Pi­še: Mi­lan Mi­šić


Zvo­no za uz­bu­nu zbog pri­li­ka na Bal­ka­nu ovo­ga mar­ta, u isto­ri­ji ovog di­je­la svi­je­ta ne baš sreć­nog mje­se­ca, uklju­či­lo se i u Bri­se­lu, po­slije tur­ne­je Fe­de­ri­ke Mo­ge­ri­ni (pret­po­sta­vljam da zna­te ko je i šta je), ko­ja se na li­cu mje­sta uvje­ri­la u ono što se vi­di i iz da­le­ka: da je re­gi­on još op­sjed­nut kon­flik­ti­ma iz pro­šlo­sti i ne­iz­vje­sno­sti­ma ko­je do­no­si sa­da­šnjost.
Svim bal­kan­skim li­de­ri­ma su do­du­še pu­na usta sta­bil­no­sti, dok isto­vre­me­no, uglav­nom zbog do­ma­će pu­bli­ke, či­ne mno­go to­ga što pro­vo­ci­ra i de­sta­bi­li­zu­je (da bi se po­tom hva­li­li ka­ko su pro­blem ri­je­ši­li, ig­no­ri­šu­ći da su ga sa­mi stvo­ri­li).
Na Bal­ka­nu, onom „za­pad­nom”, ko­ji uklju­ču­je Hr­vat­sku, BiH, Cr­nu Go­ru, Al­ba­ni­ju, Sr­bi­ju i Ko­so­vo (sa „zvje­zdi­com” ili bez nje), odav­no se ne pu­ca, ni­ko ni­ko­me di­rekt­no ne pri­je­ti ra­tom (ma­da se ne­ki do­dat­no na­o­ru­ža­va­ju), ali to je ma­nje „sta­bil­nost”, a vi­še ne­ka vr­sta „rav­no­te­že”, sa­mo ob­u­zda­va­nje ko­je vi­še pro­is­ti­če iz ne­mo­ći ne­go iz sna­ge.
Od­su­stvo ra­ta ne zna­či me­đu­tim pri­su­stvo mi­ra u okol­no­sti­ma, ka­ko to pri­je ne­ki dan sli­ko­vi­to re­če Mi­ro­slav Laj­čak, slo­vač­ki di­plo­ma­ta ko­ji nas do­bro po­zna­je (a i mi nje­ga) – da su „dvi­je dr­ža­ve pred ras­pa­dom, a tri u du­bo­koj kri­zi”.
Svu­gdje ti­nja, pa i la­ga­no vri, ne­za­do­volj­stvo ko­je još ne pre­li­va i či­ni se da ne­ko vri­je­me još ne­će, pri­je sve­ga za­to što od ovo­ga svi pam­ti­mo go­re. Ne­za­do­volj­stvo dru­gi­ma, ali i sa­mi­ma so­bom. Za­jed­nič­ko na­šem ta­ko­zva­nom „re­gi­o­nu” je eko­nom­ska bi­je­da, ne­mo­guć­nost (i ne­spo­sob­nost) da po­li­ti­ka bu­de pod­stre­kač, a ne pre­pre­ka raz­vo­ju.
Ni­je pri to­me pro­blem sa­mo što ne­ma po­sla i što je ta­mo gdje ga bi­jed­no pla­ćen, već i u iz­gu­blje­nom do­sto­jan­stvu ra­da, jer se po­tom­ci ne­kad po­no­snih sa­mo­u­pra­vlja­ča sa­da iz­najm­lju­ju kao ro­ba. Pro­le­te­ri­jat je za­mi­je­nio pre­ka­ri­jat, kla­sa u na­sta­ja­nju onih ko­ji zna­ju sa­mo za po­vre­me­ne i pri­vre­me­ne po­slo­ve, bez pra­va na bo­lo­va­nje i go­di­šnji od­mor. Ne­ka­da se go­vo­ri­lo ”ne mo­že­te to­li­ko ma­lo da me pla­ti­te ko­li­ko ma­lo ja mo­gu da ra­dim”, dok je da­na­šnje pra­vi­lo ”ne­ma ta­ko ma­lo pa­ra za ko­je ja ne­ću da ra­dim”.
Jed­no­par­tij­ski si­stem je, po­sle već vi­še od če­tvrt vi­je­ka, sa­mo uspo­me­na, ali ne kao ”to­ta­li­tar­na mo­ra”, već pri­je kao uti­sak da je, u po­re­đe­nju sa da­na­šnjim vo­đa­ma i nji­ho­vim do­glav­ni­ci­ma sa ku­plje­nim di­plo­ma­ma, ”bra­var bio bo­lji”. Valj­da su za­to ne­ki na pu­tu da ga do­stig­nu po vla­dar­skom sta­žu, dok dru­gi žu­de za istom ko­li­či­nom obo­ža­va­nja, pa na svo­je mi­tin­ge pu­bli­ku do­vo­ze auto­bu­skim ka­ra­va­ni­ma.
Bal­kan je de­mo­kra­ti­zo­van, svu­gdje se s vre­me­na na vri­je­me iz­la­zi na bi­ra­li­šta, ali svu­gdje je na gla­sač­kim li­sti­ći­ma po­nu­da ve­li­ka, a iz­bor ma­li.
Ni­je – ni u Hr­vat­skoj ko­ja je po­lo­ži­la sve svo­je EU is­pi­te (pa se vra­ti­la svo­jim lo­šim na­vi­ka­ma) – ni­ti me­đu osta­lim Bal­kan­ci­ma ko­ji su još u pred­pri­stup­nim uči­o­ni­ca­ma (sa iz­gle­di­ma da se ško­la za­tvo­ri pri­je ne­go što di­plo­mi­ra­ju) – shva­će­no da de­mo­kra­ti­ja ni­je sa­mo gla­sa­nje, ne­go i ide­o­lo­gi­ja , skup uvje­re­nja, vri­jed­no­sti i ci­lje­va. Da ni­je sa­mo for­ma, već sa­dr­žaj svih unu­tra­šnjih od­no­sa u dru­štvu.
I na Bal­ka­nu, isti­na, po­sto­je in­sti­tu­ci­je, ali sa­mo kao fa­sa­de. Lju­di ko­ji su u nji­ma su po­slu­šni­ci svo­jih po­li­tič­kih še­fo­va, ko­ji­ma je i naj­be­za­zle­ni­ji po­ku­šaj kon­tro­le i in­sti­tu­ci­o­nal­nog ogra­ni­ča­va­nja vla­sti „zvo­ca­nje” i „udar na sta­bil­nost”.
Ni­je utje­ha što su in­sti­tu­ci­je čak i u ”zre­lim” de­mo­kra­ti­ja­ma krh­ke gra­đe­vi­ne, či­ji su pod­u­pi­ra­či lju­di ko­ji ih oli­ča­va­ju, što naj­bo­lje po­ka­zu­je ono što se upra­vo do­ga­đa Tram­po­voj Ame­ri­ci.
Ve­li­ko tum­ba­nje ko­je je iza­zvao no­vi ame­rič­ki pred­sjed­nik, ta­kav ka­kav je, valj­da su ga, kao i mi svo­je vo­đe, za­slu­ži­li – hla­dan je tuš za bal­kan­ske en­tu­zi­ja­ste ko­ji su već po­če­li da mu kli­ču ”Tram­pe, Sr­bi­ne”, ali i one ko­ji su jed­nom od nje­go­vih pret­hod­ni­ka po­di­gli spo­me­nik i da­li mu bu­le­var.
Ne­ma da­kle po­mo­ći od „uči­te­lja”, evrop­skih ili onih „pre­ko ba­re”, jer i sa­mi ima­ju pro­ble­me, a uz to su sklo­ni da na ovom te­re­nu igra­ju svo­je ge­o­po­li­tič­ke igre. Kon­sta­to­va­še do­du­še mi­nu­le ne­dje­lje da su re­gi­on „za­pu­sti­li”, ali bal­kan­ska krč­ma, ili krč­me, mo­ra­ju da se pre­u­re­đu­ju sop­stve­nim sna­ga­ma i o sop­stve­nom tro­šku.
Mo­žda će­mo po­no­vo bi­ti u fo­ku­su EU i Ame­ri­ke, ali je ma­lo iz­gled­no da će, za­o­ku­plje­ne svo­jim bri­ga­ma, one ima­ti vre­me­na, vo­lje, nov­ca i str­plje­nja za na­še. Da­kle „u se i u svo­je klju­se”, uz vi­še za­gle­da­no­sti u ime­na na gla­sač­kim li­sti­ći­ma, jer, valj­da smo se u to već uvje­ri­li, „po­slije gla­sa­nja ne­ma ka­ja­nja”.
(Autor je biv­ši
glav­ni i od­go­vor­ni
ured­nik „Po­li­ti­ke”)