- Pi­še: Mag­da Pe­ter­nek

Me­rak je is­pi­ja­nje ju­tar­nje ka­fe. Mo­ja mo­ra da bu­de bez tri sa­stoj­ka. Da je bez še­će­ra, bez mli­je­ka, i bez iko­ga. Vo­lim da je gu­sti­ram na­te­na­ne.
Po­sli­je tog ri­tu­a­la uklju­ču­em TV, ne bi li mi „Ju­tar­nji pro­gram” re­kao ko­ju pa­met­nu. A ta­mo? Ta­mo dru­ga­ri­ca „ona”. Vo­di­telj­ka „plav­ka”. Ona je de­be­lo i ma­sno „na­fra­ka­na”. Ona je je ja­sno i pre­gla­sno na­me­tlji­va i do­sad­na. Ona je u krat­koj suk­nji, ali za­to du­bo­ko „de­kol­ti­ra­na”. Ona je sprem­na da nas „ka­ta­pul­ti­ra” u no­vi dan. Ku­ku na­ma s njom, s na­šom vo­di­telj­kom.
Ali ni­je ona na­iv­na da bi bi­la sa­ma. Tu je drug „on”, njen ju­tar­nji sa­bo­rac. Uza­lud se tru­di da na sa­ba­hu bu­de du­ho­vit. Nje­go­va „ve­se­la” kra­va­ta oko po­za­ma­šnog vra­ta dje­lu­je ubje­dlji­vo ne­u­ku­sno. A on­da do­la­zi nji­ho­va „opu­šte­na” ko­mu­ni­ka­ci­ja kao pu­šte­na s lan­ca.
Za tre­nu­tak po­mi­slim da sa­njam, da mi je „Bi­je­lo dug­me” pri­ši­lo ru­žan san, ali jok. Ja­va je ovo, stvar­nost te­ška i muč­na, ze­mljo mo­ja na­pa­će­na i su­šna. Pro­te­žu se i ras­te­žu ova­kvi u ve­ći­ni pro­gra­ma. I ovih te­le­vi­zij­skih i onih iza ka­me­ra. Čast iz­u­ze­ci­ma, ali se pla­šim da će ova spa­so­no­sna re­če­ni­ca br­zo u za­bo­rav.
Po­sli­je ove ju­tar­nje „Hi­ro­ši­me” na moj ži­vac sva­ki, ona i on od­la­ze, a do­la­ze oni. A ko su to „oni”, ne bih zna­la ka­sti. Oni ka­žu da su zvi­je­zde ri­ja­li­ti­ja. Oni su „zvi­je­zde” ko­je šlja­šte u ras­ko­šnim ku­ća­ma pri­mi­ti­vi­zma i to­tal­nog pro­sta­klu­ka. Oni su do­šli s br­da s do­la i za­vla­da­li u sve­mu i sva­če­mu, a bo­ga­mi i u mno­gi­ma. Oni su bes­kraj­no ta­len­to­va­ni za sve pri­zem­ne stva­ri. Ka­ko oni sa­mo soč­no psu­ju, ka­ko se sa­mo ona­ko „na­či­ta­ni i obra­zo­va­ni” ga­đa­ju „s pa­de­ži”. Oni su, da­kle, ido­li, ju­na­ci i zvi­je­zde sva­ko­dnev­nog tu­žnog i ža­lo­snog TV sa­zve­žđa. Ku­ku na­ma s nji­ma, s na­šim ri­ja­li­ti­ma.
Ne­go, ne mo­že se tek ta­ko nji­ma ute­ći. Da bi se ute­klo, mo­ra se pre­ći pre­ko Hu­rem, bo­ga­mi i Su­lej­ma­na i osta­log ha­re­ma. Pro­sto je „ve­li­čan­stve­no” to du­go­traj­no, du­go­me­tra­žno i do bo­la do­sad­no pu­te­še­stvi­je. Či­ni mi se da tra­je pu­nih pet­sto go­di­na. Ku­ku na­ma s nji­ma, s „na­šim” se­ri­ja­ma.
Po­mi­slim če­sto da za ovaj ne­pro­la­zni te­ror okri­vim „Ka­san­dru” ili mo­žda „Ljo­vi­snu”, ali se sje­tim da je sve ipak za­mu­tio, a ko dru­gi ne­go Ame­ri­ka­nac. Na­rav­no, Blejk Ka­ring­ton i nje­go­va Di­na­sti­ja.
Že­lu­dac čo­vje­ku is­tru­žu ove blju­ta­ve dran­gu­li­je, pa se dra­ga nam te­le­vi­zi­ja „po­tru­di­la” da u da­ljoj po­nu­di do­bro za­ku­va i uve­de nas u raz­ne pa­kle­ne ku­hi­nje. Ku­va se, bra­le gdje se stig­ne. Me­si , muć­ka, so­li ko­me se god ćef­ne. Svi su ku­va­ri i vo­di­te­lji i re­di­te­lji, i zvi­je­zde i zvje­zdi­ce. Ku­va­ju, maj­čin si­ne, i da­nju i no­ću. Ne­ki pre­fe­ri­ra­ju si­ro­vo, ta­ko da je kon­ku­ren­ci­ja vr­lo oštra. Ali po­bjed­ni­ka ni­gdje ne­ma, ta­ko da se ku­va­nje i za­ku­va­va­nje pre­no­si u „sle­de­će ko­lo”. Ku­ku na­ma s nji­ma, s TV ku­hi­nja­ma.
Što se mu­zi­ke ti­če, us­kra­će­ni ni­ka­ko ne­će­mo osta­ti za ono što ka­ko ve­le „na­rod vo­li”, a to su na­še dra­ge pe­valj­ke. A da ih na­rod vo­li, vo­li što jes’ jes’. Pro­sto da te sr­ce za­bo­li od nji­ho­vog pre­ne­ma­ga­nja. Da ti gla­va puk­ne od nji­ho­vog ja­di­ko­va­nja. Du­ša da ti za­je­ca nad nji­ho­vim si­li­ko­ni­ma. Da za­ni­je­miš pred nji­ho­vim „gran­di­o­znim pro­jek­ti­ma”. Ku­ku na­ma s nji­ma, s na­šim pe­valj­ka­ma.
Po­li­ti­ča­re da­nas osta­vljam na mi­ru, mo­žda po­mi­sle da su iz­nad ovog TV šun­da. Ali, ne­ma­ju oni či­me da mi­sle, ta­ko da su ipak uvr­šte­ni u pro­gram. Ku­ku na­ma s njom, s na­šom do­mo­vi­nom.
Za­to, dra­gi mo­ji, po­sli­je ju­tar­nje ka­fi­ce, ne di­raj­te da­ljin­ski. Ja ću umje­sto nje­ga uze­ti moj bič. Jer TV šund je kič.
(Autor je pje­sni­ki­nja)