Piše: Vukić Ilinčić


Po­sli­je de­fi­ni­tiv­nog od­la­ska u po­li­tič­ku pen­zi­ju, Sre­ten Vu­ko­sa­vlje­vić se 1953. go­di­ne po­sve­tio is­pra­vlja­nju jed­ne ve­li­ke isto­rij­ske ne­prav­de, tj. re­vi­zi­ji pre­su­de na So­lun­skom pro­ce­su 1917. go­di­ne, na kom je i sam na je­dan na­čin bio osum­nji­če­ni. Na­i­me, po­ku­ša­li su da ga vr­bu­ju da la­žno svje­do­či pro­tiv op­tu­že­nih. Uz po­moć pri­ja­te­lja, ta­da­šnjeg mi­ni­stra prav­de Ko­ste Ti­mo­ti­je­vi­ća, uspio je da iza­đe iz za­tvo­ra i po­tom po­bjeg­ne iz So­lu­na.
Zbog na­vod­nog po­ku­ša­ja pre­vra­ta i iz­vo­đe­nja aten­ta­ta na pre­sto­lo­na­sled­ni­ka Alek­san­dra Ka­ra­đor­đe­vi­ća, Voj­ni sud za ofi­ci­re u So­lu­nu je pre­su­dom od 23. ma­ja 1917. go­di­ne na smrt osu­dio: pu­kov­ni­ke Dra­gu­ti­na Di­mi­tri­je­vi­ća Api­sa, Mi­la­na Gr. Mi­lo­va­no­vi­ća, Ra­do­ja La­zi­ća, Če­do­mi­ra Po­po­vi­ća i Vla­di­mi­ra Tu­co­vi­ća; pot­pu­kov­ni­ka Ve­li­mi­ra Ve­mi­ća, vi­ce­kon­zu­la Bog­da­na Ra­den­ko­vi­ća, ma­jo­ra Lju­bo­mi­ra Vu­lo­vi­ća i Ra­da Ma­lo­ba­bi­ća. Na 15 go­di­na ro­bi­je osu­đen je ge­ne­ral u pen­zi­ji Da­mjan Po­po­vić i pre­ži­vje­li uče­snik Sa­ra­jev­skog aten­ta­ta Mu­ha­med Meh­med­ba­šić. Po­sli­je žal­bi i od­lu­ke o po­mi­lo­va­nju, ka­zne su ne­što iz­mi­je­nje­ne. Je­di­no su na sna­zi osta­le ka­zne pu­kov­ni­ku Di­mi­tri­je­vi­ću, ma­jo­ri­ma Vu­lo­vi­ću i Ma­lo­ba­bi­ću, ko­ji su stri­je­lja­ni ne­da­le­ko od So­lu­na 13. ju­na 1917. go­di­ne.
Ne­po­sred­ni po­vod za re­vi­zi­ju ovog sud­skog pro­ce­sa bi­la su dva pi­sma stri­je­lja­nog Vu­lo­vi­ća upu­će­na pre­ko pro­te Zdrav­ka Pa­u­no­vi­ća, kom se pred smrt is­po­vi­je­dio. Jed­no je po­slao pri­ja­te­lju Dra­gu­ti­nu Ili­ću, ko­ji ga je tek 1952. go­di­ne pro­sli­je­dio Sre­te­nu Vu­ko­sa­vlje­vi­ću. Pi­smo je zna­čaj­no po to­me, što se vi­di da je pro­ces mon­ti­ran i da su u tu svr­hu dva la­žna svje­do­ka, po­sli­je tor­tu­re i pod pri­jet­njom smr­ću, mo­ra­la la­žno da svje­do­če. To su bi­li Te­melj­ko Ve­lja­nov­ski (ra­ni­je Te­melj­ko Ve­lja­no­vić i Ge­or­gi Kon­stan­ti­nov­ski (ra­ni­je Đor­đe Kon­stan­ti­no­vić) iz Ma­ke­do­ni­je.
Pre­ko ta­da­šnjeg mi­ni­stra unu­tra­šnjih po­slo­va FNRJ Alek­san­dra Ran­ko­vi­ća, Vu­ko­sa­vlje­vić je na osno­vu ar­gu­me­na­ta uspio da ob­no­vi So­lun­ski pro­ces. Oba la­žna svje­do­ka su bi­la ži­va, ta­ko da su u su­du u Bi­to­lju da­li is­kaz da su la­žno svje­do­či­li.
No­va ko­mu­ni­stič­ka vlast je na­sta­vi­la da­lju is­tra­gu, na osno­vu ko­je je do­šla do do­ka­za da je pro­ces u So­lu­nu bio in­sce­ni­ran po na­lo­gu re­gen­ta Alek­san­dra i pred­sjed­ni­ka sr­bi­jan­ske vla­de Ni­ko­le Pa­ši­ća. Ne­po­sred­ni iz­vr­ši­o­ci bi­li su ko­man­dant kra­ljev­ske gar­de pu­kov­nik Pe­tar Živ­ko­vić i mi­ni­star unu­tra­šnjih dje­la Lju­ba Jo­va­no­vić Pa­tak sa svo­jim po­li­cij­skim apa­ra­tom. U stva­ri, re­gent Alek­san­dar se ovim mon­ti­ra­nim pro­ce­som ob­ra­ču­na­vao sa uče­sni­ci­ma pre­vra­ta u Sr­bi­ji 1903. go­di­ne, ko­ji su vre­me­nom po­sta­li ne­za­do­volj­ni sta­njem pod vla­da­vi­nom Ka­ra­đor­đe­vi­ća ko­je su ta­da do­ve­li na vlast.
Na osno­vu pri­ku­plje­nih do­ka­za, Vr­hov­ni sud NR Sr­bi­je odo­brio je po­na­vlja­nje sud­skog kri­vič­nog po­stup­ka (br.67/53) do­vr­še­nog pre­su­da­ma Voj­nog su­da za ofi­ci­re u So­lu­nu br. 1660, od 5 / 17. ju­na 1917.go­di­ne. Vr­hov­ni voj­ni sud u Be­o­gra­du, na pred­log voj­nog tu­ži­o­ca, pred­met je ustu­pio re­dov­nom su­du, po­zi­va­ju­ći se na Za­kon o voj­nim su­do­vi­ma.
Pred sud­skim vi­je­ćem Vr­hov­nog su­da NR Sr­bi­je, ko­je su či­ni­li pred­sjed­nik su­da Sve­to­lik La­za­re­vić i su­di­je Vr­hov­nog su­da Mom­či­lo Ći­rić i Slo­bo­dan Uro­še­vić, pred broj­nim svje­do­ci­ma, čla­no­vi­ma po­ro­di­ca stri­je­lja­nih i po­mr­lih osu­đe­ni­ka, u pri­su­stvu je­di­nog pre­ži­vje­log osu­đe­ni­ka, ge­ne­ral­štab­nog pu­kov­ni­ka u pen­zi­ji Ra­do­ja La­zi­ća, i broj­ne pu­bli­ke, pred pred­stav­ni­ci­ma stra­nih i do­ma­ćih sred­sta­va in­for­mi­sa­nja, u ve­li­koj dvo­ra­ni Na­rod­nog od­bo­ra gra­da Be­o­gra­da, od 2. do 13. ju­na 1953. go­di­ne u pot­pu­no­sti je ob­no­vljen so­lun­ski sud­ski pro­ces. Tu­žbu sa So­lun­skog pro­ce­sa za­stu­pao je za­mje­nik jav­nog tu­ži­o­ca NR Sr­bi­je Dra­gić Mir­ko­vić.
U to­ku do­ka­znog po­stup­ka svje­do­čio je i Sre­ten Vu­ko­sa­vlje­vić. On je iz­ja­vio da je bio član taj­ne or­ga­ni­za­ci­je Uje­di­nje­nje ili smrt, da ga je u nju uveo Bog­dan Ra­den­ko­vić. Da­lje je na­gla­sio da se ova or­ga­ni­za­ci­ja, kao i Or­ga­ni­za­ci­ja oto­man­skih Sr­ba, či­ji je ta­ko­đe bio član, ni­ka­da ni­je ba­vi­la unu­tra­šnjim po­slo­vi­ma, već da joj je is­klju­či­vo bio za­da­tak bor­ba za oslo­bo­đe­nje srp­skog na­ro­da, te da je za nji­hov za­gra­nič­ni rad zna­la sr­bi­jan­ska vla­da, ali i da su ra­di­ka­li, do­la­skom na vlast u dru­goj po­lo­vi­ni 1912. go­di­ne, to­me ra­du či­ni­li „iz­ve­sne smet­nje“.
Vi­je­će su­di­ja Vr­hov­nog su­da NR Sr­bi­je je po­sli­je za­vr­še­nog do­ka­znog po­stup­ka i za­vr­šne ri­je­či za­mje­ni­ka jav­nog tu­ži­o­ca, 16. ju­na 1953. go­di­ne, na osno­vu čla­na 248. tač­ke 3, Za­ko­na o kri­vič­nom po­stup­ku, do­ni­je­lo pre­su­du ko­jom se pu­kov­nik Dra­gu­tin Di­mi­tri­je­vić Apis i dru­go­vi oslo­ba­đa­ju op­tu­žbe i sta­vlja van sna­ge pre­su­da Ve­li­kog voj­nog su­da u So­lu­nu iz 1917. go­di­ne.(Na­sta­vi­će se)