-PRI­RE­DIO:MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ

Đor­đi­je Do­žić je u Beogradu za­vr­šio je­dan raz­red u Dru­goj be­o­grad­skoj gim­na­zi­ji, a po­tom je oti­šao u Niš kod epi­sko­pa Ni­ka­no­ra. Epi­skop Ni­ka­nor je go­sto­vao kod ar­hi­man­dri­ta Mi­ha­i­la pri­li­kom pu­to­va­nja po Cr­noj Go­ri i pri­mio je Đor­đi­ja po pre­po­ru­ci nje­go­vog stri­ca. Kao is­ku­še­ni­ka ga je upu­tio u ma­na­stir Li­po­vac kod Alek­sin­ca, a ka­sni­je ga pre­veo u ma­na­stir Si­će­vo kod Ni­ša. Ov­dje je pri­mio mo­na­ški za­vjet 26. fe­bru­a­ra 1900. u 18. go­di­ni. U mo­na­štvu je do­bio ime Ga­vri­lo. U dru­štvu za­sno­va­nom na sna­žnim srod­nič­kim ve­za­ma odva­ja­nje od po­ro­di­ce bi­la je po­seb­no za­htjev­na vr­sta sa­mo­o­dri­ca­nja. Za je­ro­đa­ko­na je ru­ko­po­lo­žen 27. fe­bru­a­ra 1900. go­di­ne, a ne­dje­lju da­na ka­sni­je za je­ro­mo­na­ha u Sa­bor­noj cr­kvi u Ni­šu od epi­sko­pa ni­škog Ni­ka­no­ra (Ru­ži­či­ća). U svoj­stvu sa­bra­ta ma­na­sti­ra Si­će­vo od­re­đen je da op­slu­žu­je Pa­ro­hi­ju si­će­vač­ku.
Na hri­šćan­skom is­to­ku mo­nah je pri­je sve­ga usa­mlje­nik. Osnov­ni za­da­tak mo­na­ha bio je da se mo­li. Su­šti­na ono­ga što se u Vi­zan­ti­ji oče­ki­va­lo od ma­na­sti­ra ni­je bi­la u uče­nju, pro­po­vi­je­da­nju ili u or­ga­ni­za­ci­ji do­bro­čin­sta­va već u sve­to­sti. Mo­li­tve, sve­tost i du­hov­no vođ­stvo bi­li su za Vi­zan­tin­ce su­štin­ski do­pri­nos mo­na­štva dru­štvu. Mo­na­ški ži­vot pod­ra­zu­mi­je­va te­žnju da se ostva­re u pot­pu­no­sti ide­a­li hri­šćan­ske isti­ne i zah­ti­je­va stal­ni trud da se re­a­li­zu­je uz­vi­še­ni­ji ži­vot i spa­se­nje du­še. Mo­nah, da bi iz­gra­dio se­be i za­do­bio vr­li­ne, ki­da ve­ze s ma­te­ri­jal­nim svi­je­tom i ži­vi ži­vo­tom dru­ga­či­jim po sve­mu: mje­stu, odje­ći, is­hra­ni, po­na­ša­nju. On od­ba­ci­je otadž­bi­nu, srod­ni­ke, imo­vi­nu i po­štu­je tri mo­na­ška za­vje­ta: bez­brač­nost, po­slu­ša­nje i si­ro­ma­štvo. Mo­nah, dr­že­ći se ova tri osno­va za­vje­ta i prak­ti­ku­ju­ći post, mo­li­tvu, smi­re­nje, tr­plje­nje itd, tru­di se ci­je­log ži­vo­ta da u se­bi po­bi­je­di gri­je­he i za­do­bi­je vr­li­ne. Po­sli­je du­ge i ri­go­ro­zne pri­pre­me u sa­mo­ći, ka­da do­bi­je da­ro­ve ko­ji pri­pa­da­ju star­cu, mo­nah mo­že, kao sv. An­to­ni­je, da otvo­ri vra­ta svo­je će­li­je i pu­sti svi­jet od ko­ga se pret­hod­no izo­lo­vao. Ali u dru­goj po­lo­vi­ni 19. vi­je­ka, ka­da je Đor­đe Do­žić stu­pio me­đu mo­na­he, mo­na­štvo je bi­lo u du­bo­koj kri­zi. Ne­ra­do se stu­pa­lo u mo­na­ške re­do­ve, di­sci­pli­na je sla­bi­la, mno­gi ma­na­sti­ri u Sr­bi­ji su opu­stje­li, kao i srp­ski ma­na­sti­ri van Sr­bi­je. Post je bio go­to­vo sa­svim na­pu­šten, o tje­le­snom po­stu po­sto­ja­la su po­gre­šna shva­ta­nja, a o du­hov­nom go­to­vo ni­ka­kva.
Tih go­di­na rad na srp­skoj pro­pa­gan­di, ka­ko po­li­tič­koj ta­ko i kul­tur­no-pro­svjet­noj, u ze­mlja­ma pod tur­skom vla­šću bio je u pu­nom za­ma­hu. Pro­svjet­ni od­bor osno­van na ini­ci­ja­ti­vu Jo­va­na Ri­sti­ća, čim je do­šao za na­mje­sni­ka 1868, imao je za­da­tak da svo­ju pa­žnju kon­cen­tri­še pre­te­žno na Sta­ru Sr­bi­ju. Iz vre­me­na ak­tiv­no­sti ovog od­bo­ra da­ti­ra otva­ra­nje ve­ćeg bro­ja ra­znih ško­la u ovom pred­je­li­ma, pa i bo­go­slo­vi­je u Pri­zre­nu 1871. go­di­ne. Pri­zren je pred kraj 19. vi­je­ka imao oko 12.000 sta­nov­ni­ka i oko 800 srp­skih ku­ća. Sa Pri­šti­nom je imao ve­zu po­štom, ko­ja je išla dva pu­ta ne­djelj­no. U pri­zren­skim osnov­nim ško­la­ma pre­da­va­lo se po na­stav­nim pla­no­vi­ma za osnov­ne ško­le u Sr­bi­ji i iz knji­ga ko­je su na­ba­vlja­ne u No­vom Sa­du ili Ca­ri­gra­du.
Rek­tor Bo­go­slo­vi­je u Pri­zre­nu bio je ar­hi­man­drit Ar­se­ni­je Bran­ko­vić od 1897. do 1899. go­di­ne, a na­stav­ni­ci su bi­li iz­me­đu osta­lih i Mi­ha­i­lo Po­po­vić, ka­sni­ji pro­ta, od 1897. do 1899. i Mi­lan Ši­ljak (ka­sni­ji epi­skop ra­ško-pri­zren­ski Mi­ha­i­lo) od 1899, do 1903. go­di­ne. Bo­go­slo­vi­ja je tra­ja­la šest go­di­na do 1900, ka­da je sve­de­na na če­ti­ri go­di­ne. Ok­to­bra 1899. za rek­to­ra te ško­le po­sta­vljen je pro­ta Ste­va Di­mi­tri­je­vić i on će osta­ti rek­tor sve do ok­to­bra 1903. Pro­ta Di­mi­tri­je­vić je svra­tio u Niš u vri­je­me škol­skog ras­pu­sta i tom pri­li­kom mu je nje­gov pri­ja­telj, pro­ta Ve­lja Mi­lo­je­vić re­kao da se u brat­stvu ma­na­sti­ra Si­će­vo na­la­zi je­ro­mo­nah Ga­vri­lo ko­ga bi tre­ba­lo pri­mi­ti u bo­go­slo­vi­ju. Po­što su u to vri­je­me i Peć­ka pa­tri­jar­ši­ja i De­ča­ni bi­li bez do­volj­no brat­stva, pro­ta Ste­va je je­dva do­če­kao da Ga­vri­la, uz pre­po­ru­ku epi­sko­pa Ni­ka­no­ra, pre­ba­ci u Pri­zren. U isto vri­je­me pro­ta Ste­va Di­mi­tri­je­vić je, po pre­po­ru­ci igu­ma­na ma­na­sti­ra Ve­lu­će Ra­fa­i­la Mar­ko­vi­ća, pri­mio i igu­ma­no­vog mla­đeg bra­ta, je­ro­mo­na­ha Iri­ne­ja. Iri­nej i Ga­vri­lo pri­mlje­ni su u škol­skom sa­vje­tu bez do­zvo­le Mi­ni­star­stva spolj­nih po­slo­va Kra­lje­vi­ne Sr­bi­je, pod ko­jim su bi­le sve srp­ske ško­le u Tur­skoj. To je uči­nje­no po ugle­du na sta­ru bo­go­slo­vi­ju u Be­o­gra­du či­ji su rek­to­ri i na­stav­ni­ci mo­na­škog re­da bi­li ujed­no i star­je­ši­ne ili sa­bra­ća obli­žnjih ma­na­sti­ra. Ga­vri­lo je od­re­đen za brat­stvo ma­na­sti­ra De­ča­ni, a Iri­nej za Peć­ku par­ti­jar­ši­ju, sa na­mje­rom da se od njih obra­zu­ju bu­du­će star­je­ši­ne ovih ma­na­sti­ra.
Pro­ta Ste­va će se ka­sni­je sje­ća­ti: „Kad sam u po­čet­ku de­cem­bra mje­se­ca 1899. go­di­ne do­šao za rek­to­ra Bo­go­slo­vi­je pri­zren­ske, za­te­kao sam u njoj ‘Brat­svo’, dru­ži­nu uče­ni­ka nje­nih. Kao što po svim đač­kim dru­ži­na­ma bi­va po­čet­kom no­ve škol­ske go­di­ne ži­vo in­te­re­so­va­nje oko iz­bo­ra upra­ve dru­žin­ske, ta­ko je on­da i u ‘Brat­stvu’ bi­lo... I u ‘Brat­stvu’ sam on­da za­te­kao smi­ri­va­nje po­sled­njih ta­la­sa bor­be iz­me­đu dvi­je gru­pe, od ko­ji je jed­na htje­la za pred­sjed­ni­ka Pe­tra Ro­si­ća, doc­ni­jeg pa­tri­jar­ha Var­na­vu, a dru­ga Si­mu Si­mi­ća.”
(NA­STA­VI­ĆE SE)