PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ

Bo­ra­vak u Pa­ri­zu 1879–1880. go­di­ne pred­sta­vlja dru­gu pre­kret­ni­cu u To­do­ro­vi­će­vim ide­o­lo­škim shva­ta­nji­ma. On se ko­nač­no po­li­tič­ki ob­li­ko­vao u Fran­cu­skoj, pre­o­bra­ža­va­ju­ći se od so­ci­ja­li­ste ka ra­di­ka­lu. Uočiv­ši ovu bit­nu pre­kret­ni­cu u To­do­ro­vi­će­vom ži­vo­tu, Ve­li­zar Nin­čić je na­gla­sio da su to­me do­pri­ni­je­li vo­đi fran­cu­skih ra­di­ka­la, Le­on Gam­be­ta i Žorž Kle­man­so. „Ti­ha li­kvi­da­ci­ja nje­go­vog so­ci­ja­li­zma išla je svo­jim to­kom. To­do­ro­vić je u Pa­ri­zu po­stao ra­di­kal, ra­di­kal-ja­ko­bi­nac”. On se iz Ci­ri­ha vra­tio kao so­ci­ja­li­sta pod ru­skim uti­ca­jem, a iz Pa­ri­za kao ra­di­kal pod fran­cu­skim uti­ca­jem.
O re­pu­bli­ka­ni­zmu Pe­re To­do­ro­vi­ća pri­je „Cr­ve­nog bar­ja­ka” (1876) ne­ma po­u­zda­nih po­da­ta­ka. Ne­ma sum­nje da su de­mon­stran­ti u Kra­gu­jev­cu po­čet­kom 1876. go­di­ne, no­se­ći cr­ve­ni bar­jak sa is­pi­sa­nom pa­ro­lom „Sa­mo­u­pra­va”, uz­vi­ki­va­li „Ži­vje­la re­pu­bli­ka” i „Ži­vje­la ko­mu­na”. Osim za štam­par­ske pro­pu­ste, To­do­ro­vić je op­tu­žen i za „iz­daj­nič­ko pred­u­ze­će pro­tiv pre­sto­la”. On je u od­bra­ni po­ri­cao op­tu­žbu, ali je znat­no ka­sni­je pri­znao da je „svo­jom ro­đe­nom ru­kom upi­sao ve­li­ku ri­ječ Sa­mo­u­pra­va”. U ma­si de­mon­stra­na­ta, iako je to po­ri­cao na su­du, ne­ma sum­nje, i on je uz­vi­ki­vao pa­ro­le o re­pu­bli­ci i ko­mu­ni. Osu­đen je sa­mo za štam­par­ske pre­stu­pe na tri go­di­ne i de­vet mje­se­ci za­tvo­ra (1877).
U me­đu­vre­me­nu je To­do­ro­vić kao do­bro­vo­ljac uče­stvo­vao u srp­sko-tur­skom ra­tu, iz kog vre­me­na je osta­vio za­bi­lje­ške o svom re­vo­lu­ci­o­nar­nom, ko­mun­skom i re­pu­bli­kan­skom opre­dje­lje­nju. Uzi­ma­ju­ći za pri­mjer Fran­cu­sku, u ko­joj je mo­nar­hi­ja sa­svim pro­pa­la, a re­pu­bli­ka na pu­tu da se ko­nač­no usta­li, on se po­sred­no, ali ne i otvo­re­no, opre­di­je­lio za re­pu­bli­kan­ski si­stem.
„U ide­ji, pra­va re­pu­bli­ka uvi­jek je za me­ne bo­lji ob­lik vla­de i do­stoj­ni­ji jed­nog slo­bod­nog na­ro­da no mo­nar­hi­ja, ali u prak­ti­ci­ji ja bih pi­ta­nje o re­pu­bli­ci sta­vljao na dnev­ni red tek on­da, kad pr­vo bu­du iz­vr­še­ni mno­gi dru­gi pre­či po­slo­vi”, go­vo­rio je Ko­ma­ro­vu. Pod pre­čim po­slo­vi­ma To­do­ro­vić je pod­ra­zu­mi­je­vao pro­tje­ri­va­nje Tu­ra­ka i uje­di­nje­nje Sr­ba. Onom vla­da­ru ko­ji bi iz­veo čin uje­di­nje­nja on bi do­pu­stio de­se­to­go­di­šnju dik­ta­tu­ru, po­sli­je če­ga bi se mo­gla us­po­sta­vi­ti re­pu­bli­ka.
Mo­nar­hi­stič­ke dr­ža­ve ko­je okru­žu­ju Sr­bi­ju, one­mo­gu­ći­le bi uvo­đe­nje re­pu­bli­ke, za­to su Sr­bi „pri­nu­đe­ni da tr­pe mo­nar­hij­sku for­mu”. Su­štin­sko pi­ta­nje u re­pu­bli­ci, ko­je se mo­že smje­sti­ti i u mo­nar­hi­stič­ki ob­lik vla­da­vi­ne, je­su po­li­tič­ke slo­bo­de i su­ve­re­ni­tet na­ro­da. Re­for­me ove vr­ste mo­ra­ju se spro­ve­sti, čak i ako bi se mo­nar­hi­ja to­me pro­ti­vi­la.
„Tek mo­je je uvje­re­nje da to pi­ta­nje mo­ra bi­ti ri­je­še­no – sa mo­nar­hi­jom ako se uz­mog­ne, bez nje pa i pro­tiv nje ako se uz­mo­ra... U Sr­bi­ji sud­ba mo­nar­hij­skog ob­li­ka pot­pu­no je u ru­ka­ma mo­nar­hi­je. Ako taj ob­lik vla­da­vi­ne sve­že ne­raz­dvoj­no svoj op­sta­nak sa ne­čim što se pre­ži­vje­lo, što mo­ra pro­pa­sti, on­da će u tu ka­ta­stro­fu bi­ti uvu­čen i mo­nar­hij­ski ob­lik”, ob­ja­šnja­vao je Ko­ma­ro­vu.
Uz re­pu­bli­ka­ni­zam, Pe­ra To­do­ro­vić je op­tu­ži­van i da je bio ka­ra­đor­đe­vi­će­vac. Iako se sa kne­zom Mi­la­nom su­sreo pr­vi put 1876, on je sa kra­ljem po­du­že raz­go­va­rao tek pri­li­kom dru­gog su­sre­ta (je­sen 1882). Kao „stra­šno okle­ve­tan” ra­di­ka­lac za­tra­žio je audi­jen­ci­ju kod vla­da­ra i bio je li­je­po pri­mljen. To­do­ro­vi­će­vu iskre­nost i hra­brost kralj Mi­lan je po­hva­lio. Uvje­riv­ši vla­da­ra da ni­je pri­sta­li­ca Pe­tra Ka­ra­đor­đe­vi­ća, ni­je ga ubi­je­dio i da je pri­sta­li­ca di­na­sti­je Obre­no­vić. Kralj mu je pre­ba­cio da če­sto pec­ka vla­da­ra i di­na­sti­ju. Na pi­ta­nje šta mi­sli o re­pu­bli­ci i re­pu­bli­kan­ci­ma, po­sli­je kra­ćeg us­te­za­nja, od­go­vo­rio mu je da je naj­bo­lje do­ba ži­vo­ta pro­veo u re­pu­bli­ci (Švaj­car­ska, Fran­cu­ska). I do­dao: „Na to pi­ta­nje od­go­vo­ri­ću vam naj­bo­lje i naj­kra­će kad Vam ka­žem da sam i ja sam – re­pu­bli­ka­nac!”
Iako je Obre­no­vić po­hva­lio sa­go­vor­ni­ko­vu iskre­nost, ni­je mo­gao da se uz­dr­ži od ko­men­ta­ra, da je dr­sko re­ći pred jed­nim mo­nar­hom – „ja sam re­pu­bli­ka­nac!” To­do­ro­vić se po­tom iz­vla­čio ide­jom iz­ni­je­tom još Ko­ma­ro­vu, da je uvo­đe­nje re­pu­bli­ke u Sr­bi­ju za­sad ne­mo­gu­će. Nje­no ostva­re­nje na­ni­je­lo bi ta­da Sr­bi­ji vi­še šte­te ne­go ko­ri­sti.
I po­red sve­ga, on ni­je od­u­stao od ide­je o re­pu­bli­ci, ko­ju je obra­zla­gao ti­me što je tvr­dio da je re­pu­bli­kan­ski ob­lik vla­da­vi­ne bo­lji, sa­vr­še­ni­ji i do­stoj­ni­ji za na­rod od mo­nar­hij­skog, gdje jed­na lič­nost vla­da ci­je­lim na­ro­dom. Na pi­ta­nje, ko­je je sam se­bi po­sta­vio pred za­ču­đe­nim vla­da­rem, šta je bo­lje re­pu­bli­ka ili mo­nar­hi­ja, od­go­vo­rio je ne­tre­mi­ce: „Bo­lja je re­pu­bli­ka!” Po nje­go­vom uvje­re­nju, ma­le dr­ža­ve, kao što je Sr­bi­ja, da­le su du­šu za re­pu­bli­ku. „Pre­tje­ra­ni ra­di­ka­lac”, ka­ko se sam iz­ja­snio o se­bi, To­do­ro­vić je li­je­po pro­šao u ovom raz­go­vo­ru sa kra­ljem. Pri­znav­ši mu da je „mo­žda ma­lo i su­vi­še iskren”, Obre­no­vić je do­bro upam­tio To­do­ro­vi­će­ve ri­je­či o re­pu­bli­ci, ko­je mu ni u kom slu­ča­ju ni­je­su go­di­le. Go­di­na­ma ka­sni­je kralj će ga pec­ka­ti na­zi­va­ju­ći ga ko­mun­cem i re­pu­bli­kan­cem.
(NA­STA­VI­ĆE SE)