar­sko gni­je­zdo na ovom po­lu­o­str­vu je još od sta­rih vre­me­na uzrok ra­to­va, ne­mi­ra, na­ših is­pre­ki­da­nih gra­ni­ca, ne­pod­no­šlji­vih tro­ško­va, ko­ji su u ca­re­vi­ni Va­šeg ve­li­čan­stva, sa­mo za ovo mje­sto, već pre­šli vi­še od 12 mi­li­o­na“.
Kao dru­go, Po­tem­kin je dao de­ta­ljan opis te ge­o­po­li­tič­ke ko­ri­sti, što je Ru­si­ji da­va­lo na­du da će pri­sa­je­di­ni­ti ostr­vo svo­joj dr­ža­vi:
„Svo­jim po­lo­ža­jem Krim pre­ki­da na­še gra­ni­ce... Za­mi­sli­te sa­da da je Krim Vaš i da te bra­da­vi­ce vi­še ne­ma na no­su, eto, od­jed­nom je po­lo­žaj gra­ni­ca iz­van­re­dan.Tur­ci će se gra­ni­či­ti sa na­ma ne­po­sred­no Bu­gom i za­to će di­rekt­no oni lič­no mo­ra­ti da ima­ju po­slo­ve sa na­ma, a ne pod ime­nom dru­gih. Sva­ki nji­hov ko­rak tu je vi­dljiv. Sa ku­ban­ske stra­ne, po­vrh čvr­stih utvr­đe­nja, u ko­ji­ma se na­la­zi voj­ska, tu je uvi­jek sprem­na i mno­go­broj­na Don­ska ar­mi­ja. Plo­vid­ba bi Cr­nim mo­rem bi­la slo­bod­na, jer sa­mi mo­že­te za­klju­či­ti, da Va­ši bro­do­vi te­ško is­plo­vlja­va­ju, a još te­že uplo­vlja­va­ju“.
Kao tre­će, Po­tem­kin je obe­ćao da će za­u­zi­ma­njem Kri­ma ima­ti ve­li­ke eko­nom­ske ko­ri­sti:
„Pri­ho­di sa ovog po­lu­o­str­va će se u Va­šim ru­ka­ma uve­ća­ti, sa­ma so će bi­ti va­žan ar­ti­kal, a da ne go­vo­rim o ži­tu i vi­nu“.
Na kra­ju, kao če­tvr­to, knez je skre­tao pa­žnju i na to da tač­no ta­ko ra­de i sve osta­le evrop­ske dr­ža­ve, kad su u pi­ta­nju nji­ho­vi in­te­re­si:
„Vi ima­te oba­ve­zu da po­di­že­te sla­vu Ru­si­je. Po­gle­daj­te, ko­me su ospo­ri­li ono što je za­u­zeo. Fran­cu­ska je uze­la Kor­zi­ku. Austrij­ski će­sa­ri su, bez ra­ta, vi­še uze­li u Tu­ra­ka, ne­go što smo mi. Ne­ma dr­ža­ve u Evro­pi, ko­je ne bi iz­me­đu se­be po­di­je­li­le Afri­ku, Azi­ju, Ame­ri­ku“.
Svoj iz­vje­štaj Po­tem­kin je re­zi­mi­rao: „Gra­ni­ca Ru­si­je je Cr­no mo­re“.
Po­tem­ki­no­ve ar­gu­men­te je Ka­ta­ri­na po­tvr­di­la i za osva­ja­nje Kri­ma knez je do­bio bla­go­slov od im­pe­ra­tor­ke. Što se ti­če mo­gu­ćih pro­te­sta od stra­ne dru­gih evrop­skih dr­ža­va, pre­ma nji­ma se Ka­ta­ri­na od­no­si­la uvi­jek hlad­no­krv­no. Tim po­vo­dom je ona pri­mi­je­ti­la da, kad stvar do­đe do dje­lid­be tur­skih te­ri­to­ri­ja, ni dru­ge evrop­ske ze­mlje ne osta­nu po stra­ni: „Kad se ko­lač is­pe­če, kod sva­ko­ga se ja­vi ape­tit“.
( Ka­ta­ri­na kao da je pred­vi­dje­la bu­du­ći Ber­lin­ski kon­gres 1878. go­di­ne, kad je je­dan ve­li­ki pri­ja­telj Osman­ske im­pe­ri­je, Ve­li­ka Bri­ta­ni­ja, pri­sa­je­di­ni­la se­bi Ki­par, a dru­gi ve­li­ki pri­ja­telj Tu­ra­ka, Austri­ja, pri­gra­bi­la Bo­snu i Her­ce­go­vi­nu)
Na­sta­vi­će se