Pi­še: Mi­lu­tin Mi­ćo­vić

Bo­jim se da moj od­nos s ovom Cr­nom Go­rom ne pre­ra­ste u ne­ku pa­to­lo­šku ve­zu. Jer, kao da nam ne­ma ži­vo­ta ako jed­no dru­go ne uni­šta­va­mo. Ako jed­no dru­gom ne smi­šlja­mo, ma­što­vi­te i naj­ma­što­vi­ti­je mu­ke. A do­gu­ra­li smo da­le­ko, do­šli smo do gra­ni­ce. No, i na gra­nič­nom pre­zla­zu mo­že se osta­ti neo­če­kiv­no du­go.
Da li ja stvar­no mu­čim ovu Cr­nu Go­ru, ili je to mu­če­nje, pro­iz­vod mo­je fan­ta­zi­je i na­sli­je­đe­nih mi­to­man­skih fan­ta­za­ma? Jer ka­ko bih ja, ko­ji sam iz­van sva­ke dr­žav­ne struk­tu­re mo­gao da je mu­čim? Ve­ći­na će re­ći, da je i po­sta­vlja­nje ova­kvog pi­ta­nja, ap­surd i pro­iz­vod lič­nih, me­ga­lo­man­skih fan­ta­za­ma. Za­hva­lju­jem im na tom, oni mi mno­go po­ma­žu, kad god neo­pre­zno kro­čim.
Sve što ja ovoj Cr­noj Go­ri mo­gu da uči­nim, to je što mo­gu da je sta­vim u re­če­ni­cu. Ni­šta dru­go, ali to za me­ne ni­je ma­lo. Dav­no sam vi­dio, da sa­mo mo­že da po­sto­ji (od ljud­skih tvo­re­vi­na) ono što mo­že da sta­ne u re­če­ni­cu. Kad sam to uvi­dio, u naj­ve­ćoj ti­ši­ni i ja­sno­ći, po­čeo sam da pje­vam i igram. Ona­ko, sam sam­cit, lud i pre­ra­do­stan. Ona­ko, da bi sva­ko nor­ma­lan iz­lu­dio od me­ne.
Sve o če­mu pri­čam dav­no je već bi­lo. Ova Cr­na Go­ra vi­še ne po­sto­ji. To jest - ne­ma re­če­ni­ce u ko­ju bi mo­gla sta­ti. Dža­ba još pri­čaju i lan­da­ra­ju s otro­vom na je­zi­ku, i apa­ti­jom u dnu du­še. Ba­ci­li su je pod no­ge pje­sni­ci. I to oni ko­je je ona ba­ca­la pod no­ge, i džom­bo­sa­la u ja­me. (Znam, tvr­dim re­a­li­sti­ma ovaj tekst mo­že da iz­gle­da kao fan­ta­zi­ra­nje ili, u bo­ljem slu­ča­ju - go­ne­ta­nje i za­go­ne­ta­nje. Ali, po­gle­da­ju li svo­jim oči­ma sa­vre­me­nu Cr­nu Go­ru vi­dje­će da u njoj ni­ka­kvo­ga bo­ži­jeg re­da ne­ma. Me­đu ma­ne­ke­ni­ma vla­sti, ni­gdje ne­ma čo­vje­ka, ne­ma oso­lje­ne re­če­ni­ce, ne­ma ono­ga na ko­ga bi se čo­vjek mo­gao oslo­ni­ti.)
Sa­mo još mo­gu lju­di da oslu­šnu po­smrt­ni eho su­ve­re­ni­stič­kog za­le­ta cr­no­gor­skog: vi­va Mon­te­ne­gro, evi­va Mon­te­ne­gro..., ili eho nar­ko­ti­zo­va­nih li­de­ra fan­tom­ske ide­o­lo­gi­je - „du­kljan­ske Cr­ne Go­re“. Gdje su oni da­nas? Na ot­pa­du, gdje i sva ova pri­ča cr­no­gor­ska, u ko­joj ni­je osta­la zdra­va nijed­na re­če­ni­ca. Taj ru­svaj osta­je u gla­va­ma, gdje bi dru­go? I ova­kvu ka­kva je da­nas, Cr­nu Go­ru ne pri­dr­ža­va­ju ni du­klja­ni ni mon­te­ne­gri­ni-su­ve­re­ni­sti, ne­go Bo­šnja­ci ko­ji zna­ju što ra­de. A no­vo­cr­no­gor­ci su vri­ska­li i vi­ka­li na svim je­zi­ci­ma, o no­vo­o­slo­bo­đe­noj Cr­noj Go­ri. Sad su osta­li bez je­zi­ka, i bez mi­sli.
Eto, u ova­kvom vre­me­nu, na sto­lu mi je pje­snič­ka knji­ga Ili­je La­ku­ši­ća, „Ma­na­stir­ski si­no­vi“ (CID). Uzmem, pro­či­tam po ko­ji frag­ment, ko­ju pje­smu, i ka­žem – vi­di, čo­vjek vi­di ovu si­tu­a­ci­ju! Ne sa­mo ovu, ne­go i onu. Gle­dam, kao uz noć­nu lam­pu.
Ov­dje je Cr­na Go­ra, sva, od po­čet­ka. Mje­sto Du­klje je Je­le­na Bal­šić (kćer­ka kne­za La­za­ra, se­stra de­spo­ta Ste­fa­na, du­hov­na kćer­ka Ni­ko­na Je­ru­sa­lim­ca). Eto to je taj ču­de­sni kul­tu­ro­lo­ški spek­tar u jed­nom li­ku, iden­ti­tet, du­hov­no na­sle­đe, pa štam­par Ma­ka­ri­je, pa Bo­ži­dar Vu­ko­vić Pod­go­ri­ča­nin, pa zra­če­nje nje­go­šev­ske aure. Pa to baš ni­je ma­lo, - ma­lo je onih ko­ji osje­ća­ju sve te du­hov­ne stru­je. Ali Ili­ja no­ću slu­ša Mo­ra­ču i Ze­tu dok pro­ti­ču is­pod nje­go­vog uha, a vo­de su sve po­ve­za­ne, što pod­zem­no, što nad­zem­no. Usa­gla­še­nost pod­zem­nog i nad­zem­nog, za po­e­zi­ju je vr­lo va­žno. Taj dar sam kod Ili­je dav­no pre­po­znao, mo­žda ga u to­me i pod­sta­kao? Pje­sni­ko­va osnov­na po­zi­ci­ja je Sa­mo­ća, ali u tu sa­mo­ću se uli­va­ju mno­gi pod­zem­ni po­to­ci, a, ob­ru­ši se i po ko­ja zvi­je­zda sa sep­tem­bar­skog ne­ba, na po­lje ce­tinj­sko, u pje­sni­ko­vu du­šu. Bez ša­le, ko ho­će da vi­di du­hov­ni iden­ti­tet i kon­ti­nu­i­tet Cr­ne Go­re, ne­ka, bar dok ova Cr­na Go­ra rđa na ot­pa­du, či­ta Ili­ji­nu knji­gu, i ne­ka uzna­va ka­ko se to kor­je­nje oži­vlja­va. (Vi­dim na kra­ju, du­žan sam ovoj pje­snič­koj knji­zi je­dan sa­že­ti­ji tekst. Ima­mo kad.)
(Autor je knji­žev­nik)