-Pi­še: Bu­do Si­mo­no­vić

Jed­nog ju­tra, mi­slim da je to bi­lo ne­ka­ko kra­jem ju­na 92, pri­mi­je­ti­li smo ne­ki ve­li­ki po­kret mu­sli­man­ske voj­ske i shva­ti­li da se pri­pre­ma ofan­zi­va na na­še se­lo – da nas op­ko­lja­va­ju – sje­ća se da­lje Mi­li­vo­je Ča­ra­pić iz Buč­ja kod Go­ra­žda. Pra­vi i pot­pu­ni od­go­vor smo, me­đu­tim, do­bi­li tek ne­gdje po­pod­ne.
Pr­vo smo pri­mi­je­ti­li jed­nog čo­vje­ka ka­ko se kre­će sam k na­ma. Do­đe do jed­nog obli­žnjeg bre­žulj­ka, mo­žda na jed­no sto me­ta­ra od nas, i odan­de zo­ve po ime­nu mo­ga oca:
– O Uro­šu, o Uro­šu!
Otac mu se ja­vi:
– Evo ov­dje Sma­jo Obu­ća.
Po­zna­smo ga i pri­je ne­go što ka­za ime. Naš pr­vi, do­bri kom­ši­ja, ku­ća mu ni dvje­sta me­ta­ra is­pod na­še; mla­đi čo­vjek, mo­žda ko­jih če­tr­de­se­tak go­di­na, dr­ža­li se va­zda i is­po­ma­ga­li kom­šij­ski i ka­ko va­lja.
– Uro­šu – ve­li za­bri­nu­to Sma­jo kad ga otac pri­zna da pri­đe slo­bod­no – po­sla­li su me iz ko­man­de, ko­man­dant Amir Re­ko, zva­ni Ma­ke­do­nac, zo­ve te da do­đeš kod nje­ga sa još dva čo­vje­ka na raz­go­vor i ga­ran­tu­je ti pu­nu si­gur­nost...
Otac mu po­vje­ro­va i bez dvo­u­mi­ce kre­nu, a s njim i Ve­so Va­so­vić i Jo­van Ča­ra­pić. Ta­mo im je taj ko­man­dant Re­ko ka­zao šta je i ka­ko je, da smo op­ko­lje­ni, da je si­la oko nas i uko­li­ko se pre­da­mo i vra­ti­mo oruž­je, mo­že­mo da osta­ne­mo kod svo­jih ku­ća, ali nam on kao ko­man­dant ne mo­že ga­ran­to­va­ti si­gur­nost, jer i kod njih ima mno­go onih na­o­ru­ža­nih ko­ji ne za­re­zu­ju ni ca­ra ni će­sa­ra, i nad ko­ji­ma on ne­ma kon­tro­le, a dru­ga mo­guć­nost je da nas spro­ve­du na srp­sku te­ri­to­ri­ju, pre­ma Čaj­ni­ču ili ta­mo gdje mi ka­že­mo, i u toj si­ta­ci­ji on nam gla­vom i ča­šću ga­ran­tu­je pu­nu si­gur­nost.
Kad nam Uroš, Ve­so i Jo­van ka­za­še šta im je Re­ko obe­ćao, svi smo se od­mah slo­ži­li da je naj­bo­lje da ga po­slu­ša­mo i da tra­ži­mo da nas pro­pra­te do Čaj­ni­ča, jer je svi­ma bi­lo bje­lo­da­no ja­sno da sve dru­go zna­či po­gi­bi­ju, da pro­tiv to­li­ke si­le ne mo­že­mo i da bi sva­ki ot­por zna­čio sa­mo­u­bi­stvo.
Istog da­na po pod­ne po­ku­pi­li smo to oruž­ja što smo ima­li i ka­ko je do­go­vo­re­no po­ni­je­li i pre­da­li kod ku­će Al­ma­se De­lić u Krš. On­da smo se vra­ti­li i oku­pi­li u jed­noj ku­ći, da noć pro­ve­de­mo za­jed­no, a Re­ko po­slao dvo­ji­cu na­ših kom­ši­ja mu­sli­ma­na, već po­mi­nja­nog Sma­ja Obu­ću i Av­da Ar­na­u­to­vi­ća da bu­du do ju­tra sa na­ma kao ga­ran­ci­ja da nas ni­ko ne­će di­ra­ti i zlo­sta­vlja­ti. Bi­li su i na­o­ru­ža­ni...
Sju­tra­dan oko de­set ča­so­va svi smo se is­ku­pi­li kod se­o­ske ško­le. Tu sam pr­vi put vi­dio i sreo Ami­ra Re­ka. Mom­či­na, kao od br­da od­va­ljen, već svo­jom po­ja­vom uli­va ne­ko neo­bja­šnji­vo po­vje­re­nje. On nam se pr­vo pred­sta­vi ko je i ot­kud je, da je biv­ši ak­tiv­ni ka­pe­tan Ju­go­slo­ven­ske na­rod­ne ar­mi­je, a da sa­da ko­man­du­je 43. go­ra­ždan­skom bri­ga­dom Voj­ske Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne. On­da nam is­pri­ča da su mu pri­je tri da­na u rod­nom se­lu Gu­delj Sr­bi iz Fo­če ubi­li i spa­li­li maj­ku, dje­da i još pet naj­bli­žih ro­đa­ka. Kad sam to čuo i još vi­dio to­li­ku si­lu voj­ske oko nas, i ja, a vje­ru­jem i svi osta­li, po­mi­sli­li smo da je sve go­to­vo, da je kraj bli­zu – da će nas si­gur­no sve po­bi­ti i da je sa­mo pi­ta­nje kad, gdje i ka­ko. Svi­ma nam se sle­di­la krv u ži­la­ma i za­ni­je­mi­li smo od stra­ha, a on, kao da je za­pa­zio ka­kve su nas cr­ne slut­nje sko­li­le, po­če nas hra­bri­ti i ka­že da ni­ko od nas ni­je kriv za nje­go­vu tra­ge­di­ju i da nam on ga­ran­tu­je da će­mo svi bi­ti bez­bjed­no spro­ve­de­ni i is­pra­će­ni do Čaj­ni­ča, da dok je on živ i dok se pi­ta, ni­ko­me ne­će fa­li­ti ni dla­ka sa gla­ve.
Sju­tra: TRE­BA IH SVE PO­BI­TI I SPA­LI­TI


An­tr­fi­le: Osta­de ot­klju­ča­na ku­ća

Kad smo kre­ta­li iz ku­će, maj­ka za­klju­ča vra­ta, a otac se po­vra­ti i ši­rom ih otvo­ri. Ne­ka – ve­li – da se ne mu­če da pro­va­lju­ju i mi­sle da unu­tra ima ne­ko bo­gat­stvo. Sve­mu što je ci­je­log ži­vo­ta ku­ćio i stva­rao za tren okre­nu le­đa i sve osta­vi na mi­lost i ne­mi­lost ne­mi­lo­sni­ci­ma, svo bo­gat­stvo, cio ži­vot, sta­de u tor­bu ne­ka­kvih pr­nja i ma­lo hra­ne, ko­li­ko da ima za put... Tek mno­go ka­sni­je sam ra­zu­mio ka­ko je u tim tre­nu­ci­ma bi­lo mo­jim ro­di­te­lji­ma i svi­ma po­put njih...