Pi­še: Dra­gan S. Haj­du­ko­vić

Neo­spor­na je či­nje­ni­ca da na pla­ne­tar­nom ni­vou ži­vi­mo u bo­le­snoj „ci­vi­li­za­ci­ji“ ko­ja ubr­za­no ide pu­tem sa­mo­u­ni­šte­nja. Bor­ba za op­sta­nak čo­vje­čan­stva je u to­ku, sa ma­lim iz­gle­di­ma na uspjeh, jer go­spo­da­ri svi­je­ta, zbog svo­jih sli­je­pih in­te­re­sa, ko­če po­treb­ne pro­mje­ne. Krup­ni ka­pi­tal i po­li­tič­ki li­de­ri vo­de svi­jet bez vi­zi­je, bez zna­nja i bez hu­ma­no­sti, što pro­iz­vo­di ne­pro­cje­nji­ve šte­te, po­dje­le, ten­zi­je me­đu ve­le­si­la­ma i ljud­ske tra­ge­di­je u broj­nim lo­kal­nim voj­nim su­ko­bi­ma. Pla­ne­tar­no za­ga­đe­nje vo­de, ze­mlje, hra­ne i va­zdu­ha je do­sti­glo dra­ma­tič­ne raz­mje­re a ka­ta­stro­fal­ne kli­mat­ske pro­mje­ne mo­gu do­ći do tač­ke bez po­vrat­ka već sre­di­nom ovo­ga vi­je­ka... Naj­bo­ga­ti­ji lju­di pla­ne­te, ko­ji mo­gu sta­ti u je­dan je­di­ni avi­on ima­ju vi­še od si­ro­ma­šni­je po­lo­vi­ne čo­vje­čan­stva... Ovo je sa­mo ne­pot­pu­na li­sta bo­le­sti „ci­vi­li­za­ci­je“ u ko­joj za­ga­đe­nje ljud­skog mo­zga ni­je ni­šta ma­nje od za­ga­đe­nja pri­ro­de.
U ova­ko bo­le­snoj „ci­vi­li­za­ci­ji“ ko­ja je zbog mo­ći i ma­te­ri­jal­nog bo­gat­stva pri­vi­le­go­va­ne ma­nji­ne do­ve­la čo­vje­čan­stvo na prag sa­mo­u­ni­šte­nja, svi­je­tu su vi­še ne­go ika­da po­treb­ni pri­mje­ri i pi­lot-pro­jek­ti ko­ji ohra­bru­ju i in­spi­ri­šu.
Sta­ri­ja po­lo­vi­na Cr­ne Go­re me pam­ti po sko­ro 27 go­di­na sta­rom pro­jek­tu eko­lo­ške dr­ža­ve kao pro­jek­tu uz­di­za­nja Cr­ne Go­re do vi­si­ne pla­ne­tar­nog pri­mje­ra mu­dro i hu­ma­no or­ga­ni­zo­va­nog i eko­nom­ski bo­ga­tog dru­štva. Bio je to i te ­ka­ko re­a­lan pro­je­kat ko­ji je Cr­nu Go­ru od 21. ma­ja 2006 do da­nas mo­gao do­ve­sti me­đu de­set naj­bo­ljih evrop­skih dr­ža­va i ne­za­u­sta­vlji­vo na pu­tu ka naj­bo­ljoj evrop­skoj dr­ža­vi.
U sjen­ci pro­jek­ta Eko­lo­ške dr­ža­ve osta­le su ne­ke dru­ge ite­ka­ko zna­čaj­ne ide­je. Jed­na od „za­bo­ra­vlje­nih“ ide­ja iz to­ga vre­me­na je da se Ja­dran­skom mo­ru obez­bi­je­di sta­tus mo­ra bez pri­su­stva voj­nih sna­ga. U de­mi­li­ta­ri­zo­va­nu zo­nu bi bi­li uklju­če­ni mo­re, kop­no do na de­set ki­lo­me­ta­ra od mo­ra i va­zdu­šni pro­stor iz­nad ove te­ri­to­ri­je.
Po­sli­je ni­za ohra­bru­ju­ćih pri­prem­nih raz­go­vo­ra, od­lu­čio sam da po­čet­kom pro­lje­ća po­kre­nem me­đu­na­rod­nu ini­ci­ja­ti­vu o Ja­dran­skom mo­ru kao de­mi­li­ta­ri­zo­va­nom re­gi­o­nu. Od svih dr­ža­va čla­ni­ca Uje­di­nje­nih na­ci­ja će bi­ti tra­že­no da pot­pi­šu krat­ko obe­ća­nje da ni­ka­da, čak ni u tran­zi­tu, ne­će po­sla­ti svo­je voj­ne sna­ge u ovu oblast. Da je sre­će, uz do­bru vo­lju ja­dran­skih i me­di­te­ran­skih dr­ža­va, čla­ni­ca NA­TO-a i Ru­si­je, ovo bi po­sta­lo stvar­nost već to­kom 2017. go­di­ne.
Naj­bo­lje raz­go­vo­re na ovu te­mu sam imao u Ita­li­ji gdje su mno­gi iz­ne­na­đu­ju­će br­zo shva­ti­li da bi ostva­re­nje ove ini­ci­ja­ti­ve do­ni­je­lo svjet­ski imidž i eko­nom­sku ko­rist či­ta­vom ja­dran­skom re­gi­o­nu, a za svi­jet bi to bi­la uni­ver­zal­na po­ru­ka mi­ra i na­de.
Mno­gi či­ta­o­ci će po­mi­sli­ti da je ovo uto­pi­ja i za­pi­ta­ti se za­što pred­la­žem ne­što što je uto­pi­ja. Do­bro znam da je ostva­re­nje ova­kvih ide­ja bli­zu ne­mo­gu­ćeg, ali isto ta­ko znam da su ova­kve ide­je vo­di­lje po­treb­ne kao pu­to­ka­zi i sve­ti­o­ni­ci. Na­rav­no, tre­ba se bo­ri­ti za pu­no ostva­re­nje ini­ci­ja­ti­ve, ali je uspjeh i ako sa­mo jed­na tre­ći­na gra­đa­na ja­dran­skog re­gi­o­na i Evro­pe shva­ti vri­jed­nost pri­je­dlo­ga. Ono što sam po­sli­je po­čet­nih raz­go­vo­ra si­gu­ran to je da će ini­ci­ja­ti­va ima­ti sna­žnu po­dr­šku.
Da­kle, ini­ci­ja­ti­va kre­će po­čet­kom pro­lje­ća a ova na­ja­va je mo­ti­vi­sa­na že­ljom da me­dij­ski po­če­tak bu­de u na­šoj Cr­noj Go­ri.