Piše: Tomica A. Milović


Pitam se, ne od juče, kuda to grabi ljudski rod? Da li to čovjek sve više počinje da liči na neki, nasumice bačeni predmet negdje iz kosmičkih visina? Izvan domašaja vrhovnog Stvoritelja. I da li nerijetko, sam ili u gomili, neštedimice ruši sve pred sobom? Nošen „spoznajom“ da je vrlo lako i jednostavno bilo šta srušiti. A kako nakon porušenog ostaju samo razvaline, prestaje i potreba da se na tako sprženom prostoru postavljaju nekakvi razumni ciljevi. I tako, u začaranom satanskom krugu, čovjek prečicom, zanemarujući da je od Stvoritelja predodređen kao slovesno biće, pokušava pronaći svrhu svog postojanja. Kakvo svetogrđe, kakva grdna pogibija uma i razuma?
Racionalizam, prema stanovištu filozofa racionalizma (Pla­to­na, De­kar­ta, Lajb­ni­ca, He­ge­la i dru­gih), pred­sta­vlja ra­zum­no po­na­ša­nje. Na ra­zu­mu za­sno­va­no prak­tič­no dje­lo­va­nje u sve­mu i pre­ma sve­mu što je čo­vje­ku i nje­go­voj so­ci­jal­noj(ljud­skoj) za­jed­ni­ci da­to i za­da­to. Ra­zum­no mi­šlje­nje i po­na­ša­nje je, ako ne ap­so­lut­no i je­di­no, a ono si­gur­no ve­o­ma bit­no sa­znaj­no iz­vo­ri­šte na pu­tu do vr­hov­nog etič­kog po­stu­la­ta- isti­ne. Ra­zum je ona sna­ga ko­ja čo­vje­ka či­ni ta­ko raz­li­či­tim od osta­lih ži­vih bi­ća(ži­vo­ti­nja i bi­lja­ka). I re­li­gi­ja is­ti­če zna­čaj i sna­gu eti­ke ra­zu­ma. Ta­ko se su­o­ča­va­mo sa „ra­zum­nom vje­rom“, a što pod­ra­zu­mi­je­va da „ni­jed­no vjer­sko uče­nje ne tre­ba pri­ma­ti bez ra­zum­nog is­pi­ti­va­nja i pro­vje­ra­va­nja“. Bez ra­ci­o­nal­nog pri­stu­pa svim pi­ta­nji­ma, po­ja­va­ma i pro­ble­mi­ma.
Na­ža­lost, u svi­je­tu da­nas ra­zum, od­no­sno ra­ci­o­nal­no po­na­ša­nje, po­sta­je sve vi­še, oči­to je to, de­fi­ci­ta­ran pro­iz­vod. To je ve­o­ma ža­lo­sna, i još vi­še, opa­sna či­nje­ni­ca. Ovo na­ro­či­to sa sta­no­vi­šta osnov­nih ak­si­o­lo­ških, od­no­sno vri­jed­­no­snih na­če­la de­mo­krat­skog ustroj­stva dru­štva. Za ovu pri­li­ku, na­gla­sak će­mo da­ti na tri ključ­na vri­jed­­no­sna stu­ba: na isti­nu, slo­bo­du i prav­du.
Isti­na je, vje­ro­vat­no, naj­ve­ća mo­ral­na i du­hov­na vri­jed­nost. I naj­dra­go­cje­ni­ja. Za­to bi ne­pre­ki­nut na­por čo­vje­kov tre­bao bi­ti da tu isti­nu do­ku­či. Onu su­bjek­tiv­nu, ko­ja mu je za­da­ta. Objek­tiv­na, da­ta isti­na se ne mo­že na nor­ma­lan i ra­zu­man na­čin, ne­gi­ra­ti. Put do su­bjek­tiv­ne isti­ne je­ste tr­no­vit, ali se nji­me mo­ra bez ko­le­ba­nja ko­ra­ča­ti. Isti­na, i objek­tiv­na i su­bjek­tiv­na, jed­na je od naj­sku­pljih mo­ral­nih do­ba­ra. Za­to je, u sva­koj pri­li­ci i na sva­kom mje­stu va­lja nje­go­va­ti. Pro­sto „re­ci­to­va­ti“ u sla­vu nje­ne uz­vi­še­no­sti.
Slo­bo­da, kao i prav­da uosta­lom, ro­đe­na je iz isti­ne. Ona je bla­go­slov od Bo­ga, dat čo­vje­ku da ži­vi po svo­joj vo­lji i svom iz­bo­ru, sre­ćan i za­do­vo­ljan. Kao i nje­na maj­ka Isti­na, i Slo­bo­da je vi­še za­da­ta ne­go da­ta. A to zna­či da se i za sop­stve­nu slo­bo­du čo­vjek mo­ra stal­no bo­ri­ti. Bez pre­da­ha. I da pri to­me, kao oč­ni vid, po­štu­je tu­đu slo­bo­du. Ne­po­što­va­njem tu­đe, ni­šti se i vla­sti­ta slo­bo­da. A on­da, eto sva­ka­kvih „izu­ma“ na sce­ni(go­la si­la, dik­ta­tu­ra, auto­kra­ti­ja…).
Prav­da pred­sta­vlja jed­na­kost za sve lju­de. Iako je lak­še pro­kla­mo­va­ti ne­go utvr­di­ti šta je u od­re­đe­noj si­tu­a­ci­ji pra­ved­no a šta ne­pra­ved­no, jed­na­ko, od­no­sno ne­jed­na­ko, i prav­di, kao ko­nač­nom ci­lju, čo­vjek mo­ra te­ži­ti. Ali ni­ka­ko po mak­si­mi: „Svi su jed­na­ki, sa­mo su jed­ni vi­še jed­na­ki od dru­gih“, či­me bi se uru­šio, ka­ko mo­ral­ni, još vi­še, prav­ni aspekt pra­ved­no­sti.
Ka­ko je to sa ra­zum­nim po­na­ša­njem u Cr­noj Go­ri da­nas? Pa ma­lo je tu če­ga ra­ci­o­nal­nog kod ak­tu­el­ne vla­sti cr­no­gor­ske. Naj­bo­lji pri­mjer za to je njen od­nos pre­ma objek­tiv­noj, oče­vid­noj isti­ni. Pre­ma do­ga­đa­ji­ma i pro­ce­si­ma za či­ju spo­zna­ju su po­treb­ni sa­mo do­bar vid i sluh. No, gle ap­sur­da nad ap­sur­di­ma. Vlast ne pri­zna­je, već bra­ni i no­ga­ma i ru­ka­ma stav da „dan ni­je dan, a noć ni­je noć”, dok to nji­ho­va „ge­ni­jal­nost“ ne kon­sta­tu­je. I odo­bri. Re­dov­na kra­đa iz­bo­ra, kra­đa eko­nom­skih re­sur­sa, dik­ta­tor­ski po­li­tič­ki si­stem, kri­mi­nal u fa­zi du­bo­kih me­ta­sta­za, itd., za cr­no­gor­sku vlast pred­sta­vlja­ju iz­mi­šljo­ti­nu i pod­me­ta­nja osmi­šlje­na u ku­hi­nji ne­pri­ja­te­lja Cr­ne Go­re. U ku­hi­nji opo­zi­ci­o­nih su­bje­ka­ta, plus na­rav­no Ru­si­ja.
Ne­vje­ro­vat­no! Ka­kav per­verz­ni duh, ka­kav ra­di­kal­ni ira­ci­o­na­li­zam! Ka­kva ide­o­lo­gi­ja, ćo­ra­va i glu­va, sprem­na da iz­o­kre­ne tum­be sve što se vla­sto­dr­šci­ma ne svi­đa. I što im ni­je od ko­ri­sti. Pro­sto da se naj­u­mje­sni­jom uči­ni kon­sta­ta­ci­ja- ko ov­dje, u Cr­noj Go­ri da­nas, sa ova­kvom eli­tom na vla­sti, ne po­lu­di, taj za­i­sta ni­je nor­ma­lan.
Mi­šlje­nja tre­ba da bu­du raz­li­či­ta, kao dar objek­tiv­ne da­te slo­bo­de. Ali i od­nos pre­ma objek­tiv­no da­tim či­nje­ni­ca­ma(oče­vid­nim či­nje­ni­ca­ma), mo­ra­ju bi­ti po­šte­na i ko­rekt­na. I ele­men­tar­no lo­gič­na. Za­šti­će­na u svim uslo­vi­ma tra­ja­nja. I za sva vre­me­na. Utu­vi­te to, si­lo­bat­ni, „ćo­ra­vi i glu­vi“ vla­sto­dr­šci cr­no­gor­ski. Za­što upor­no lu­pa­te gla­vom u zid, vje­ru­ju­ći da ne­što objek­tiv­no po­sto­ji sa­mo ako to vi odo­bri­te? Ne iz­la­ži­te se podsmje­hu­ju i ru­glu! Ura­čun­lji­vi ste, ra­ču­nam!
Mo­žda bi je­dan kon­zi­li­jar­ni pre­gled tvor­ca tri ve­li­ke psi­ho­a­na­li­tič­ke ško­le (Froj­da, Jun­ga i Adle­ra),us­po­sta­vio pra­vu di­jag­no­zu o ko­joj se to vr­sti pa­to­lo­ške opi­je­no­sti vla­šću, ov­dje u Cr­noj Go­ri da­nas, ra­di. I pre­pi­sao ade­kvat­nu te­ra­pi­ju. Na­ža­lost to, iz do­bro po­zna­tih raz­lo­ga, ni­je mo­gu­će re­a­li­zo­va­ti.