Sli­je­pim i sla­bo­vi­dim oso­ba­ma, ko­jih u Cr­noj Go­ri ima pre­ko 14.000, sva­ko­dnev­ni ži­vot je ote­žan zbog broj­nih ar­hi­tek­ton­skih ba­ri­je­ra, ali i ne­sa­vje­sno­sti gra­đa­na ko­ji na tro­to­a­ri­ma par­ki­ra­ju auta, što one­mo­gu­ća­va kre­ta­nje mno­gim su­gra­đa­ni­ma. Po­vo­dom Svjet­skog da­na bi­je­log šta­pa, sa­go­vor­ni­ci „Da­na” sa ošte­će­njem ču­la vi­da po­ru­ču­ju da oče­ku­ju od dr­ža­ve vi­še po­dr­ške, pa za po­če­tak da im se ba­rem omo­gu­ći da mo­gu da se kre­ću gra­dom i unu­tar in­sti­tu­ci­ja.
Ka­ko ka­že Ža­na Đa­čić, mno­gim sla­bo­vi­dim li­ci­ma je neo­p­ho­dan asi­stent pri­li­kom kre­ta­nja jer ne mo­gu sa­mi da se kre­ću, ne zbog ošte­će­nja vi­da, ne­go zbog ar­hi­tek­ton­skih ba­ri­je­ra. Ona je bi­la is­traj­na da se sa­ma kre­će i u to­me je uspje­la, ali ipak, upo­zo­ra­va da pre­pre­ka uvi­jek ima.
– Isti­na je da ima­mo iza­zo­ve sva­kog da­na, ali mi smo pri­lič­no upor­ni i am­bi­ci­o­zni lju­di. Ve­ći­na nas je pri­hva­ti­la ne­do­sta­tak i ži­vi­mo sa tim sa­svim nor­mal­no. Bi­lo bi do­bro da ima­mo vi­še ser­vi­sa od dr­ža­ve, evo i ne mo­ra­ju da bu­du ser­vi­si, za­po­šlja­va­nje bi bi­lo još po­želj­ni­je – is­ta­kla je Đa­čić.
Ona na­vo­di da se sa­da sla­bo­vi­di, kao i oso­be sa in­va­li­di­te­tom uop­šte, za­po­šlja­va­ju pre­ko pro­je­ka­ta.
– Pro­blem u tom an­ga­žma­nu je što je on če­sto sa­mo pri­vre­men, tra­je ne­ko­li­ko mje­se­ci, po­sli­je se opet sna­la­ziš. Ne­ka­da je i do­la­zak do tok po­sla ote­žan jer ne­ma tak­til­nih sta­za, ozvu­če­nih se­ma­fo­ra, nat­pi­sa na Bra­je­vom pi­smu. Ja, na pri­mjer, ži­vim u Plje­vlji­ma gdje ne­ma uop­šte se­ma­fo­ra, a ne da su ozvu­če­ni – ka­že Đa­čić.
Is­ta­kla je da ni­je mo­gla da pri­sta­ne na ogra­ni­če­nja i da­nas se sa­mo­stal­no kre­će, ali da ima lju­di ko­ji se te­ško sna­la­ze.
– Da ne bu­de da sa­mo kri­ti­ku­je­mo, ima i po­ma­ka, ali to je pro­ces. Po­treb­ne su go­di­ne da se us­po­sta­ve stan­dar­di pri­stu­pač­no­sti i na­dam se da će se to br­zo de­si­ti – vje­ru­je Đa­čić.
Pre­ma ri­je­či­ma Raj­ka Kne­že­vi­ća, ko­ji je sli­je­pa oso­ba, ne­ka­da pre­la­zak 100 me­ta­ra uli­ce zna bi­ti ja­ko na­po­ran.
– Ja ži­vim u Iga­lu i u mo­joj uli­ci ne­ma tro­to­a­ra, a kra­jem uli­ce su uvi­jek par­ki­ra­ni auto­mo­bi­li. Ta­ko da ja sa bi­je­lim šta­pom mo­ram da se kre­ćem ko­lo­vo­zom, što je iz­u­zet­no opa­sno – ka­že on.
Kne­že­vić upo­zo­ra­va da su zdrav­stve­ne usta­no­ve, kao po pra­vi­lu ne­pri­la­go­đe­ne sli­je­pim li­ci­ma jer ne­ma­ju po­seb­ne sta­ze i nat­pi­se na Bra­je­vom pi­smu.
– Ta­ko­đe, ka­da do­đe­mo u Dom zdra­vlja ne­ma­mo pri­o­ri­tet ne­go če­ka­mo kao svi osta­li, ta­ko da naj­vi­še kom­pli­ka­ci­ja ima­mo da u usta­no­va­ma ko­je su nam naj­po­treb­ni­je. Po­red do­mo­va zdra­vlja pro­blem je i u cen­tri­ma za so­ci­jal­ni rad, gdje se ostva­ru­ju pra­va po osno­vu in­va­lid­no­sti. Jed­no­stav­no neo­p­hod­ne su ram­pe za kre­ta­nje li­ci­ma ko­ri­sni­ci­ma ko­li­ca, ko­je i mi mo­že­mo ko­ri­sti­ti – na­vo­di Kne­že­vić.
M.S.


Stu­den­ti bez li­te­ra­tu­re

Pod­go­ri­čan­ka An­đe­la Dra­go­vić je stu­dent Prav­nog fa­kul­te­ta i ona kao svoj ve­li­ki pro­blem is­ti­če ne­do­sta­tak li­te­ra­tu­re. Ka­že da stu­den­ti sa ošte­će­njem vi­da če­sto ima­ju pro­blem da pri­la­go­de li­te­ra­tu­ru.


Stres od vo­za­ča

Dra­go­vić skre­će pa­žnju na ne­sa­vje­snost gra­đa­na ko­ji par­ki­ra­ju vo­zi­la na tro­to­a­ru.
– Ka­da na­i­đe­mo na vo­zi­lo na tro­to­a­ru mo­ra­mo da se spu­sti­mo na ko­lo­voz ka­ko bi­smo ga za­o­bi­šli. To je stre­sno jer ni­ka­da ne zna­te da li će ne­ko na­i­ći i da li će­te bi­ti žr­tva ne­zgo­de – ka­že ona.