Ru­ska ak­ti­vist­ki­nja Ma­ri­ja Ma­ša Aljo­hi­na pred­sta­vi­la se oda­bra­noj pu­bli­ci u Ko­to­ru pret­pre­mi­jer­nim iz­vo­đe­njem mu­zič­ko-dram­skog pro­jek­ta „Re­vo­lu­tion” ili „Ško­la pro­te­sta”, ko­ji je pre­ma nje­noj auto­bi­o­graf­skoj knji­zi re­ži­rao Ju­rij Mu­ra­vic­kij, a u Du­kley Art Cen­tru, zgra­di biv­še Ju­go­o­ce­a­ni­je, iz­ve­li čla­no­vi po­zo­ri­šne dru­ži­ne „Pussy Ri­ot The­a­tre”. Ma­ša je kao čla­ni­ca pank-anar­hi­stič­ke fe­mi­ni­stič­ke gru­pe „Pussy Ri­ot” zbog svo­jih an­ti­pred­sjed­nič­kih pank-pro­te­sta, za­jed­no sa Na­de­ždom To­lo­ko­nji­ko­vom i Je­ka­te­ri­nom Sa­mu­še­vič, u mon­ti­ra­nom po­stup­ku osu­đe­na za „hu­li­gan­stvo”. Sve tri su osu­đe­ne na po dvi­je go­di­ne za­tvo­ra, ali su, na­kon što ih je am­ne­sti­rao Vla­di­mir Pu­tin, po­sli­je šest mje­se­ci pu­šte­ne na slo­bo­du. Pred­sta­va je ura­đe­na na osno­vu knji­ge Ma­ri­je Aljo­hi­ne, u ko­joj opi­su­je svoj ak­ti­vi­zam od osni­va­nja „Pussy Ri­ot”, do tre­nut­ka kad je iza­šla iz za­tvo­ra. Knji­ga ko­ja u mar­tu tre­ba da iza­đe iz štam­pe, ima­la je 112 stra­na, a u pred­sta­vi je ko­ri­šten tekst od 15 stra­na.
Knji­gu je, ka­že, pi­sa­la pri­je dvi­je go­di­ne, u vri­je­me ubi­stva Bo­ri­sa Njem­co­va po­zna­tog ru­skog re­for­ma­to­ra i opo­zi­ci­o­na­ra, biv­šeg pot­pred­sjed­ni­ka ru­ske vla­de u vri­je­me pred­sjed­ni­ka Jelj­ci­na. Za­to joj je po­seb­no va­žno da je pr­vo pri­ka­zi­va­nje pred­sta­ve u Ko­to­ru bi­lo na dan nje­go­vog ubi­stva, 28. fe­bru­a­ra. Po­sli­je ko­tor­ske iz­ved­be, „Ško­la pro­te­sta” je 5. mar­ta pred­sta­vlje­na u Mo­skvi, a 8. mar­ta u Ame­ri­ci. Ra­du­je se što se po­ve­za­la sa div­nim lju­di­ma: Ju­rij, Ki­ril, Na­stja i Mak­sim (psi­ho-pank umjet­nič­ki ko­lek­tiv AWOT), Va­sja, Sve­ta, Va­le­rij i Ma­ja, vla­sni­ci ka­fe-ga­le­ri­je „Bar­dak”. Pr­ve re­ak­ci­je pu­bli­ke po­ka­za­le su da je pu­bli­ci ne­do­sta­ja­lo emo­ci­ja, s ob­zi­rom da u „Ško­li pro­te­sta” ne­ma me­mo­ar­ske pro­ze, ne­ma ni li­ri­ke, to je jed­no­stav­no pank- ma­ni­fest, u ko­me Ma­ša ne že­li da bu­de he­ro­i­na.
●Ka­kva je re­vo­lu­ci­ja ko­ju pri­zi­va­te?
- Pri­je sve­ga ho­ću kul­tur­nu re­vo­lu­ci­ju, onu ko­ja na­sta­je u sva­kom čo­vje­ku ka­da on do­no­si od­lu­ku da se od­rek­ne rav­no­du­šno­sti i apa­ti­je i rje­ša­va da dje­lu­je. Ni­sam pro­fe­si­o­nal­na po­li­ti­ča­r­ka, ja sam pan­ker­ka, ne že­lim da osni­vam po­li­tič­ku par­ti­ju, ne­go da po­li­tič­ke par­ti­je, po­li­tič­ki po­kre­ti i do­stig­nu­ća u umjet­no­sti bu­du ve­ći, da lju­di pre­sta­nu da se pla­še, to je ono što že­lim ja, ali i svi mi u ovoj gru­pi, za­to što sva­ko od nas ima ve­li­ko is­ku­stvo iz sop­stve­nog od­no­sa pre­ma vla­sti i ži­vo­tu u Ru­si­ji.
●Da li je mo­gu­će umjet­no­šću pro­mi­je­ni­ti kul­tu­ru, po­li­ti­ku, svi­jest, svi­jet?
- Ne znam, ali mi je po­zna­to da je naš isto­ri­čar Gu­me­ljov, ka­da je bio di­je­te, mo­gao da ri­ječ­ju za­u­sta­vi ki­šu, a to je ono što i mi že­li­mo – da ri­ječ­ju i dje­lom za­u­sta­vi­mo to što se sa­da do­ga­đa u Ru­si­ji.
● Ka­kav je po­lo­žaj že­na u Ru­si­ji?
- Sa­da su iz­mi­je­ni­li kri­vič­ni za­kon, uki­nu­ta je ka­zna za na­si­lje u po­ro­di­ci. Dok sam bi­la u za­tvo­ru - u ko­lo­ni­ji u Si­bi­ru, tre­ći­na že­na je bi­la na iz­dr­ža­va­nju ka­zne zbog to­ga što su na­kon du­go­traj­nog tr­plje­nja fi­zič­kog i psi­hič­kog na­si­lja ubi­le svo­je mu­že­ve. U na­šoj dr­ža­vi ne funk­ci­o­ni­šu me­ha­ni­zmi so­ci­jal­ne, psi­ho­lo­ške po­mo­ći žr­tva­ma na­si­lja, pro­blem je op­šti za sve sre­di­ne. Je­di­na stvar ko­ju že­ne mo­gu da ura­de je da odu kod po­pa, da mu se po­ža­le, ali on ne­će iz­li­je­či­ti nji­ho­ve ma­sni­ce po li­cu, ne­će pro­mi­je­ni­ti sta­nje u dru­štvu, je­di­no mo­že da im pru­ži tre­nut­no olak­ša­nje u du­ši. U prin­ci­pu, po­sto­je pred­ra­su­de da mu­škar­ci mo­ra­ju da bu­du ja­ki, do­mi­nant­ni, da ne po­ka­zu­je emo­ci­je, a da že­ne mo­ra­ju da bu­du nje­žne, po­slu­šne i po­kor­ne – ja sam za rod­nu rav­no­prav­nost, pro­tiv to­ga da ne­ko a pri­o­ri mo­ra bi­ti mo­ćan, a ne­ko dru­gi a pri­o­ri slab. Svi lju­di tre­ba da bu­du jed­na­ki u pro­ce­su do­no­še­nja od­lu­ka. Ovo se na­ža­lost sma­tra eks­tre­mi­zmom, ali će­mo mi, sve­jed­no, dje­lo­va­ti.
●Da li nam je tran­zi­ci­ja do­ni­je­la ne­rav­no­prav­nost i na­si­lje u po­ro­di­ci?
- Ni­sam so­ci­ja­list­ki­nja, ži­vim u no­vom vre­me­nu, mi­slim da je ta po­dje­la na ka­pi­ta­li­zam i so­ci­ja­li­zam osta­la u 20. vi­je­ku. Dru­štve­ne pro­mje­ne tre­ba da ob­ja­šnja­va­mo dru­ga­či­jom ter­mi­no­lo­gi­jom, ne da se dr­ži­mo tih kon­struk­ci­ja.
●U ko­joj mje­ri se Vaš ži­vot pro­mi­je­nio po­sli­je sve­ga što se do­go­di­lo?
– Moj ži­vot se iz­mi­je­nio, ali kad vam se ži­vot ne mi­je­nja, to zna­či da umi­re­te, a ja ne že­lim smrt, že­lim ži­vot.
●Po­ru­ka že­na­ma u Cr­noj Go­ri…
– Že­lim da lju­di shva­te da ni­sam ja je­di­na he­ro­i­na u ovom spek­ta­klu, he­ro­ji su svi, ne­ka bu­de vi­še „Pu­si Ra­jo­ta” i u Cr­noj Go­ri ka­da po­no­vo do­đe­mo ov­dje u sep­tem­bru, na fe­sti­val FI­AT, na ko­ji smo po­zva­ni. Sta­vi­te pro­re­ze za oči na svo­je ka­pe i kre­ni­te u pro­mje­ne.M.D.Po­po­vić


Avan­gar­da i re­vo­lu­ci­ja umje­sto de­ko­ra­ci­je

- Cilj nam je da po­ka­že­mo da tu ne­ma ni­ka­kvih he­ro­ja, su­šti­na je da sva­ko ima svoj iz­bor u ži­vo­tu. Ni­sam ja ni­ka­kva he­ro­i­na, ima­la sam svoj iz­bor i sva­ko tre­ba da ga ima. Da li ćeš ne­što ura­di­ti ili ne­ćeš ura­di­ti, ka­ko ćeš ura­di­ti, ov­dje da­je­mo pri­mjer ka­ko je to mo­gu­će. Sva­ka od­lu­ka je va­žna. Za me­ne je mno­go na­dah­nju­ju­će to što je u pu­bli­ci bi­lo lju­di ko­ji ni­su ra­zu­mje­li ri­je­či, ali su shva­ti­li šta je to avan­gar­da i re­vo­lu­ci­ja, a to je ono što mi ho­će­mo da po­stig­ne­mo ovim spek­ta­klom. Za nas je va­žno da kroz ru­še­nje „de­ko­ra­ci­je”, pje­sme na­sta­le pre­ma ri­je­či­ma ko­je su isto­rij­ski pro­i­za­šle 2012. go­di­ne, bu­du bli­ske svi­ma i da bu­du ak­tu­el­ne, da zvu­če kao no­ve, is­ti­če Ma­ri­ja Aljo­hi­na.