Naš po­zna­ti sli­kar Lu­ka Ber­be­ro­vić svo­ja ulja na plat­nu iz­lo­žio je ne­dav­no u Ga­le­ri­ji Mu­ze­ja gra­da Pe­ra­sta. Sli­ke iz­lo­že­ne u Pe­ra­stu na­sta­le su od 2004. do 2014. go­di­ne i po­sje­du­ju po­seb­nu „dra­ma­tur­gi­ju”, spe­ci­fič­nu za Ber­be­ro­vi­ćev li­kov­ni iz­raz. Iako sva­ka sli­ka ima svoj na­ziv - po­put Ve­li­ki sur­fer, En­te­ri­jer eks­te­ri­jer, Ru­ke, Zid, Sli­ke na zi­du, Ve­li­ka ri­ba, Ste­pe­ni­šte, ovaj opus ne­ma za­jed­nič­ko ime. Ber­be­ro­vić sma­tra da mu ne tre­ba ve­li­ka pom­pa. On je, ka­že, za­vr­šio svo­je sli­ke, is­pri­čao svo­ju pri­ču „a vi, ako vam od­go­va­ra, ako na­đe­te za­jed­nič­ki kon­takt sa sli­kom, ima­će­te svo­ju pri­ču”.
Ni­kad ni­je iz­la­gao u pe­ra­škom mu­ze­ju, no, dra­go mu je kad iz­la­že u Bo­ki, jer ži­vi i ra­di u Mo­ri­nju, ko­ji se mo­že vi­dje­ti iz Pe­ra­sta sa pe­ra­ške oba­le. Mje­sto u ko­me ži­vi ne­mi­nov­no uti­če i na nje­go­vu mo­ti­va­ci­ju i na­dah­nu­će.
- Ba­vim se sli­kar­stvom ozbilj­no, a u jed­nom mje­stu pot­pu­no za­bo­ra­vlje­nom i za­ba­če­nom. Čo­vjek ako ži­vi u jed­nom svi­je­tu, ima­gi­nar­nom ili kon­kret­nom, mo­ra da ima ne­što što ga iri­ti­ra, i in­spi­ri­še. Me­ne in­spi­ri­še sve i sva­šta – mo­že to da bu­de i ka­men. Sje­ćam se, Živ­ko Ni­ko­lić je se­dam­de­se­tih go­di­na re­ži­rao emi­si­ju „Ono kraj­nje” o me­ni, sni­ma­lo se u Mu­ze­ju Pe­ra­sta, gdje je bi­la jed­na škri­nja i ja sam raz­vio ta­kvu pri­ču o toj škri­nji da je Živ­ko re­kao da je to pra­vi esej. Tri pu­na da­na smo ra­di­li tu emi­si­ju - pri­sje­ća se umjet­nik.
Sma­tra da sva­ko do­ba ima svo­ju te­ži­vu, te da da­nas mla­dim sli­ka­ri­ma ni­je la­ko, što je slič­no ko i ka­da je i on bio mlad.
- Ono što je mo­joj ge­ne­ra­ci­ji bi­lo te­ško nji­ma je vje­ro­vat­no smi­je­šno. Sva­ko vri­je­me no­si svoj pe­čat. Ono što nam je za­jed­nič­ko kao umjet­ni­ci­ma u sva­koj epo­hi u nji­ho­vom sa­mo­o­dr­ža­nju je na­gon. Po­sli­je na­go­na sli­je­di ide­ja, pa obra­zo­va­nje, fi­lo­zo­fi­ja, mo­ti­vi, si­tu­a­ci­ja – eko­nom­ska i ne­e­ko­nom­ska, rat­na, ova­kva, ona­kva. Ja­ko sla­bo vi­dim od ro­đe­nja, ali sam se upu­stio u ovu avan­tu­ru. Be­to­ven je bio gluv, ali vi­di­te šta je sve na­pra­vio, ko­li­ko je sim­fo­ni­ja na­pi­sao. To je ne­ka po­tre­ba, ne­ka mu­ka ko­ja umjet­ni­ka tje­ra da stva­ra. Be­to­ven je u jed­nom te­škom tre­nut­ku re­kao: „O, Dio” (Bo­že), ali ni­je si­gur­no da li je to mo­žda bi­lo i „Odio” (ne­vo­lja, zlo). U jed­nom so­ne­tu ka­že: „Zu­bi mi se kla­te kao dir­ke, u jed­nom mi uvu cvr­čak cvr­či, a u dru­gom pa­u­či­na”, to je nje­gov auto­por­tret, nje­go­va mu­ka. On­da ni­je ni ču­do to što je re­kao. Da­do Đu­rić je ta­ko­đe imao te­žak ži­vot. Mi svi vi­di­mo ogrom­ne sli­ke, re­mek dje­la, di­vi­mo se, a ne zna­mo kroz šta je on ku­ka­vac pro­šao. A, ja to znam. Ne­go, ne tre­ba se ža­li­ti, ne­go smi­sli­ti da se ži­vot ko­ji ima­mo pro­ži­vi­mo što bez­bol­ni­je. Mo­žda je sli­ka­nje po­ku­šaj da se pre­va­ri pri­ro­da, bo­ži­ja vo­lja, ma­da je ta­le­nat ua cr­ta­nje i bo­ži­ji dar – ob­ja­snio je Ber­be­ro­vić go­vo­re­ći za „Dan”.
Tre­nut­no ra­di cr­te­že za no­ve sli­ke, ma­da, ka­ko ob­ja­šnja­va, to­kom lje­ta iz­bje­ga­va mno­go da ra­di.
- Ima kri­ze, zdrav­stve­ne, ma­te­ri­jal­ne, ali ako čo­vjek osje­ća po­tre­bu da ra­di on će na­ći ka­men­či­nu pa će ne­što stru­ga­ti. Ne tre­ba da ku­ka što ne­ma, mo­žda će ima­ti. Ne ra­dim sa­mo lje­ti, ne pod­no­sim vru­ći­nu, imao sam mo­žda­ni udar, in­farkt, ni­je­sam zdrav, ali ra­dim - po­ru­ču­je ovaj osam­de­set­tro­go­di­šnjaj, bard cr­no­gor­skog i bo­kelj­skog sli­kar­stva. Iz­lo­žbu j otvo­ri­la Alek­san­dra Si­mu­no­vić, isto­ri­čar­ka umjet­no­sti.
M.D.PO­PO­VIĆ


Ne­ra­zu­mlji­vi kritičari

- Sve­jed­no mi je šta pi­šu kri­ti­ča­ri, no­vi­na­ri, isto­ri­ča­ri umjet­no­sti... Ne­ka pri­ča šta ko ho­će, da mu se svi­đa, ne svi­đa, da va­lja ili ne va­lja. Vr­lo če­sto li­kov­ni kri­ti­ča­ri pri­ča­ju ta­ko da ih ne ra­zu­mi­jem. To mi se ne do­pa­da, ni­sam to ja, mo­žda je to što pri­ča­ju do­bro, ali nji­ho­ve ri­je­či ne do­ži­vlja­vam kao ne­što što se od­no­se na mo­je stva­ra­la­štvo – ka­že Ber­be­ro­vić.