Pi­še: Mil­ka Šće­pa­no­vić

,,Zbog če­ga ne smi­jem da se bi­jem, za­što ne smi­jem da pro­ga­njam dru­ge, za­što ne mo­gu da vi­čem uko­li­ko mi se vi­če, za­što ne smi­jem da uzmem tu­đe’’ – sve su to pi­ta­nja s ko­ji­ma će­mo se su­sre­sti ili se već su­sre­će­mo, pi­ta­nja na­še dje­ce. Ako smo iole nor­mal­ni, od­mah će­mo ih po­sa­vje­to­va­ti da ima stva­ri ko­je se ne ra­de. I on­da se uz ta­kav mo­del na­ša dje­ca so­ci­ja­li­zu­ju i po­sta­ju nor­mal­ne i zdra­ve oso­be, od­go­vor­ne i sa­o­sje­ćaj­ne, s iz­gle­di­ma da do­seg­nu sre­ću svo­jim tru­dom, a ne uz­di­žu­ći se ne­sre­ćom dru­gih. A da bi naj­ve­ći dio nas bio iole nor­ma­lan, mo­ra­li su i na­ši ro­di­te­lji ta­ko da nas od­ga­ja­ju, uz jed­no­stav­nu isti­nu da ima stva­ri ko­je se ra­de i onih ko­je se ne ra­de, do­ka­zu­ju­ći nam ti­me ka­ko se po­sta­je čo­vjek. Što opet pod­ra­zu­mi­je­va da su i na­ši ro­di­te­lji od­ra­sli u ta­kvom dru­štve­nom okru­že­nju i pri­mi­li istu vr­stu vas­pi­ta­nja od na­ših pre­da­ka. Je­su li stvar­no?
Ne pi­tam ov­dje ni za ko­ga po­je­di­nač­no, ni za či­je ro­di­te­lje. Pi­tam za sve nas ukup­no, za dru­štvo i nje­go­ve po­tom­ke. Jer nam se če­sto de­ša­va da ka­da se ot­kri­je ka­ko ne­ko kra­de, va­ra, uzi­ma tu­đe, re­a­gu­je­mo sli­je­ga­njem ra­me­ni­ma i ci­nič­nom po­mir­lji­vo­šću – „A šta ste dru­go i oče­ki­va­li.” O to­me ko­li­ko smo za­o­sta­li kao dru­štvo, go­vo­ri i po­ja­va sve­ga ono­ga „što ne bi smje­lo da se ra­di”, ali isto to­li­ko i na­ša rav­no­du­šnost i po­mi­re­nost s ta­kvim po­na­ša­njem.
Šta nam se do­go­di­lo da smo pri­sta­li da ži­vi­mo i po­di­že­mo dje­cu u okru­že­nju ko­je kraj­nje ras­te­glji­vo shva­ta i odo­bra­va šta se smi­je, a šta ne? Pre­du­go smo ži­vje­li ili, bo­lje re­ći, još ži­vi­mo u jed­nom re­ži­mu ko­ji je fa­vo­ri­zo­vao rav­no­du­šnost i ci­nič­no pri­hva­ta­nje či­nje­ni­ce da po­je­di­nac ne zna­či ni­šta, ni nje­gov bo­lji­tak, ni nje­go­vi pla­no­vi, da su šta­vi­še štet­ni jer ta­kvo raz­mi­šlja­nje vo­di ka in­di­vi­du­a­li­zmu, a vri­jed­no­sti ko­ji­ma te­ži su ma­lo­gra­đan­ske i stra­ne na­šem dru­štvu.
I eto nas u po­ret­ku zva­nom ci­ni­zam.
Ka­da to po­re­di­mo, vi­di­mo da jed­no ra­di­mo, dru­go go­vo­ri­mo, a ono što mi­sli­mo ne sa­op­šta­va­mo. Ako uop­šte ne­što po­zi­tiv­no i mo­že­mo mi­sli­ti u da­na­šnje vri­je­me. Na­vik­nut si da se bo­riš za se­be bez ob­zi­ra na dru­ge i bez ob­zi­ra na ono što bi tre­ba­lo da bu­de is­prav­no. Jer, pret­hod­no je po­jam is­prav­no­sti, kroz ge­ne­ra­ci­je, sa­svim iz­ob­li­čen i uči­njen kao ne­va­žan. Bit­no je da dru­go­me ili sa­mi­ma na­ma iz­gle­da da je is­prav­no, a ni­je va­žno ka­kvo je u stva­ri.
Ta­ko se mo­že ura­di­ti i da je is­prav­no da se po­slov­ni mi­nus po­kri­je ta­ko što će se uve­ća­ti, bez ika­kve osno­ve, iz­no­si na uplat­ni­ca­ma za po­tro­še­nu stru­ju. Što da ne – ne­ma šan­se da to ne­ko pri­mi­je­ti, jer će­mo u ve­ći­ni slu­ča­je­va da pre­ću­ti­mo i da pla­ti­mo. A ar­gu­ment s po­čet­ka pri­če, da se to jed­no­stav­no ne ra­di, uop­šte ne po­sto­ji. Za­što se ne bi ra­di­lo kad je ko­ri­sno? Za ne­ke. A za mno­ge dru­ge ko­ji će sa­mo da pri­ča­ju i po­sta­vlja­ju pi­ta­nje “či­je ste pa­re uze­li”? Ne tre­ba da pi­ta­mo, tre­ba da ra­di­mo i da ne tra­ži­mo svo­ja pra­va. A o pra­vi­ma se ni ne raz­mi­šlja, valj­da je op­šte do­bro – u ovom slu­ča­ju po­zi­tiv­no po­slo­va­nje jed­nog di­je­la dr­žav­nog mo­no­po­la – va­žni­je od ne­či­jeg kuć­nog bu­dže­ta i ne­mr­da­nja od pr­vog do pr­vog.
Bez da­ljeg raz­mi­šlja­nja, bez ika­kve za­dr­ške, va­lja­lo bi pro­mi­je­ni­ti sta­tus svih dr­žav­nih mo­no­po­la i na­čin nji­ho­ve or­ga­ni­za­ci­je. Ima­mo pra­vo da se po­bu­ni­mo jer smo ošte­će­ni, ali ta­kvi smo mi, Cr­no­gor­ci, bi­smo ne­što ali sa sto­li­ce. E, ta­ko ne mo­že. Ako bi­smo se po­kre­nu­li pro­tiv ne­prav­de ko­ja je iz da­na u dan sve ve­ća pre­ma gra­đa­ni­ma Cr­ne Go­re, ta­da bi se i za­kon valj­da po­što­vao. Me­đu­tim, sa­da sa­mo mo­že­mo da pri­mi­je­ti­mo da se gra­đa­ni ko­ri­ste sa­mo kao naj­bo­lja bra­na ko­rup­ci­ji u po­slov­no-dru­štve­nim mal­ver­za­ci­ja­ma.
Mo­ram da pri­mi­je­tim da su pri­mjed­be iz ci­nič­kog mra­ka da „ni­je­smo mi za to”, „ni­je to još za nas” i slič­ne ta­kve da tre­ti­ra­ju na­šu na­ci­ju kao go­mi­lu idi­o­ta jer, eto, ni­ko ne bi znao šta će sa pa­ra­ma. I tač­no je da ve­li­ki broj lju­di ko­ji do­bi­je ne­ke ak­ci­je ne ra­zu­mi­je šta je do­bio, ali još ve­ći broj ra­zu­mi­je, pa do­bio je no­vac. Bit­no je sa­mo ob­ja­sni­ti da se ne pro­da­ju od­mah. Da ni­je smi­je­šno, bi­lo bi ža­lo­sno. Ako se i pro­da­ju, za njih se do­bi­ju ne­ke pa­re, a ova­ko do­bi­ja­te uve­ća­ne ra­ču­ne za stru­ju.
Ne­ka­ko me stru­ja i ra­ču­ni ko­ji su pri­sti­gli za pret­hod­ni mje­sec na­tje­ra­še da is­tak­nem da je in­te­res naj­bo­lji uči­telj. Sa­da već i kod nas oni ko­ji ima­ju ak­ci­je sva­ka­ko zna­ju ko­li­ko vri­je­de i šta pred­sta­vlja­ju, a to je si­gur­no jed­na tre­ći­na sta­nov­ni­štva. Čo­vječ­nost je, na pri­mjer, is­pla­ti­va: tre­ti­ra­nje svih lju­di kao jed­na­kih, sa istim pra­vi­ma, po­ve­ća­va vam tr­ži­šte i za po­tro­šnju i za rad­nu sna­gu; po­što­va­nje pra­va rad­ni­ka či­ni da su oni ma­nje sklo­ni štraj­ku, a vi­še za­la­ga­nju na po­slu. Kad pod­vu­če­te cr­tu, do­bi­je­te ne­po­bit­nu či­nje­ni­cu da su u ze­mlja­ma tr­ži­šne eko­no­mi­je i otvo­re­nih dru­šta­va pra­va sva­kog čo­vje­ka za­šti­će­ni­ja, a on po­što­va­ni­ji. I ni­ko mu ne ša­lje uve­ća­ne ra­ču­ne bez osno­va za bi­lo šta.
(Auto­r­ka je di­rek­to­ri­ca
NVO ,,Na­še sun­ce’’)