-Autor: Mi­lan Ru­žić

Ka­kav to na­rod to­li­ko mr­zi se­be? Ko­ji su ti ko­ji bi, sa­mo da mo­gu, pro­da­li sve? Gdje god se okre­nem po ovoj na­šoj Sr­bi­ji, svi ne­što ro­va­re, kri­vi­na­ju i iz­bje­ga­va­ju! U da­ni­ma uoči Vi­dov­da­na, kod nas se or­ga­ni­zu­ju „van­red­ne pa­ra­de po­no­sa”! Ni­šta Ko­ša­re! Ni­šta Ja­dov­no! Ni­šta Ko­so­vo!
Dje­lu­je mi da svi sa­mo če­ka­ju da ne­ko spo­me­ne Ko­ša­re, Ja­dov­no ili Ko­so­vo, pa da se na nje­ga sru­či i ku­so i re­pa­to sa svo­jim op­tu­žba­ma, ko­ji­ma uop­šte ni­je cilj sa­mo da op­tu­že, već da se dru­gi­ma za ne­što tom op­tu­žbom pre­po­ru­če! Evo, ne­ka taj ne­ko bu­dem ja! Haj­de sad „sa­vre­me­ni Sr­bi”, nap­ni­te se i poč­ni­te sa op­tu­žba­ma!
Me­ne ni­je sra­mo­ta da ka­žem ka­ko na­še voj­ni­ke sa Ko­ša­ra sma­tram ju­na­ci­ma i ne pla­šim se da pri­znam da one ko­ji su pre­ži­vje­li taj pa­kao tre­ti­ra­mo upra­vo ona­ko ka­ko ne bi­smo smje­li! Od ko­ga da kri­jem Ko­ša­re? Što da pre­ćut­ku­jem na­še ju­na­štvo?
Ni­je me sra­mo­ta da ka­žem da se tre­sem od uža­sa kad god ne­ko spo­me­ne Ja­dov­no! Ne sti­dim se to­ga što bih za­pla­kao nad sva­kom ja­mom od tri­de­set i dvi­je, a nad Ša­ra­no­vom ne smi­jem ni da za­mi­slim ka­ko bih se osje­ćao. Za ko­ga da šte­dim su­ze? Da ih li­jem sa­mo iz in­te­re­sa kao vi? Ne­ću da pre­ćut­ku­jem zlo­či­ne nad svo­jim na­ro­dom i da gu­tam kne­dle pred stran­ci­ma ka­ko bih tim kne­dla­ma za­če­pio ja­me!
Zbog če­ga da me bu­de sra­mo­ta što vo­lim Ko­so­vo? Ka­ko da taj boj, ko­jim smo mi do­bi­li se­be sa­me, sma­tram ru­pom u svo­joj isto­ri­ji? Što da za­bo­ra­vljam kad mo­gu da pam­tim? Bog nam dao tu gol­go­tu ka­ko bi­smo se vra­ti­li se­bi, a vi ste se na­šli pa­met­ni da nam je po­ri­če­te i re­zul­tat uma­nju­je­te! Ni­je me sra­mo­ta ni da ka­žem ka­ko moj na­rod ugnje­ta­va­ju na mo­joj ze­mlji ko­sov­skoj! Re­kao bih „na­šoj”, ali bi­ste se od­mah po­bu­ni­li ka­ko vi Ko­so­vo ne pri­zna­je­te kao svo­je!
Ono če­ga me je­ste sra­mo­ta je ta „van­red­na pa­ra­da” ili ka­ko je već na­zi­va­te! Sra­mo­ta me je što je to bi­la glav­na te­ma pri­je ne­ki dan! I šta je ona do­ni­je­la? Je li već da­nas ne­ko­me bo­lje zbog nje? Je­smo li da­nas, bra­ćo ra­sr­bi, bo­ga­ti­ji, ljep­ši i pa­met­ni­ji? Je­smo li evrop­ski­ji na­rod da­nas? Je li nas to lan­si­ra­lo u or­bi­tu u ko­joj kru­že sa­vre­me­ni na­ro­di? Ho­će li sad svi bi­ti za­do­volj­ni? Eto, sad smo ze­mlja za pri­mjer! Ni­smo do­zvo­li­li sa­mo re­dov­nu, ne­go i van­red­nu pa­ra­du! Šta da­lje? Ima li još ne­ke? Daj­te da is­pa­ra­di­ra­ju svi ko­ji to že­le, pa da se sve­ga to­ga za­si­ti­mo i da se pro­e­vro­pi­mo kao ni­je­dan dru­gi na­rod! Pre­ću­ta­ću, obe­ća­vam.
Ali, ka­da uli­ca­ma kre­nu li­ti­je zbog po­to­plje­ne Va­ljev­ske Gra­ča­ni­ce, ka­da se po­sta­vi Zid pla­ča, pro­đe ri­je­ka lju­di ko­ja opla­ku­je žr­tve sa Ja­dov­na, ili pje­smom is­pra­ća pre­ži­vje­le voj­ni­ke sa Ko­ša­ra, auto­bu­si Sr­ba kre­nu na Ko­so­vo da po­sje­te Pe­ćar­ši­ju, ne­moj­te mi tad pro­da­va­ti pri­ču o za­o­sta­lo­sti i ono­me što vi sma­tra­te na­ci­o­na­li­zmom!
Sva pra­va su vam da­ta i sve slo­bo­de su va­še! Sve što tre­ba, ka­ko bi vas ne­ka stra­na ru­ka po­mi­lo­va­la po gla­vi i do­zvo­li­la da se u nji­ho­vom dru­štvu na­đe­te, vam je ustu­plje­no! Sve ste za­bo­ra­vi­li, po­re­kli, ospo­ri­li, po­plju­va­li i po­ga­zi­li! Ne­moj­te da vas ta­kve ka­kvi­ma se­be sma­tra­te, oli­če­nji­ma de­mo­kra­ti­je, to­le­ran­ci­je i in­te­lek­ta, vri­je­đa to što je ne­ko na­šao za shod­no da se sje­ti ko je i ko­me šta du­gu­je! Ako vas po­ni­ža­va­ju i vri­je­đa­ju do­ma­ća li­te­ra­tu­ra, zvu­ci gu­sa­la, mi­ris ta­mja­na, kr­sto­vi sa cr­ka­va, na­rod­ne no­šnje i to­me slič­no, za­žmu­ri­te tog da­na! Is­tr­pi­te taj zu­lum po­či­njen nad va­ma kad već i mi is­tr­pje­smo ono pri­je ne­ki dan! Po­ka­ži­te već jed­nom tu svo­ju na­vod­nu ve­li­či­nu, a ne­moj­te sa­mo o njoj pri­ča­ti, jer ni­ko­ga ti­me ne za­va­ra­va­te!
A po­što vi­dim da po­di­za­nje spo­me­ni­ka žr­tva­ma NA­TO bom­bar­do­va­nja, žr­tva­ma ko­sov­skog po­gro­ma i svi­ma osta­li­ma, va­ma naj­vi­še sme­ta i htje­li bi­ste ne­što pre­ko re­da, on­da pr­vo vi po­dig­ni­te spo­me­nik Mi­ki­ju Ma­u­su, jer je to sva­ka­ko pri­o­ri­tet i ve­o­ma va­žno ka­ko bi vas svi­jet shva­tio ozbilj­no, a i ka­ko bi­ste oprav­da­li sred­stva ko­ja su u vas ulo­že­na!
www.iskra.co