-PRI­RE­DIO:MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ

„Na sve ne­sre­će i ne­da­će Cr­no­go­rac gle­da vjer­skim oči­ma, sve­mu je kraj­nji uzrok ne­ka vi­ša si­la, ka­zna bo­ži­ja, od ko­je se ipak mo­že ot­ku­pi­ti po­stom i mo­li­tvom. Obič­no se od­mah ide sve­cu, me­ta­ni­še i pri­la­že, i mo­li da se po­mog­ne”. Si­mo Šo­ba­jić svje­do­či o ja­kim pred­ra­su­da­ma i po­što­va­nju ži­vih sve­ta­ca. On ka­že: „Na po­klo­nje­nje ma kom ki­vo­tu sve­ti­telj­skom oti­ći će sva­ke go­di­ne, ma ko iz sva­ke ku­će cr­no­gor­ske. Za Cr­no­gor­ca je naj­pre­če da imad­ne cr­kvu – ško­lu kad mog­ne i ako mog­ne... Do­volj­no je za­mo­li­ti sve­ca i pod­mi­ti­ti ga do­bro (a mi­to je u Cr­noj Go­ri tra­di­ci­o­nal­no) pa se čo­vjek opro­sti gri­je­ha kao po­no­vo ro­đen; i što je još naj­stra­šni­je: Mo­že se opet gri­je­ši­ti!” Stro­go se pa­zi­lo na post i vje­ro­va­lo u ne­či­ste du­še, vje­šti­ce i vu­ko­dla­ke i sva­ka­kve dru­ge pra­zno­vje­ri­ce. (...)
U Cr­noj Go­ri ni­je bi­lo hu­lje­nja Bo­ga kao kod osta­lih Sr­ba i sve­šte­ni­ci su po­što­va­ni kao cr­kve­ni lju­di i kao lju­di sa zna­njem ko­je ni­je bi­lo svi­ma do­stup­no. Cr­no­gor­ci su te­ži­li sve­šte­nič­kom po­zi­vu ne to­li­ko ra­di ne­ke ma­te­ri­jal­ne ko­ri­sti, ko­je ni­je bi­lo, već pri­je ra­di po­što­va­nja ko­je im se uka­zi­va­lo. Uop­šte, ško­la je ima­la pri­vlač­nost ne zbog pro­ši­ri­va­nja zna­nja već zbog to­ga što je vo­di­la ka po­lo­ža­ju i po­slu ko­ji je oslo­ba­đao od fi­zič­kog ra­da i su­ro­vog ži­vo­ta. Iz­vje­stan broj gla­var­skih si­no­va i rod­stve­ni­ka upu­ći­van je u ino­stran­stvo na ško­lo­va­nje o dr­žav­nom tro­šku, a ko­ri­šće­ne su i sti­ped­ni­je ko­je su Cr­noj Go­ri da­va­le Ru­si­ja, Fran­cu­ska, Ita­li­ja, Bu­gar­ska, Tur­ska i Sr­bi­ja. Osje­tiv­ši da ško­lo­va­ni lju­di sve uspje­šni­je osva­ja­ju ra­zna slu­žbe­na zva­nja u či­nov­nič­koj je­rar­hi­ji, što je sma­tra­no za vr­hu­nac u ži­vo­tu, ško­lo­va­nje dje­ce je po­sta­lo i vr­sta tak­mi­če­nja. Naj­pri­je po­je­di­nač­no, a ka­sni­je u sve ve­ćem bro­ju, dje­ca cr­no­gor­skih se­lja­ka od­la­ze naj­ve­ćim di­je­lom u Sr­bi­ju i Ru­si­ju na ško­lo­va­nje. U po­čet­ku su to bi­la dje­ca uči­te­lja, sve­šte­ni­ka, sit­nih se­o­skih gla­va­ra, ali ka­sni­je i dje­ca si­ro­ma­šnih se­lja­ka. Kra­jem 19. i po­čet­kom 20. vi­je­ka broj cr­no­gor­ske dje­ce u sr­bi­jan­skim gim­na­zi­ja­ma išao je na sto­ti­ne i oni su ži­vje­li u ve­li­koj bi­je­di.
Pre­ma ro­do­slo­vu brat­stva Do­ži­ća, svi Do­ži­ći su po­ti­ca­li od Ota­ša Me­de­ni­ce, či­ji je sin Mi­jat po­gi­nuo mlad u bor­bi sa Tur­ci­ma, a nje­go­va že­na Do­ža osta­la je mla­da udo­vi­ca i po­di­za­la je si­na Mi­lo­va­na. Mi­lo­van je imao če­ti­ri si­na, a je­dan od njih, Mi­jat imao je pet si­no­va, Mar­ka, Bog­da­na, Jo­va­na, Mi­ha­i­la i Ja­ko­va. Ja­kov je po­gi­nuo 1877. go­di­ne u bor­bi sa Tur­ci­ma u od­bra­ni ma­na­sti­ra Mo­ra­če. Mi­ha­i­lo je bio ar­hi­man­drit ma­na­sti­ra Mo­ra­če. Tre­ći sin Jo­van, ro­đen oko 1850. go­di­ne, bio je ože­njen Ne­šom (Bu­ćom), ro­đe­nom Bo­ško­vić. Po­sto­ji pri­ča da je Ne­ša bi­la li­je­pa že­na ko­ju je Jo­van oteo po­što je tre­ba­lo da se uda za dru­gog. Ima­li su pet si­no­va, Pe­ra, Mi­ra­ša, Đor­đi­ja, Se­ku­lu, Pet­ka i tri kćer­ke, Mi­li­cu (uda­tu Aša­nin), Mi­joj­ku (uda­tu Mar­ko­vić), i Šaj­ku (uda­tu La­ki­će­vić). Pe­ro i Mi­raš su po­gi­nu­li u Pr­vom svjet­skom ra­tu, pr­vi kod Ro­ga­ti­ce, a dru­gi na Moj­kov­cu. Se­ku­la je po­gi­nuo u Dru­gom svjet­skom ra­tu, 1942. go­di­ne na Do­brom Do­lu (Dur­mi­tor). Pet­ko je stu­di­rao u Če­ho­slo­vač­koj i bio je ože­njen Če­hi­njom. Ubi­le su ga usta­še ne­gdje u Bo­sni to­kom Dru­gog svjet­skog ra­ta.
Bi­li su imuć­na po­ro­di­ca za on­da­šnje pri­li­ke. Ima­li su u po­sje­du ze­mlji­šte i šu­me ali su ži­vje­li skrom­no. Otac i maj­ka bu­du­ćeg pa­tri­jar­ha umr­li su kra­jem dva­de­se­tih go­di­na 20. vi­je­ka.
O dje­tinj­stvu Đor­đi­ja Do­ži­ća ima vr­lo ma­lo po­da­ta­ka. Osnov­no obra­zo­va­nje do­bio je u ma­na­sti­ru Mo­ra­či, za­hva­lju­ju­ći svom stri­cu, ar­hi­man­dri­tu Mi­ha­i­lu. Če­sto su na­sta­vu ima­li u pe­ći­na­ma u oko­li­ni ma­na­sti­ra, da bi se sklo­ni­li od tur­skih na­pa­da. Ma­na­stir Mo­ra­ča na­la­zio se po stra­ni od glav­nih pu­te­va, u gor­njem to­ku ri­je­ke Mo­ra­če, sje­ver­no od Ko­la­ši­na. Ma­na­stir je ras­po­la­gao ra­znim po­sje­di­ma ko­ji su do­no­si­li pri­ho­de. Sa­bor­na cr­kva je po­sve­će­na Bo­go­ro­di­ci. Sa­zi­dao ga je knez Ste­van, sin ve­li­kog žu­pa­na Vu­ka­na, za vla­de kra­lja Uro­ša I, 1252. Ču­ven je po to­me što su u nje­mu okol­na ple­me­na če­sto dr­ža­la sa­stan­ke. Brat­stvo Do­žić–Me­de­ni­ca je da­va­lo igu­ma­ne ovom ma­na­sti­ru, „što je bi­lo ko­li­ko du­hov­nič­ki to­li­ko i rat­ni po­ziv pod Tur­ci­ma”, ka­ko je pri­mi­je­tio Mi­lo­van Đi­las. Je­dan od naj­po­zna­ti­jih igu­ma­na ma­na­sti­ra bio je Di­mi­tri­je Me­de­ni­ca, ko­ji je u za­sje­di do­če­ki­vao Tur­ke i vra­ćao se sa tur­skim gla­va­ma u bi­sa­ga­ma. Zbog svo­je za­ba­če­no­sti i ne­pri­stu­pač­no­sti, ma­na­stir je du­go bio sklo­ni­šte dr­go­cje­nih knji­ga i iko­na. Pr­va svje­tov­na ško­la u ma­na­sti­ru otvo­re­na je 1854. go­di­ne, ali ni­je du­go ra­di­la zbog ra­to­va. Po­no­vo je ško­la bi­la otvo­re­na 1870. i ra­di­la je do 1876. da bi ob­no­vi­la rad 1879. go­di­ne. Je­dan od uči­te­lja u ovoj ško­li, a ta­ko­đe i star­je­ši­na ovog ma­na­sti­ra pri­je ar­hi­man­dri­ta Mi­ha­i­la, bio je i bu­du­ći cr­no­gor­ski mi­tro­po­lit Mi­tro­fan Ban.
Ma­da po­ro­di­ca Do­žić ni­je spa­da­la u si­ro­ma­šne, ni­je bio obi­čaj da se dje­ci pla­ća ško­lo­va­nje. Do­bi­ja­li su no­vac za put dok su za osta­lo mo­ra­li sa­mi da se sna­la­ze.
(NA­STA­VI­ĆE SE)