Piše: Vukić Ilinčić

Kao uči­telj u mla­do­sti, ši­re­ći u na­ro­du pi­sme­nost i pro­svje­tu, Sre­ten Vu­ko­sa­vlje­vić je uoča­vao iz­u­zet­nu slo­že­nost na­rod­nog ži­vo­ta. Za­to je po oslo­bo­đe­nju Ra­ške obla­sti od Tu­ra­ka, u no­vo­stvo­re­noj ju­žno­slo­ven­skoj dr­ža­vi, kao prak­ti­čan po­li­ti­čar shva­tio da je za naj­i­sprav­ni­je rje­še­nje pre­o­sta­lih „na­rod­nih pi­ta­nja”, pri­je sve­ga so­ci­jal­nih, neo­p­hod­no nji­ho­vo na­uč­no pro­u­ča­va­nje. Vu­ko­sa­vlje­vić se u ra­du ko­ri­stio ne­po­sred­nim is­ku­stvom, a uz to, kao glav­ni po­vje­re­nik mi­ni­star­stva za agrar­nu re­fo­r­mu za no­ve kra­je­ve Sr­bi­je i Cr­ne Go­re, po­či­nje da se ozbilj­no ba­vi pro­u­ča­va­njem agrar­nog pi­ta­nja i na­rod­nog ži­vo­ta uop­šte. Pred­met nje­go­vih so­ci­o­lo­ških pro­u­ča­va­nja je dru­štvo u se­o­skoj sre­di­ni, od­no­sno čo­vjek, se­ljak i nje­gov svi­jet, se­lo.
In­ten­ziv­ni­ji si­ste­mat­ski rad Vu­ko­sa­vlje­vić po­či­nje od 1925. go­di­ne, ka­da je sa sve­ga 44 go­di­ne ži­vo­ta pen­zi­o­ni­san. Po­vu­kao se ta­da u rod­no Pri­je­po­lje. Svo­ja is­tra­ži­va­nja je uglav­nom sam fi­nan­si­rao od skrom­ne pen­zi­je i ho­no­ra­ra od čla­na­ka ko­je je ob­ja­vlji­vao u ta­da­šnjem dnev­nom li­stu Prav­da.
Vu­ko­sa­vlje­vić je, uglav­nom sam, do Dru­gog svjet­skog ra­ta pje­ši­ce pro­šao sko­ro ci­je­lu Sr­bi­ju, Cr­nu Go­ru, Ma­ke­do­ni­ju, Her­ce­go­vi­nu, Dal­ma­ci­ju, hr­vat­sko Za­gor­je i Pri­gor­je.
Tek od 1938. go­di­ne, ka­da je us­po­sta­vio sa­rad­nju s dnev­nim li­stom „Po­li­ti­ka”, nje­go­vo fi­nan­sij­sko sta­nje se po­pra­vlja. Vu­ko­sa­vlje­vić je od ovih no­vi­na do­bio mje­seč­nu pla­tu i vi­so­ki ho­no­rar, kao i sred­stva za fi­nan­si­ra­nje te­ren­skih is­tra­ži­va­nja na ko­je je če­sto od­la­zio sa sa­rad­ni­ci­ma.
Do­la­skom na Prav­ni fa­kul­tet 1939. go­di­ne, Vu­ko­sa­vlje­vić je po­čeo da te­ren­ski is­tra­žu­je i sa stu­den­ti­ma i sa­rad­ni­ci­ma, me­đu ko­ji­ma je pred­nja­čio asi­stent Sve­ti­slav Bo­žo­vić. Iako je po­sta­vljen za uprav­ni­ka In­sti­tu­ta za pro­u­ča­va­nje se­la (SAN) kra­jem če­tr­de­se­tih i po­čet­kom pe­de­se­tih go­di­na 20. vi­je­ka, Vu­ko­sa­vlje­vić ni­je mno­go na­pre­do­vao u pro­u­ča­va­nju jer su to bi­le go­di­ne sa lo­šim fi­nan­sij­skim i dru­štve­no-eko­nom­skim pri­li­ka­ma.
Ve­li­ka lju­bav pre­ma se­o­skom ži­vo­tu i ogrom­na že­lja da do kra­ja pro­nik­ne u taj za nje­ga „neo­do­lji­vo pri­vla­čan svi­jet”, uči­ni­le su Vu­ko­sa­vlje­vi­ća iz­u­zet­nim po­sma­tra­čem se­la i se­lja­ka, ko­jeg je istin­ski do­ži­vlja­vao i s ko­jim je ži­vio. Ma­lo je ko do ta­da ta­ko do­bro po­zna­vao se­lo sa svim nje­go­vim spe­ci­fič­no­sti­ma i ri­jet­ko je ko po­zna­vao se­lja­ka, nje­go­vu du­šu, te­žnje i mu­ku i ri­jet­ko ga je ko ta­ko vo­lio kao što ga je vo­lio Sre­ten Vu­ko­sa­vlje­vić. On je sko­ro cio svoj ži­vot pro­veo na se­lu i uz se­lja­ka, i bio ne­raz­dvoj­ni dio i se­la i se­lja­ka.
Vu­ko­sa­vlje­vić se­lja­ka ni­je sma­trao ni­žim od se­be za­to što je ma­nje pi­smen ili ne­pi­smen ne­go je, na­pro­tiv, išao kod se­lja­ka da od nje­ga uči, zna­ju­ći da je na­rod­na mu­drost, pre­no­še­na po­ko­lje­nji­ma, naj­ši­ra a tim i naj­du­blja, da vje­ko­vi i hi­lja­de go­di­na mo­gu naj­po­u­zda­ni­je da odvo­je bit­no od spo­red­nog i da utvr­de ne­spor­ne isti­ne.
Vu­ko­sa­vlje­vić je se­lja­ka vo­lio, ali ga ni­je ide­a­li­zo­vao.
„Sa­mo ne­kri­tič­ki op­ti­mi­zam mo­že ide­a­li­zo­va­ti se­lo-ne­ka­da­šnje i sa­da­šnje.” Sma­trao je da ni­šta pli­će i ne­plod­ni­je ne­ma od ro­man­ti­čar­skog odu­še­vlje­nja se­lom. Pri re­al­nom do­di­ru sa se­lom i se­lja­kom to odu­še­vlje­nje iz­da pot­pu­no. Osta­ne raz­o­ča­re­nje kod bo­ljih, a ci­ni­zam kod osta­lih. Osta­ne kao ne­ko oprav­da­nje za shva­ta­nje da se s na­ro­dom ne mo­že, ne­go da se za na­rod mo­ra ra­di­ti bez na­ro­da. Ali, do­bro po­zna­va­nje se­la vo­di op­ti­mi­zmu, kri­tič­kom op­ti­mi­zmu i po­uz­da­nju u se­lo i se­lja­ka jer je, pri­je sve­ga u se­lu, obi­lje sna­ge.
Bo­ga­to is­ku­stvo i po­zna­va­nje se­lja­štva omo­gu­ći­lo je Vu­ko­sa­vlje­vi­ću da če­sto vi­di i skri­ve­ne po­ja­ve i od­no­se, da na osno­vu pri­vid­no ne­po­ve­za­nih dje­lo­va uoči cje­li­nu i da na osno­vu sa­da­šnjo­sti re­kon­stru­i­še pro­šlost se­la i dru­štva u cje­li­ni.
(Na­sta­vi­će se)