Vri­je­di­lo je če­ka­ti de­set go­di­na kon­cert Bi­lje Kr­stić i nje­nog pra­te­ćeg or­ke­stra „Bi­strik” u Pod­go­ri­ci. Po­zna­ta i je­din­stve­na in­ter­pre­ta­tor­ka na­rod­ne pje­sme odu­še­vi­la je pu­bli­ku u pod­go­rič­kom KIC-u „Bu­do To­mo­vić”, a tem­pe­ra­tu­ra je sko­či­la već sa pr­vom nu­me­rom – pje­smom iz fil­ma „Vra­ti­la se Zo­ne”. A, on­da su se smje­nji­va­le nje­ne po­zna­te pje­sme, kao i nu­me­re sa nje­nog naj­no­vi­jeg, pe­tog, al­bu­ma „Svod”, po­put po­zna­tih sta­ro­grad­skih „Evo sr­cu mom ra­do­sti”, „Kraj po­to­ka bi­stre vo­de”, „Di­mi­tri­jo, si­ne Mi­tre”, „Svu noć mi bil­bil pre­pe­va”, „Ve­lo, Ve­lo, tan­ka Ve­lo”, „Se­di mo­ma na vi­so­ko”, „Smilj`, Smi­lja­na”...
I ovaj al­bum iz­da­la je za ino­stra­nu ku­ću, ovaj put je u pi­ta­nju „Ark mju­zik” iz Lon­do­na, a ob­ja­vljen je na Bad­nji dan ove go­di­ne. Sni­ma­nje je tra­ja­lo či­ta­ve tri go­di­ne, i ob­ja­šnja­va i za­što je to ta­ko.
- Vo­lim da ka­žem da je ovo bi­ser­ni svod, jer su to sve sa­mi bi­se­ri na­rod­ne mu­zi­ke. Ina­če, to su sve pje­sme ko­je ja mno­go vo­lim da pje­vam. Pje­vam čak i „Ča­je šu­ka­ri­je”, a za­ni­mlji­vo je da je to pr­va pje­sma ko­ju me na­u­čio moj ta­ta da pje­vam, a ko­ju je svo­je­vre­me­no pje­va­la Esma Re­dže­po­va. I sva­ka od tih pje­sa­ma je ne­ko­me iz mo­je po­ro­di­ce po­sve­će­na. Jed­na je po­sve­će­na i mo­joj unu­ci. Uosta­lom, lju­bav ima naj­vi­še pra­va, pa i na umjet­nost i u umjet­no­sti. Ona je naj­ve­ća in­spi­ra­ci­ja, po­go­to­vo u mu­zi­ci. I sve te pje­sme, pra­vlje­ne in­stink­tom, du­šom, sr­cem, ta­ko i iz­vo­dim, i ta­ko su i sni­mlje­ne na ovom al­bu­mu, a zbog če­ga sam i po­no­sna na „Svod” - re­kla je Kr­stić raz­go­va­ra­ju­ći s no­vi­na­ri­ma pred kon­cert u KIC-u.
Sma­tra da njoj ne tre­ba pri­pi­si­va­ti za­slu­ge za po­pu­la­ri­za­ci­ju tra­di­ci­o­nal­nih me­lo­di­ja, jer su mo­ti­ve ili čak či­ta­ve me­lo­di­je na­ših na­rod­nih pje­sa­ma ko­ri­sti­li mno­gi na­ši po­pu­lar­ni mu­zi­ča­ri, i to ne sa­mo se­ri­o­zne već i pop i rok mu­zi­ke. Ipak, do­da­je Kr­stić, po­sljed­njih go­di­na oči­gled­no je ve­li­ko in­te­re­so­va­nje. No, ka­ko se sve vi­še po­ku­ša­va po­vra­ti­ti pje­vač­ka tra­di­ci­ja pje­va­nja iz gr­la, gr­le­no, iz vi­ka, grok­ta­li­ce, Kr­stić sma­tra da je ne­pra­ved­no za­bo­ra­vlje­na sta­ro­va­ro­ša mu­zi­ka.
- Sma­tram da tre­ba nje­go­va­ti i sta­ro­grad­sku mu­zi­ku, ko­ja ta­ko­đe ima svoj kva­li­tet, i ko­ja mo­že rav­no­prav­no sta­ti ra­me uz ra­me naj­ljep­šim pje­sma­ma iz Ju­žne Ame­ri­ke. Ali, imam uti­sak da su ne­pra­ved­no za­po­sta­vlje­ne. Tre­ba­mo po­ka­za­ti i dru­ga­či­ju vo­kal­nu tra­di­ci­ju od one gr­le­ne, a da ne pri­čam o tru­bač­kim or­ke­stri­ma i rom­skoj mu­zi­ci. Li­je­po je to, ali se sa­da pre­tje­ru­je s tim, i is­pa­da da je sa­mo to tra­di­ci­ja, a to ni­je tač­no. Mi­slim da tre­ba po­ka­za­ti od sve­ga po­ma­lo – ka­že Kr­stić.
Još uvi­jek, ka­da je u pi­ta­nju od­nos pre­ma mu­zič­koj tra­di­ci­ji, ru­ko­vo­di se mi­šlje­njem svog pro­fe­so­ra Dra­go­slav De­vić, ko­je gla­si:
- Tra­di­ci­ju mo­že­te da vo­li­te ili ne vo­li­te, ali ona je dio na­šeg na­ci­o­nal­nog bi­ća, na­še tra­di­ci­je i kul­tu­re, sa njom ži­vi­mo, a bez nje nam se gu­bi sva­ki trag. I za­i­sta je­ste ta­ko, i za­to je ve­o­ma bit­no da po­štu­je­mo na­šu tra­di­ci­ju, da je ču­va­mo, jer to mo­že sa­mo da ode u ne­po­vrat – ka­že Bi­lja Kr­stić, ko­ja je naš tra­di­ci­o­nal­ni fol­klor uz­di­gla ne sa­mo kod nas već i u svi­je­tu na ni­vo hi­ta. Kao po­tvr­da to­me, go­vo­ri i či­nje­ni­ca da ka­da je ob­ja­vljen spot za pje­smu „Di­mi­tri­je, si­ne Mi­to”, istog da­na je imao pre­ko 20 hi­lja­da pre­gle­da na ju­tju­bu, ali u Ve­li­koj Bri­ta­ni­ji, a njen al­bum „Tar­poš” ušao je na li­stu de­set naj­pro­da­va­ni­jih te go­di­ne ka­da je u pi­ta­nju vorld mju­zik.
- Mi­slim da je pra­vo vri­je­me do­šlo za sta­ro­va­ro­ške pje­sme sa­da, da se pje­va du­šom i sr­cem. Još je­dan moj pro­fe­sor, Vo­ja Ilić, znao je da ka­že - sva­ko umi­je da se de­re, da pje­va gla­sno, ali ma­lo je onih ko­ji zna­ju da pje­va­ju ti­ho. To je naj­te­že – ka­že Kr­stić, do­da­ju­ći da je mno­go o sta­ro­grad­skim pje­sma­ma na­u­či­la slu­ša­ju­ći Cu­ne­ta Goj­ko­vi­ća i Va­si­li­ju Ra­doj­čić.
Al­bum „Svod”, do­da­je Bi­lja Kr­stić, tre­ba po­sma­tra­ti kao dio nje­nog is­tra­ži­va­nja, kao nje­nu igru kroz tra­di­ci­ju.
- Do­sad­no je da pet go­di­na pra­vi­te iste aran­žma­ne. Ta­ko, re­ci­mo, zna­te što će­te ču­ti ka­da ide­te na kon­cert ne­kih gru­pa ili pje­va­ča. Sve je isto, sve isto zvu­či iako su u pi­ta­nju raz­li­či­te pje­sme. Mi­slim da mo­ra­mo da­lje da is­tra­žu­je­mo i pred­sta­vi­mo na­še pje­sme ta­ko da se mo­že ču­ti nji­ho­va ras­koš, nji­hov ko­lo­rit, a da pri­tom ti tu ni­šta ne re­me­tiš. Ni­sam od onih ko­ji će pro­mi­je­ni­ti pje­smu do ne­pre­po­zna­tlji­vo­sti. Če­mu on­da to? Va­žno je sa­ču­va­ti ono auten­tič­no u pje­smi, a sa „Svo­dom” „Bi­strik” i ja na­pra­vi­li smo is­ko­rak, na­ro­či­to aran­žman­ski – ka­že Kr­stić. Po­seb­no na­gla­ša­va da pje­sma mo­ra da je do­tak­ne, i ta­da zna da će ta pje­sma pro­ći i kod pu­bli­ke. Za­to pje­sme i bi­ra is­klju­či­vo po sop­stve­nom sen­zi­bi­li­te­tu.
Ovim kon­cer­tom Bi­lja Kr­stić obi­lje­ža­va i če­ti­ri de­ce­ni­je ka­ri­je­re, kao i 15 go­di­na pro­ve­de­nih na sce­ni sa „Bi­stri­kom”. Na­kon Pod­go­ri­ce i Be­o­gra­da, na­stu­pi­će u Sko­plju, a pre­go­va­ra­ju i za ko­nert u Lju­blja­ni.
Ž.J.


Ne zo­ve se sva­ko za ku­ma

Pri­sje­ća­ju­ći se po­če­ta­ka, ne­iz­bje­žna je bi­la i pri­ča o „Sun­co­kre­ti­ma” i „Ra­nom mra­zu”, ta­da­šnjim VIS-ovi­ma (vo­kal­no-in­stru­men­tal­nim sa­sta­vi­ma). Ta­da je pje­va­la sa Đor­đem Ba­la­še­vi­ćem, Go­ri­com Po­po­vić, Bo­rom Đor­đe­vi­ćem (Bo­rom Čor­bom)... Ka­ko ka­že, na kon­cer­tu u „Sa­va” Cen­tru na ko­me je zva­nič­no obi­lje­ži­la 40 go­di­na tra­ja­nja na sce­ni, svi su se oku­pi­li i to je bi­lo vr­lo emo­tiv­no.
- To su lju­di ko­je vo­lim i ci­je­nim, ko­ji su mi kao po­ro­di­ca. To su da­nas ve­li­ka ime­na na­še sce­ne, a svi­ma nji­ma sam i ku­ma ili su mi ku­mo­vi - vjen­ča­la sam Đor­đa Ba­la­še­vi­ća, Lji­lju Bla­go­je­vić i Si­ni­šu Ko­va­če­vi­ća, Go­ri­cu Po­po­vić i ona me­ne, i ta­ko, ima kum­sta­va ko­li­ko ho­ćeš, a ne zo­ve se sva­ko za ku­ma – ka­že Bi­lja Kr­stić.