-PIŠE: Andrija Markuš

Osta­ju­ći bez ime­na na Uni­ver­zi­te­tu, za­do­vo­ljan sa onim ime­nom ko­je je sam iz­gra­dio, po­sli­je 20 go­di­na za­to­če­ni­štva iza or­ma­ra Rek­to­ra­ta, na­lik na „Pe­tro­vu ru­pu” na Go­lom oto­ku (ali, mno­go du­že u njoj), bron­za­ni Velj­ko 2013, za­pu­tio se iz Rek­to­ra­ta da je bli­že rod­nom mje­stu, te je kao spo­me­nik ot­kri­ven u Ko­la­ši­nu. Ne­ko je, dok je pio ka­fu u Rek­to­ra­tu, vi­dio Velj­ko­vu bi­stu i do­bio ide­ju da se od to­ga mo­že na­pra­vi­ti ne­ka sve­ča­nost, za­ku­ska i po­zi­ra­nje za no­vi­ne sa vi­so­kom svi­je­šću da se pra­ve vri­jed­no­sti ne za­bo­ra­vlja­ju.
Velj­ko je svo­je­vre­me­no go­vo­rio ka­ko se osje­ćao bez Cr­ne Go­re, mno­go go­di­na van nje u ino­stran­stvu, go­vo­rio je ko­li­ko je vo­lio: „No­si­ti ne­pre­kid­no u se­bi Cr­nu Go­ru zna­či i dar i pro­klet­stvo. Cr­na Go­ra je i mor­ska pje­na i sni­je­žna pra­ši­na, igra ka­me­nih li­ti­ca i su­no­vrat po­to­ka, gro­hot bi­ta­ka i pi­jan­stvo ra­to­va. To je ze­mlja na­de i oča­ja­nja, ja­ve i sno­vi­đe­nja... Ona je vje­či­ti pro­zor slo­bo­de, ko­ja ne­pre­kid­no no­si ras­ki­nu­te lan­ce rop­stva, stal­no u ra­na­ma ko­je is­pi­ra ka­plji­com ro­se...”
Iako je u Pod­go­ri­ci otvo­ren ogro­man broj ka­fi­ća, iz­gle­da da ih još ne­do­sta­je da na­zdra­vlja­mo za to­li­ko uspje­ha. Osje­tio se ne­do­sta­tak sve­ča­no­sti, te se ne­ko sje­tio da na Uni­ver­zi­te­tu bu­de sve­ča­nost po­vo­dom tu ot­kri­va­nja spo­men­bi­ste Velj­ka Vla­ho­vi­ća, mi­sle­ći da je ona Velj­ko­va bi­sta još iza or­ma­ra u Rek­to­ra­tu. A ka­ko to ni­je bi­lo, jer je po­sta­vlje­na u Ko­la­ši­nu, ko­pi­ra­li su ne­gdje u Sr­bi­ji Velj­ko­vu bi­stu od Ota Lo­ga, ili je i ta­mo bi­la ne­gdje iza or­ma­ra. Je­di­no je ne­po­zna­to: da li je Velj­ko opo­re­zo­van na do­da­tu vri­jed­nost – da li je pla­ćen PDV na gra­nič­nom pre­la­zu?
Ta­ko, spo­me­nik je otvo­ren 17.11.2016. uz Zgra­du Rek­to­ra­ta Uni­ver­zi­te­ta Cr­ne Go­re u Pod­go­ri­ci, uz ob­ja­šnje­nje pri­sut­nim – ko je Velj­ko, kao da on ni­kad ni­je bio tu ime­nom i pre­zi­me­nom – u ime­nu tog uni­ver­zi­te­ta, ili kao da je du­go bio na slu­žbe­nom pu­tu dok je do­šla 20 go­di­na mla­đa ge­ne­ra­ci­ja. Jed­na stu­dent­ki­nja je uče­stvo­va­la u ot­kri­va­nju spo­men-bi­ste, što od­go­va­ra po sim­bo­li­ci Velj­ku, na­vik­nu­tom na mla­de lju­de, ali ne i na ova­kvo še­ta­nje po Cr­noj Go­ri, opet do Uni­ver­zi­te­ta Cr­ne Go­re.
I u mla­do­sti, Velj­ko je išao od uni­ver­zi­te­ta do uni­ver­zi­te­ta. Ni­je od nje­ga okre­tao gla­vu, ka­ko su ga sa­da po­sta­vi­li, le­đi­ma pre­ma nje­mu, okre­nu­tim pre­ma rod­nom Tr­ma­nju, gdje ga mo­žda če­ka slje­de­ći put da ta­mo za­mi­je­ni svo­ju spo­men-plo­ču – gdje je „uplo­čen” da jef­ti­ni­je ko­šta.
Na­še­tao se Velj­ko po Cr­noj Go­ri pje­ši­ce kao ono do Ge­ne­ral­ne skup­šti­ne UN, s tim što ov­dje, za raz­li­ku od Nju­jor­ka, ni­ko ne za­u­sta­vlja sa­o­bra­ćaj, no za­u­sta­vlja­ju nje­ga. Jer, da bi se zna­lo ko je Velj­ko Vla­ho­vić, ne­ko bi tre­ba­lo da upo­zna ove što re­gu­li­šu sa­o­bra­ćaj pre­ma EU.
Sva je pri­li­ka da će se i ovo ime Uni­ver­zi­te­ta br­zo pro­mi­je­ni­ti, jer je i pri­je skulp­to­ra Lo­ga, pro­mi­je­njen lo­go Uni­ver­zi­te­ta, da su, umje­sto ra­ni­je dvi­je ra­ši­re­ne knji­ge u nje­mu, sa­da dva tra­di­ci­o­nal­na cr­no­gor­ska opan­ka – „opu­ta­če”, od ko­jih je je­dan po­ci­je­pan, valj­da do ula­ska u Evro­pu, ko­ja će nam sve po­pra­vi­ti. Mno­gi na­vo­de da je pra­vi mo­tiv iz­mje­ne lo­ga Uni­ver­zi­te­ta da se pre­đe sa ći­ri­li­ce na la­ti­ni­cu, po ci­je­ni pot­pu­no is­pra­znog gra­fič­kog rje­še­nja, gdje su ljep­še pred­sta­vlja­ne ne­kad ze­mljo­rad­nič­ke za­dru­ge.
Na­sta­vi­će se