Sa­hra­ne u op­šti­ni Plje­vlja su neo­bič­na vr­sta svet­ko­vi­ne. Ka­ko se or­ga­ni­zu­ju sa­hra­ne i po­slu­že­nja na so­fra­ma, go­zba iz­gle­da i kva­li­ta­tiv­no i kvan­ti­ta­tiv­no kao svad­ba, kr­šte­nje, ili ne­ka dru­ga pro­sla­va.
Po­ro­di­ca ko­ja sa­hra­nju­je svo­ga čla­na, i po­red ža­lo­sti i tu­ge, vi­še raz­mi­šlja ka­ko da do­če­ka i ugo­sti na­rod ko­ji se po­sli­je sa­hra­ne vra­ća kod po­ro­di­ce po­koj­ni­ka.
Da­kle, po­što je sa­hra­na ne baš naj­pri­jat­ni­ji do­ga­đaj za po­ro­di­cu ko­ja gu­bi svo­ga čla­na, do­tle na dru­goj stra­ni ima onih ko­ji su ve­se­li i tr­lja­ju ru­ke od ra­do­sti.
Na­i­me, u Plje­vlji­ma cvje­ta bi­znis, ko­ji je is­klju­či­vo po­sve­ćen pri­pre­ma­nju so­fri na sa­hra­na­ma. Do­du­še, oni or­ga­ni­zu­ju i po­slu­že­nja za svad­be ili dru­ge svet­ko­vi­ne, ali po­što se u plje­valj­skom kra­ju vi­še mre zbog gu­stog smo­ga i di­ma, to je mno­go uno­sni­ji po­sao za one ko­ji vr­še pri­pre­mu i po­slu­že­nje za sa­hra­ne. Po­sto­ji u Plje­vlji­ma ne­ko­li­ko ta­kvih pred­u­zet­ni­ka. Nji­ma je ra­dost kad osva­ne ne­ka no­va či­tu­lja na stu­bu, pa če­ka­ju sa­mo po­ziv po­ro­di­ce ka­ko bi oni pri­pre­mi­li sve po­treb­no za taj ob­red. Ima­ju oni ku­hi­nju, pi­će, po­slu­gu, ša­to­re i sve što je po­treb­no za taj tu­žni slu­čaj. Ci­je­nu ugo­vo­re sa fa­mi­li­jom po­koj­ni­ka. To je uho­dan po­sao već odav­no u Plje­vlji­ma i naj­u­da­lje­ni­jim se­li­ma ove op­šti­ne.
Odav­no je u ne­kim se­li­ma oko Plje­va­lja bio obi­čaj da se na sa­hra­nu da­ju pri­lo­zi po­ro­di­ci po­koj­ni­ka, ka­ko bi što bo­lje mo­gli da ugo­ste na­rod ko­ji do­đe na sa­hra­nu. Pri­do­šli­ce su, po­red fla­še pi­ća, pri­la­ga­le i no­vac. Na sa­moj so­fri su či­ta­ni, po­i­me­nič­no, svi ko je šta do­nio i pri­lo­žio. Bi­lo je tu i smi­je­šnih sce­na. Onaj što či­ta pro­či­tao bi ime ne­ko­ga go­vo­re­ći: „Do­nio je po­la li­tra ra­ki­je, a po­pio je li­tar i po”. Na­stao bi smi­jeh i vi­ka. Dok ni­je pri­hva­ćen obi­čaj da se uzi­ma pri­log u nov­cu u uda­lje­nim mje­sti­ma, je­dan sin je svom ocu go­vo­rio da će kad umre od­ni­je­ti ga u se­lo kod Plje­va­lja i tu ga sa­hra­ni­ti da pri­ku­pi no­vac, a on­da će ga vra­ti­ti u svo­je se­lo. Ne­dav­no kad mu je umr­la maj­ka pri­mao je no­vac za maj­ku, pa ako ni­je unov­čio oca, ostva­rio mu se san da unov­či maj­ku. Obi­čaj da se pri­la­že no­vac pri­hva­ti­le su mno­ge po­ro­di­ce i u naj­u­da­lje­ni­jim se­li­ma op­šti­ne, te i one do­bro­sto­je­će. Ko­li­ko se to­ga da­na pri­ku­pi nov­ca, do­volj­no je da se mo­gu pla­ti­ti tro­ško­vi sa­hra­ne i da osta­ne za dru­ge pri­go­de. Taj ru­žni obi­čaj ni­ka­ko da se pre­ki­ne, već se stal­no for­si­ra i uzi­ma sve vi­še ma­ha. Mno­gi se hva­le ko­li­ko su pri­ku­pi­li nov­ča­nih pri­lo­ga, vje­ro­vat­no ra­ču­na­ju­ći da im je to­li­ko po­koj­nik vri­je­dio. Do­bro unov­čen, pa ne­ka je va­la i umro. Za­do­volj­no tr­lja ru­ke i or­ga­ni­z­a­tor – pred­u­zet­nik ko­ji do­bi­je no­vac od fa­mi­li­je za po­slu­že­nje to­ga da­na. Oni, vje­ro­vat­no, i pro­pa­gi­ra­ju taj vid ce­re­mo­ni­je oko sa­hra­na.
Vje­ro­vat­no ta­kvog obi­ča­ja ne­ma u dru­gim op­šti­na­ma Cr­ne Go­re, ali je za­to op­šti­na Plje­vlja po mno­go če­mu pre­po­zna­tlji­va.
Đo­le Pe­trov Pe­ru­ni­čić, slo­bod­ni gra­đa­nin