Dram­ski pro­gram Gra­da te­a­tra po­no­vo je do­veo u Bu­dvu Ma­ju Pe­le­vić, po­zna­tu an­ga­žo­va­nu be­o­grad­sku dra­ma­ti­čar­ku, ko­ja se na Grad te­a­tru s ve­li­kim uspje­hom pred­sta­vi­la još 2007. go­di­ne, dra­mom „Sko­či­đe­voj­ka”, po mo­ti­vi­ma pri­po­vjet­ke Ste­fa­na Mi­tro­va Lju­bi­še (pre­mi­jer­no iz­ve­de­na kao fe­sti­val­ska ko­pro­duk­ci­ja). Ona je ovog lje­ta sti­gla sa auto­r­skim pro­jek­tom „Slo­bo­da je naj­sku­plja ka­pi­ta­li­stič­ka ri­ječ”, ko­ji pot­pi­su­je za­jed­no sa Ol­gom Di­mi­tri­je­vić.
Pro­duk­ci­ja Bi­tef te­a­tra iz Be­o­gra­da, ko­ja je pre­mi­je­ru do­ži­vje­la u pre­sti­žnoj se­lek­ci­ji pro­šlo­go­di­šnjeg, ju­bi­lar­nog Bi­tef fe­sti­va­la, iz­ve­de­na je prek­si­noć pred pre­pu­nim gle­da­li­štem sce­ne Te­ra­se iz­me­đu cr­ka­va. Ri­ječ je o pred­sta­vi ko­ja je in­spi­ri­sa­na is­tra­ži­va­njem i pu­to­va­njem autor­ki u naj­i­zo­lo­va­ni­ju ze­mlju na svi­je­tu, ko­ja i da­nas po­bu­đu­ju pa­žnju i osu­du ostat­ka svi­je­ta – Sje­ver­nu Ko­re­ju, i pre­i­spi­tu­je ide­ju slo­bo­de u do­ba sve ve­ćeg glo­bal­nog nad­zo­ra čo­vje­ka. Ta­ko pu­bli­ka po­sta­je po­sma­trač i su­di­o­nik svo­je­vr­sne „tu­ri­stič­ke tu­re” po ze­mlji ko­ja se još sma­tra za­stra­šu­ju­ćim sim­bo­lom jed­nog auto­ri­tar­nog, dik­ta­tor­skog i ne­de­mo­krat­skog svi­je­ta, u ko­jem su uki­nu­te sve lič­ne i gra­đan­ske slo­bo­de po­je­din­ca, kao i nje­go­va in­di­vu­du­al­nost. Ma­ja Pe­le­vić i Ol­ga Di­mi­tri­je­vić, kroz svoj raz­i­gra­ni duo – per­for­mans, uz po­moć vi­deo ma­te­ri­ja­la sni­mlje­nog na pu­to­va­nju, na li­cu mje­sta, u oko sat i po igre, da­ju gle­o­da­o­ci­ma di­na­mič­nu, ne­pred­vi­di­vu, raz­i­gra­nu i ras­pri­ča­nu sli­ku dr­ža­ve sa naj­za­tvo­re­ni­jim dru­štvom na svi­je­tu, sa sta­nov­ni­štvom ko­je, u ogrom­noj ve­ći­ni ne mo­že da pu­tu­je iz­van svo­je ze­mlje, a če­sto ni unu­tar nje, ko­je ne po­sje­du­je sa­vre­me­na sred­stva ko­mu­ni­ka­ci­je, ne zna stra­ne je­zi­ke, a sa stran­ci­ma ne­ma pri­li­ke da se su­sret­ne…
Ka­ko je iz­ja­vi­la Ma­ja Pe­le­vić, pred­sta­va „Slo­bo­da je naj­sku­plja ka­pi­ta­li­stič­ka ri­ječ”, ko­ju je pu­bli­ka upr­kos ki­ši is­pra­ti­la ova­ci­ja­ma, po­sta­vlja i pi­ta­nja ko­li­ka su ogra­ni­če­nja na­šeg mi­šlje­nja uslo­vlje­na stal­nim pro­pa­gan­da­ma i kon­tek­sta iz ko­jeg mi do­la­zi­mo, ko­li­ko je po­jam slo­bo­de re­la­ti­van i od­re­đen dru­štve­no-kul­tur­nim kon­tek­stom, da li je kult lič­no­sti go­ri od ne­vi­dlji­vog kul­ta ka­pi­ta­la, šta nam Sje­ver­na Ko­re­ja – po­sled­nji osta­tak Hlad­nog ra­ta – go­vo­ri o na­šem, „za­pad­nom” svi­je­tu? Da li je je­di­na mo­guć­nost da se iz­bjeg­ne im­pe­ri­ja­li­stič­ka do­mi­na­ci­ja po­sje­do­va­nje atom­ske bom­be, da li so­ci­ja­li­stič­ko ure­đe­nje nu­žno mo­ra da bu­de i to­ta­li­tar­no, do­kle su do­se­gli de­mo­kra­ti­ja, gra­đan­ske i lič­ne slo­bo­de po­je­din­ca u ze­mlja­ma na ovim na­šim pro­sto­ri­ma...
– Bi­la mi je ve­li­ka čast da igram u Cr­noj Go­ri, po­seb­no u Bu­dvi, za­to što po­lo­vi­nu svo­je go­di­ne pro­vo­dim u Be­či­ći­ma, ta­ko da se osje­ćam kao da sam ov­dje „lo­kal­na”. Po­seb­no za­do­volj­stvo bi­lo mi je to da igram pred pu­bli­kom ko­ja je upr­kos ki­ši osta­la da pred­sta­vu od­gle­da do kra­ja. Za­do­volj­na sam i re­ak­ci­ja­ma, a na­rav­no, po­seb­no ti­me što to­kom pred­sta­va u Sta­rom gra­du vi­še ne­ma mu­zi­ke i mo­že­mo nor­mal­no da igra­mo. Sam pro­je­kat „Slo­bo­da je nasjku­plja ka­pi­ta­li­stič­ka ri­ječ” je pr­vi ova­kve vr­ste ko­ji sam do sa­da ra­di­la, na­pra­vi­la sam ga za­jed­no sa dra­ma­tur­ški­njom Ol­gom Di­mi­tri­je­vić, i spe­ci­fi­čan je po to­me što je ne­ka vr­sta na­še re­flek­si­je na pu­to­va­nje po Sje­ver­noj Ko­re­ji. S ob­zi­rom da je ova te­ma ta­kva ka­kva je­ste, spe­ci­fič­na sa­ma po se­bi on­da, na­rav­no, ka­da se na­la­zi­mo u ne­kim dru­gim okol­no­sti­ma, na go­sto­va­nji­ma, a do­sta smo pu­to­va­li sa ovom pred­sta­vom po re­gi­o­nu, bi­le smo i u Grč­koj, In­di­ji, Ru­mu­ni­ju, usko­ri ide­mo i u ne­ke dru­ge ze­mlje, on­da po­ku­ša­va­mo da je pri­la­go­di­mo mje­stu gdje je igra­mo. Ne­ka­da se stva­ri sa­me po se­bi po­tre­fe, bez da ih pri­la­go­đa­va­mo, kao re­ci­mo, ov­dje u Bu­dvi – re­kla je Ma­ja Pe­le­vić. Ka­ko je is­ta­kla Ol­ga Di­mi­tri­je­vić, ova pred­sta­va ima svoj fe­sti­val­ski ži­vot, i to do­brim dje­lom u ono­me što zo­ve­mo is­tič­nom Evro­pom.
R.K.

Pu­bli­ka ni­je od­u­sta­la

– Sti­gle smo, eto, i do jed­ne in­dij­ske dr­ža­ve na ju­gu, ko­ja ima vr­lo ozbi­ljan po­li­tič­ki bek gra­und. Nji­hov po­zi­ri­šni fe­sti­val ima isto ta­ko kao i Bu­dva jed­nu vr­lo pro­fi­li­sa­nu i obra­zo­va­nu pu­bli­ku, ko­ja je sjaj­no ko­mu­ni­ci­ra­la sa na­šom pred­sta­vom, kao i gle­da­o­ci u svim dru­gim gra­do­vi­ma u ko­ji­ma smo bi­le do sa­da. Na ne­ki na­čin, ta te­ma Sje­ver­ne Ko­re­je mno­go nam vi­še mo­že re­ći o či­ta­vom svi­je­tu i dru­štvi­ma u ko­ji­ma da­nas ži­vi­mo, ne­go o sa­moj toj dr­ža­vi, što je i bi­la na­ša že­lja sa ovom pred­sta­vom. Ono što je ta­ko­đe za­ni­mlji­vo je i to da ovu pred­sta­vu pr­vi put igra­mo na otvo­re­nom, što je pot­pu­no no­vo is­ku­stvo – taj fe­no­me­nal­ni am­bi­jent po­red mo­ra, sa gro­mo­vi­ma na ho­ri­zon­tu i ki­ši ko­ja po­či­nje da li­je, i ja­ko mi je dra­go što pu­bli­ka ni­je od­u­sta­la i što smo je od­i­gra­li do kra­ja – is­ta­kla je Ol­ga Di­mi­tri­je­vić.


Ima­gi­nar­ni mu­zej tri bi­blij­ske že­ne

Pred­sta­vlja­nje knji­ge „Eros, kr­vi sve­tost” Di­mi­tri­ja Po­po­vi­ća, u pro­gra­mu ovo­go­di­šnjeg Tr­ga pje­sni­ka iz­dvo­jio se kao je­dan svo­je­vr­sni knji­žev­ni i kul­tur­ni do­ga­đaj. Mno­go­broj­na pu­bli­ka (naj­po­sje­će­ni­je ve­če do sa­da), ima­la je pri­li­ku da bu­de svje­dok i uče­snik jed­nog pra­zni­ka umjet­no­sti, ko­ji su za­jed­nič­ki pri­re­di­li Po­po­vić, ve­li­ki sa­vre­me­ni cr­no­gor­ski sli­kar i pi­sac, i pro­fe­sor dr Si­ni­ša Je­lu­šić, ko­ji je bio na­dah­nu­ti vo­dič ne sa­mo kroz nje­go­vo po­sljed­nje knji­žev­no dje­lo, na­gra­đe­nom na ovo­go­di­šnjem Me­đu­na­rod­nom saj­mu knji­ge i obra­zo­va­nja u Pod­go­ri­ci, već i kroz ne­ke lič­ne go­di­ne mla­do­sti ka­da su na­sta­ja­la nji­ho­va umjet­nič­ka in­te­re­so­va­nja.
– Bu­dva je u mo­jim mla­dim da­ni­ma po­seb­no zna­či­la za moj umjet­nič­ki sen­zi­bi­li­tet, za ono što sam osim Ce­ti­nja ot­kri­vao i do­ži­vlja­vao u Bu­dvi. Što se ti­če mo­je no­ve knji­ge ri­ječ je o ese­ji­ma o tri bi­blij­ske že­ne: Ju­di­ti, je­vrej­skoj he­ro­i­ni ko­ja je ne­pri­ja­te­lju svo­ga na­ro­da, asir­skom voj­sko­vo­đi Ho­lo­fer­nu, od­ru­bi­la gla­vu na­kon lju­bav­nog od­no­sa, Sa­lo­mi, za­no­snoj ple­sa­či­ci ple­sa „se­dam ve­lo­va”, ko­ja je za na­gra­du za svoj uz­bu­dljiv erot­ski ples tra­ži od­ru­blje­nu gla­vu Jo­va­na Kr­sti­te­lja da joj do­ne­su na sre­br­nom plad­nju, te Ma­ri­ji Mag­da­le­ni , li­je­poj že­ni iz Mag­da­le, ko­ja je zbog raz­vrat­nog ži­vo­ta na­zva­na pro­sti­tut­kom, ko­joj je Hrist opro­stio gri­je­he na­kon če­ga je po­stal nje­gi­va istin­ska sljed­be­ni­ca... Ge­ne­ral­no gle­da­no, ero­ti­zam i smrt su sna­žno obi­lje­ži­li i da­nas su sna­žno pri­sut­ni u umjet­nič­kim iz­ra­zi­ma i ra­znim me­di­ji­ma. Po­seb­no sam se ba­vio pro­ble­mom pro­že­to­sti ero­sa i ta­na­to­sa, jer ero­ti­zam ne ot­kri­va sa­mo pri­vlač­nost tje­le­snih na­sla­da, ne­go kroz muč­nu in­ti­mu iz­ra­ža­va i tra­gič­nu di­men­zi­ju ljud­ske otu­đe­no­sti. Ti­je­lo po­sta­je ero­di­ra­ni ob­lik emo­tiv­ne i du­hov­ne pra­zni­ne – re­kao je, iz­me­đu osta­log, Po­po­vić.