Naj­po­zna­ti­ji ro­man ru­skog pi­sca Ro­ma­na Sen­či­na „Pod­ruč­je za po­ta­pa­nje” upra­vo je ob­ja­vljen u iz­da­nju Ar­hi­pe­la­ga u an­to­lo­gij­skoj edi­ci­ji „100 slo­ven­skih ro­ma­na” u pre­vo­du Rad­mi­le Me­ča­nin. Sen­čin je je­dan je od naj­zna­čaj­ni­jih sa­vre­me­nih ru­skih pi­sa­ca. Za ro­man „Pod­ruč­je za po­ta­pa­nje” Sen­čin je do­bio naj­va­žni­je ru­sko knji­žev­no pri­zna­nje „Ve­li­ka knji­ga”.
„Pod­ruč­je za po­ta­pa­nje” je hra­bra knji­ga o to­me ka­ko ogrom­na te­ri­to­ri­ja Ru­si­je, nje­ne šu­me, pa­šnja­ci, po­lja, gra­do­vi, se­la, lju­di, ži­vo­ti, du­še i gro­bo­vi pre­da­ka ne­sta­ju zbog gra­be­ži za ma­lo vla­sti i mno­go nov­ca. Sen­čin, je­dan od naj­i­stak­nu­ti­jih pred­stav­ni­ka „no­vog re­a­li­zma” u sa­vre­me­noj ru­skoj knji­žev­no­sti, ovoj te­mi pri­stu­pa go­to­vo do­ku­men­ta­ri­stič­ki. Otu­da se me­đu ju­na­ci­ma nje­go­vog ro­ma­na, po­red lju­di ko­ji su pri­nu­đe­ni da se ise­lja­va­ju iz svo­jih se­la i šu­ma sa oba­la ve­li­kih si­bir­skih ri­je­ka, na­la­ze i pre­po­zna­tlji­ve fi­gu­re sa­vre­me­ne ru­ske po­li­ti­ke, kao i ne­ki od naj­po­zna­ti­jih ru­skih oli­gar­ha ko­ji svo­je po­slo­ve oba­vlja­ju u Ru­si­ji, a no­vac ču­va­ju u ki­par­skim fir­ma­ma i na ra­ču­ni­ma u po­re­skim ra­je­vi­ma.
„Da, mno­štvo je pri­ča, de­se­ti­ne sud­bi­na ko­je se lo­me ili su već slo­mlje­ne. A ise­lja­va­ju ma­nje od šest hi­lja­da oso­ba. Zar ne mo­gu za njih, ko­ji ni­su svo­je­volj­no od­ve­de­ni sa svo­jih og­nji­šta, da stvo­re ma­kar uslo­ve ka­kve su ima­li?” pi­ta se pri­po­vje­dač na jed­nom mje­stu u ro­ma­nu „Pod­ruč­je za po­ta­pa­nje”.
– Glav­ni ju­nak Sen­či­no­vog ro­ma­na je vlast. Ro­man za­po­či­nje raz­go­vo­rom dva čo­vje­ka, To­lje i Vo­lo­đe, ali to ni­je obi­čan raz­go­vor i to ni­su obič­ni lju­di: po­na­vlja­ju­ći im ime­na u sva­koj re­če­ni­ci, Sen­čin či­ta­o­cu ka­že: „Je­ste, ne gri­je­šiš, či­taš ri­je­či ko­je iz­go­va­ra­ju Ana­to­lij Ču­bajs, tvo­rac pro­gra­ma pri­va­ti­za­ci­je, i Vla­di­mir Pu­tin, pre­mi­jer i pred­sjed­nik Ru­ske Fe­de­ra­ci­je!” – ka­že pi­sac i kri­ti­čar Sr­đan V. Te­šin u po­go­vo­ru srp­skom iz­da­nju ro­ma­na.
Te­šin po­seb­no na­gla­ša­va is­tra­ži­vač­ki i do­ku­men­ta­ri­stič­ki po­stu­pak Ro­ma­na Sen­či­na u ro­ma­nu „Pod­ruč­je za po­ta­pa­nje”:
– Sen­čin je pra­tio vi­je­sti, sa­ku­pljao ma­te­ri­jal i re­di­go­vao za­seb­ne tek­sto­ve o ob­na­vlja­nju ra­do­va na ne­do­vr­še­noj i osam­de­se­tih go­di­na na­pu­šte­noj Bo­gu­čan­skoj hi­dro­e­lek­tra­ni. „Pod­ruč­je za po­ta­pa­nje” je ro­man o to­me ka­ko je 1974. go­di­ne so­vjet­ska vlast od­lu­či­la da na ri­je­ci An­ga­ri sa­gra­di Bo­gu­čan­sku hi­dro­e­lek­tra­nu. Po­če­li su si­lo­vi­to, ulo­ži­li ogro­man no­vac i sta­li, a za­tim su, na­kon pe­re­stroj­ke, do­šli mla­di oli­gar­si, oni ko­ji­ma u Ru­si­ji pri­pa­da sve i od­lu­či­li da do­vr­še Bo­He. Vla­snik hi­dro­e­lek­tra­ne je mi­li­jar­der, sve­moć­ni kralj alu­mi­ni­ju­ma Oleg Igo­re­vič Ba­nja­sko (u ko­me bi či­ta­lac sa ozbilj­nim raz­lo­zi­ma mo­gao pre­po­zna­ti Ro­ma­na Abra­mo­vi­ča), či­ja kom­pa­ni­ja, re­gi­stro­va­na na Ki­pru, ru­ko­vo­di na­stav­kom iz­grad­nje „hi­dre”, ka­ko je zo­vu mje­šta­ni s pod­ruč­ja za po­ta­pa­nje. Nje­ga ni­ma­lo ni­je bri­ga za ne­vo­lje, bi­jes i tu­gu hi­lja­da onih ko­ji su pri­nu­đe­ni da, mi­lom ili si­lom, na­pu­ste svo­je do­mo­ve i pre­se­le se u gra­do­ve. On, za raz­li­ku od uto­plje­ni­ka, ne ma­ri za nji­hov raz­ru­še­ni svi­jet. On že­li sa­mo da po­to­pi dio ze­mlji­šta. I uzme no­vac. Ve­li­ki no­vac. Šta će nje­mu ta da­le­ka ze­mlja kad on i ne ži­vi u Ru­si­ji, već u Lon­do­nu? Za nje­ga je čo­vjek s pod­ruč­ja za po­ta­pa­nje tek zup­ča­nik, trun, mr­vi­ca pra­ši­ne.
Je­dan od ju­na­ka ro­ma­na „Pod­ruč­je za po­ta­pa­nje” po­ku­ša­va da ra­zu­mi­je i sa­žme či­tav ovaj dra­ma­tič­ni pro­ces ko­ji mi­je­nja hi­lja­de sud­bi­na zbog ne­ko­li­ko po­je­di­nač­nih in­te­re­sa: „Uop­šte, gdje je pri­vat­no, a gdje dr­žav­no – ne mo­že da raz­mr­si. Kao da su na­mjer­no za­mr­si­li, da se ne na­đu kra­je­vi.”
A.Ć.