- Pi­še: Bu­do Si­mo­no­vić

Dok je Amir Re­ko go­vo­rio – ka­zu­je da­lje Mi­li­vo­je Ča­ra­pić – ne­ko od voj­ni­ka iz jed­ne gru­pe sa stra­ne po­če da vi­če da nas sve tre­ba po­bi­ti i spa­li­ti. Re­ko se okre­nu pre­ma nje­mu i toj gru­pi, oči­gled­no ozlo­je­đe­nih i sprem­nih da nas po­tu­ku, i gla­som ko­ji ja ne umi­jem opi­sa­ti, ka­kav, či­ni mi se ni­kad ni­je­sam čuo ni pri­je ni po­sli­je, gla­som iz ko­jeg je iz­bi­jao auto­ri­tet, pod­vik­nu da pre­ki­nu i da jed­nu ri­ječ vi­še ne ču­je.
Ta­ko je i bi­lo, za­ću­ta­li su i tu vi­še ne bi ni­ka­kvih pro­vo­ka­ci­ja i ko­men­ta­ra, čuo se sa­mo glas Ami­ra Re­ka u ko­jeg smo mi od tog mo­men­ta gle­da­li kao u iko­nu, kao u za­štit­ni­ka i spa­si­te­lja.
Ubr­zo po­tom po­ve­do­še nas u ko­lo­ni pre­ma Tre­be­škom Br­du, od­no­sno pre­ma Čaj­ni­ču – ima tu ba­rem tri sa­ta pje­ša­če­nja. Kre­nu nas če­tr­de­set i če­tvo­ro jer se zlo­sret­na Ma­ri­ja Ča­ra­pić ni­je po­ja­vi­la pred ško­lom. Pra­ti nas dva­de­se­tak nji­ho­vih na­o­ru­ža­nih voj­ni­ka iz te vi­še­grad­ske bri­ga­de, a glav­ni je bio Ed­hem Obu­ća, ro­dom od­ne­kud od Čaj­ni­ča – bio je, ka­ko sam ka­sni­je sa­znao, re­zer­vni ofi­cir pri­je ra­ta. Na­ma je Re­ko u tom go­vo­ru kod ško­le obe­ćao da će on ići sa na­ma, da će nas on pra­ti­ti, ali ni­je kre­nuo, jer su ga, ka­ko ću, ta­ko­đe, mno­go ka­sni­je sa­zna­ti, po­zva­li da hit­no do­đe u glav­nu ko­man­du, a ustva­ri, ne­ko, ko­me se oči­gled­no ni­je do­pao taj nje­gov po­stu­pak pre­ma na­ma, htio je da ga sklo­ni i nas osta­vi bez za­šti­te, od­no­sno pre­pu­sti na mi­lost i ne­mi­lost onih ko­ji su bi­li na­u­mi­li da Buč­je i Sr­be u nje­mu srav­ne sa ze­mljom.
Sve to će nam ka­sni­je po­sta­ti ja­sno i osje­ti­će­mo to već us­put kad su nas dvo­ji­ca-tro­ji­ca mu­sli­man­skih voj­ni­ka, oči­gled­no pri­pi­tih, po­če­li vri­je­đa­ti i pro­vo­ci­ra­ti. Mi smo, me­đu­tim, sa­mo ću­ta­li i gra­bi­li na­pri­jed. To je po­seb­no do­šlo do iz­ra­ža­ja na sa­mom Tre­be­škom Br­du kad je je­dan od tih pi­ja­nih po­čeo da pri­je­ti Mo­mi­ru Ča­bar­ka­pi da će ga za­kla­ti, i nje­ga i nje­go­vu se­stru i nje­no di­je­te, dje­ča­ka ko­ji je ta­da imao dvi­je ili tri go­di­ne.
Taj ofi­cir Obu­ća u jed­nom mo­men­tu, kad smo tu na Tre­be­škom Br­du za­sta­li da pre­dah­ne­mo, pri­zva mo­ga oca i Ve­lja Ča­ra­pi­ća i ve­li im da se spu­ste do­lje pre­ma Čaj­ni­ču i ne­ka­ko stu­pe u kon­takt sa Sr­bi­ma, a na­re­di da sa nji­ma kre­ne i ne­jač – oda­bra­še dva­na­e­sto­ro dje­ce i že­na. Po­sla s nji­ma i jed­nog svog bor­ca, Ha­so­vi­ća. Obu­ća da­de mo­me ocu i spi­sak sa se­dam-osam ime­na mu­sli­ma­na za ko­je se mi­sli­lo da su za­ro­blje­ni i da se na­la­ze u Čaj­ni­ču – tra­že da ih pu­ste i za­mi­je­ne za nas.
Ka­ko sam ka­sni­je sa­znao, ni­ko od tih mu­sli­ma­na ko­je su tra­ži­li iz Čaj­ni­ča da ih raz­mi­je­ne za nas, ni­je u tom mo­men­tu bio živ. Ra­di­lo se o ne­koj gru­pi ko­ja je tu ne­gdje u bli­zi­ni Čaj­ni­ča upa­la u srp­sku za­sje­du, do­šlo je do pu­ška­ra­nja i oni su svi tu iz­gi­nu­li, a u Go­ra­ždu su oči­to sum­nja­li da su oni za­ro­blje­ni i da su ži­vi.
Uspje­li su moj otac i Ve­ljo Ča­ra­pić da sa tim mu­sli­ma­nom do­đu do srp­skih po­lo­ža­ja i us­po­sta­ve kon­takt, išli su i do Čaj­ni­ča i ta­mo su osta­la ta dje­ca i že­ne. Ostao i Ve­ljo, pu­stio ga taj mu­sli­man Ha­so­vić, kao: „Šta ćeš se vra­ća­ti na Tre­be­ško Br­do kad će sju­tra iona­ko pu­sti­ti i sve osta­le”. Moj otac i taj Ha­so­vić se vra­ti­še na Tre­be­ško Br­do u su­ton i ka­za­še da u Čaj­ni­ču ne­ma tih mu­sli­ma­na ko­je tra­že.


Sud­bi­na Ma­ri­je Ča­ra­pić

Ma­ri­ja Ča­ra­pić je osta­la na Buč­ju – ka­že Mi­li­vo­je Ča­ra­pić. – Ona, jad­ni­ca, ni­je bi­la psi­hič­ki baš do­bro, a ima­la si­ro­ta i ne­ke ov­ce pa osta­la da ih ču­va, ni­je ni do­šla tog ju­tra pred ško­lu. Ni dan da­nas se ne zna gdje je i ka­ko za­vr­ši­la. Po ne­kim pri­ča­ma i sa­zna­nji­ma, mu­sli­ma­ni su je na­šli dru­gi ili tre­ći dan po­što su nas od­ve­li i pi­ta­li je da li u se­lu ima još Sr­ba. Ona im na­vod­no re­kla da ima i po­če­la da ih mo­ta oko­lo i to­bož po­ka­zu­je gdje su se Sr­bi sklo­ni­li, a, po pri­li­ci, ona se pla­ši­la da joj ov­ce ne za­pli­je­ne i po­tje­ra­ju pa je htje­la sa­mo da ih od­vu­če što da­lje od ova­ca. Ne­ko­me od tih je, ka­ko se pri­ča­lo, do­sa­di­lo i kad je shva­tio da ih ona vu­če za nos, opa­lio i ubio je, ali joj bra­ća ni­kad ko­sti ni­je­su na­šla.