Go­di­ne 1521. Sme­de­rev­ski san­džak, na sje­ver­nom kra­ju moć­nog Osman­skog car­stva, bio je po­la­zna tač­ka osman­li­ja­ma za pro­dor u sa­mo sr­ce Evro­pe. Te­žak, ali ma­hom mi­ran ži­vot se­lja­ka tog kra­ja pro­mi­je­ni­će se iz ko­ri­je­na ka­da u nji­hov kraj do­ja­še če­ta elit­nih tur­skih voj­ni­ka, ja­ni­ča­ra, na­pla­ti da­nak u kr­vi i od­ve­de gru­pu sa­svim ma­lih dje­ča­ka u Is­tan­bul. Tom pri­li­kom će se raz­dvo­ji­ti i dva ro­đe­na bra­ta, Ste­fan i Goj­ko, či­je će ži­vot­ne pri­če po­ći sa­svim raz­li­či­tim to­kom sve dok se jed­no­ga da­na po­no­vo ne ukr­ste na pot­pu­no neo­če­ki­van na­čin. Ovo je ukrat­ko fa­bu­la ro­ma­na „Ja­ni­čar” iz pe­ra Sa­še Edi­ja Đor­đe­vi­ća, ko­ji je ob­ja­vi­la iz­da­vač­ka ku­ča Evro Buk iz Be­o­gra­da. U pi­ta­nju je po­tre­sna pri­ča, ka­kvih je ši­rom Sr­bi­je bi­lo na sto­ti­ne, a ko­ja nas pre­ko sja­ja i bo­gat­stva sul­ta­no­vih oda­ja za­pra­vo vo­di u naj­mrač­ni­ji i naj­tu­žni­ji pe­ri­od srp­ske isto­ri­je.
- „Ja­ni­čar” je pr­vi dio pla­ni­ra­ne tri­lo­gi­je o srp­skom stra­da­nju pod Osman­skim car­stvom. Pi­sa­nje dru­gog di­je­la je po­od­ma­klo, a tre­ći je kon­ci­pi­ran. Že­lim da to bu­de svo­je­vr­sni pod­sjet­nik na žr­tve ko­je smo pod­ni­je­li to­kom vje­ko­va u bor­bi za slo­bo­du. Po­red to­ga, po­čeo sam da pi­šem dva ro­ma­na sa sa­vre­me­nom te­ma­ti­kom. Tre­ba­će mi ne­ko­li­ko go­di­na da sve to za­vr­šim, a po­sli­je to­ga – vi­dje­ću – ka­že za „Dan” Đor­đe­vić, ko­ji je mno­gi­ma po­znat i kao ba­si­sta i pje­vač he­vi me­tal ben­da Pa­tri­as.
●Ka­ko je „Ja­ni­čar” na­stao, gdje ste pro­na­šli in­spi­ra­ci­ju?
- Odav­no sam imao že­lju, po­tre­bu, ka­ko god to na­zva­li, da na­pi­šem ro­man, ali sam raz­mi­šljao o ne­kim sa­svim dru­gim te­ma­ma. On­da sam jed­nog da­na uvi­dio da smo za­tr­pa­ni tu­đim opi­si­ma i tu­ma­če­nji­ma stra­šnog vre­me­na ko­je smo pre­ži­vje­li pod Osman­skim car­stvom, da do­bar dio na­šeg na­ro­da pro­sto u to­me uži­va i da se ne ka­že bez raz­lo­ga da smo na­rod ko­ji la­ko za­bo­ra­vlja i opra­šta. Od­lu­čio sam da na­pi­šem pri­ču ko­ja će re­al­ni­je osli­ka­ti to vri­je­me, bar iz srp­skog ugla gle­da­no, i ta­ko je na­sta­la ova te­ška, po­tre­sna, emo­tiv­na pri­ča.
● Ka­ko je iz­gle­dao is­ko­rak iz jed­ne pro­fe­si­je u dru­gu? Da li ste na­i­la­zi­li na po­te­ško­će to­kom pi­sa­nja?
- Pi­sa­nje knji­ge je ja­ko te­žak za­da­tak, to je ozbilj­na stvar ko­ja zah­ti­je­va mno­go is­tra­ži­va­nja i ra­da, ener­gi­je i kon­cen­tra­ci­je. Dok je pi­sa­nje bi­lo sa­mo ide­ja, ni­sam imao poj­ma ka­ko ću se osje­ća­ti kad poč­nem pi­sa­ti. Od pr­vih re­da­ka osje­ćao sam se sjaj­no, kao da mi se u gla­vi vr­ti film ili da pri­su­stvu­jem do­ga­đa­ji­ma ko­je opi­su­jem. Rad­nja se sla­ga­la i sla­ga­la, mi­je­ša­nje sa­zna­nja i ma­šte da­va­lo je mo­žda i bo­lji re­zul­tat ne­go što sam oče­ki­vao. Ono što me je mu­či­lo bi­lo je pi­ta­nje ka­ko ću štam­pa­ti ro­man. Me­đu­tim, imao sam mno­go sre­će, po­slu­šao sa­vjet pri­ja­te­lji­ce i kon­tak­ti­rao re­no­mi­ra­nu iz­da­vač­ku ku­ću Evro Buk, na­i­šao na sja­jan pri­jem div­nih lju­di ko­ji ta­mo ra­de i – evo re­zul­ta­ta!
● Ka­ko ste pro­na­la­zi­li gra­đu, bu­du­ći da kod nas ni­je mno­go to­ga iz vre­me­na vla­da­vi­ne Tu­ra­ka ko­je opi­su­je­te sa­ču­va­no?
- Na­ža­lost, isto­rij­ski iz­vo­ri za ovaj pe­ri­od, kao što ka­že­te, ve­o­ma su oskud­ni, ja­ko je ma­lo re­le­vant­nih po­da­ta­ka, ne sa­mo kod nas već i u dru­gim ze­mlja­ma. Ali, uspio sam ipak u li­te­ra­tu­ri pro­na­ći do­volj­no in­for­ma­ci­ja da mo­gu po­sta­vi­ti tač­nu isto­rij­sku pod­lo­gu za pri­ču, a osta­lo je mo­ja ima­gi­na­ci­ja.
● Ko su Vam knji­žev­ni uzo­ri, ka­ko ste se gra­di­li i gra­di­te kao pi­sac?
- Pi­sci či­ja dje­la iz­u­zet­no vo­lim i ci­je­nim i ra­do im se vra­ćam su Ivo An­drić, Pe­tar Pe­tro­vić Nje­goš i Me­ša Se­li­mo­vić. U slu­ča­ju „Ja­ni­ča­ra” su mi i te­mat­ski bli­ski. Do­bio sam čak i ne­ke po­zi­tiv­ne kri­ti­ke u tom smi­slu i na to sam na­ro­či­to po­no­san. Što se mog sti­la ti­če, tru­dim se da ne bu­dem pre­op­ši­ran i da sva­ko mo­že ra­zu­mje­ti što sam htio da ka­žem. Po­ku­ša­vam da po­ša­ljem po­ru­ku, da iza­zo­vem emo­ci­je i to či­nim di­rekt­no, po­ne­kad i bru­tal­no. Vje­ru­jem da ću vre­me­nom na­pre­do­va­ti, ali mi­slim da ne­ću mno­go od­stu­pi­ti od ta­kvog sti­la.
●Ka­ko pi­še­te, ima­te li ne­ke svo­je ri­tu­a­le?
- Pra­vi­la ne­ma, kao ni ri­tu­a­la i taj­ni. Ne­ka­da pi­šem ra­no uju­tro, ne­ka­da uve­če ili no­ću, u za­vi­sno­sti od in­spi­ra­ci­je i slo­bod­nog vre­me­na. Ide­ja i mo­ti­va mi ne manj­ka, ne­ka­da je do­volj­na sa­mo jed­na ma­la mi­sao pa da bu­ji­ca ri­je­či kre­ne. M. Mi­lo­sa­vlje­vić


Iz Pa­trij­a­sa „Im­pe­ra­tor”

●Po­red pi­sa­nja ba­vi­te se i mu­zi­kom. Re­ci­te nam ne­što bli­že o tom seg­men­tu Va­šeg stva­ra­nja?
- Mu­zi­kom sam po­čeo da se ba­vim u sred­njoj ško­li, ali sam du­go pa­u­zi­rao zbog pro­fe­si­o­nal­nih oba­ve­za. Ka­da su se okol­no­sti pro­mi­je­ni­le, po­čeo sam po­no­vo da svi­ram, a ozbi­ljan rad sa ben­dom Pa­tri­as po­čeo sam u je­sen 2013. go­di­ne. U pi­ta­nju je sme­de­rev­ski he­vi me­tal bend ko­ji svi­ra is­klju­či­vo autor­sku mu­zi­ku. Ob­ja­vi­li smo de­bi al­bum „Put” 2014. go­di­ne za Mi­ner Re­cords, a ovih da­na za­vr­ša­va­mo sni­ma­nje dru­gog al­bu­ma ko­ji će se zva­ti „Im­pe­ra­tor”. Na sce­ni pje­vam i svi­ram bas gi­ta­ru, a iza sce­ne pi­šem tek­sto­ve i mu­zi­ku i tu se sjaj­no ukla­pam sa gi­ta­ri­stom Da­ri­jom De­ja­no­vi­ćem, po­što mu­zi­ku do­ži­vlja­va­mo i shva­ta­mo na isti na­čin. Pa­tri­as je ozbi­ljan bend sa pro­fe­si­o­nal­nim pri­stu­pom stva­ra­nju i oba­ve­za­ma. Bi­li smo kvar­tet, da­nas smo trio, a tre­ći član je bub­njar Ne­nad Jo­va­no­vić.