Pi­še: Dra­gan Mraović


Di­ja­log je i knji­žev­no-fi­lo­zof­ska for­ma, po­red osta­lih zna­če­nja ko­ja ima. Re­ci­mo, Če­za­re Pa­ve­ze je na­pi­sao „Di­ja­lo­ge s Le­u­kom”, po ugle­du na an­tič­ke mi­to­ve, u ko­ji­ma je te­ma mit o čo­vje­ku u sa­vre­me­nom klju­ču. To je mo­gu­će, jer mi­to­lo­gi­ja je pu­na uni­ver­zal­nih van­vre­men­skih zna­če­nja. Đa­ko­mo Le­o­par­di je ta­ko­đe bio sklon pi­sa­nju di­ja­lo­ga kao što je „Di­ja­log iz­me­đu pro­dav­ca al­ma­na­ha i pro­la­zni­ka”.
I Go­spo­dar je sklon pri­ča­nju di­ja­lo­ga u for­mi mo­no­lo­ga. Evo, jed­nog nje­go­vog ne­dav­nog, na­zo­vi­mo ga po ugle­du na Le­o­par­di­ja, „Di­ja­log iz­me­đu pro­dav­ca ma­gle u Kli­če­vu i mi­lo­go­ra­ca”: „Ža­lo­sno je da po­je­di­ne par­ti­je... da­nas su na stra­ni iz­daj­ni­ka i da­ju im naj­ve­ću pot­po­ru... Oni ne mo­gu da do­ka­žu vla­sti­tu ve­li­či­nu ko­ju su za­mi­sli­li, a on­da, po­vri­je­đe­ne su­je­te, sklo­ni su i na vje­ro­lom­stva ka­kva su na­pra­vi­li... Oni svi­ma na­ma u Cr­noj Go­ri du­gu­ju od­go­vor na jed­no pi­ta­nje: ot­kud vi na stra­ni iz­daj­ni­ka?”
Pri­je sva­kog ko­men­ta­ra po­treb­no je pre­ve­sti ovaj Go­spo­da­rev mi­to­lo­ški (u smi­slu: mi­to je Go­spo­da­rev lo­gos) tekst u sa­vre­me­nom klju­ču: „Ža­lo­sno je da po­je­di­ne par­ti­je kao mo­ja... da­nas su na stra­ni iz­daj­ni­ka i da­ju im naj­ve­ću pot­po­ru... Ja ne mo­gu da do­ka­žem vla­sti­tu ve­li­či­nu ko­ju sam za­mi­slio, a on­da, po­vri­je­đe­ne su­je­te, sklon sam i na vje­ro­lom­stva ka­kva sam na­pra­vio... Ja svi­ma na­ma u Cr­noj Go­ri du­gu­jem od­go­vor na jed­no pi­ta­nje: ot­kud ja na stra­ni iz­daj­ni­ka?”
Ovo je kla­si­čan pri­mjer ka­ko se an­tič­ki mit o iz­da­ji ova­plo­ću­je u sa­vre­me­nom do­bu per­so­ni­fi­ko­van u Go­spo­da­ru, što zna­či da se ni­šta ni­je pro­mi­je­ni­lo od an­ti­ke do da­nas, osim teh­no­lo­gi­je. Ljud­ski ka­rak­ter je ostao isti, a ma­ne su sa­mo teh­no­lo­ški vir­tu­e­li­zo­va­ne, ali su uvi­jek iste: laž, iz­da­ja, ko­rup­ci­ja, lo­po­vluk, po­hle­pa, li­ce­mjer­je, pod­mu­klost, aro­gan­ci­ja... An­tič­ki ti­ra­nin se sa­da zo­ve dik­ta­tor, ne vo­zi se vi­še u dvo­ko­li­ca­ma, već u li­mu­zi­na­ma, ne go­vo­ri vi­še na rim­skom „fo­ru­mu” ili grč­koj „ago­ri”, već se raz­me­će na svo­joj pri­vat­noj te­le­vi­zi­ji ko­ju na­zi­va dr­žav­nom, ali na ko­joj ne mo­že, jer mu ne bi pri­ja­lo, da ču­je od­jek na­ro­da na nje­go­vo nar­ci­so­id­no i zlo­kob­no ga­že­nje hu­ma­ne di­men­zi­je ljud­skog ži­vo­ta. Ni mi­lo­gor­ci, ta „pu­či­na grd­na” ga ne gle­da i ne slu­ša vi­še uži­vo, već pre­ko po­kret­ne sli­ke. Ako se, pak, i po­ja­vi uži­vo, mo­žda je dvoj­nik, a ne ori­gi­nal.
Or­ve­li­jan­ski Go­spo­dar sli­je­di in­stik­tiv­no, jer či­tao ni­je, ali mu je zlo u ge­nu, pra­vi­lo iz 1984, u ko­me O Bra­jen, funk­ci­o­ner „Ve­li­kog bra­ta”, ka­že di­si­den­tu Vin­sto­nu, skri­va­ju­ći pa­lac: „Ako par­ti­ja ka­že da ne­ma če­ti­ri, već pet pr­sti­ju, ko­li­ko ih ima?” Po­sli­je vi­še elek­tro­šo­ko­va Vin­ston pri­zna­je da vi­di pet pr­sti­ju, iako vi­di sa­mo če­ti­ri.
Po­sli­je svih šo­ko­va ko­je je Go­spo­dar pri­re­dio gra­đa­ni­ma, oni su oba­mr­li do mje­re da ne reaguju čak i ka­da ih on na­zi­va iz­daj­ni­ci­ma. On ko­ji je po­krao na­rod ka­že da mu taj na­rod ne­što du­gu­je. On ko­ji je iz­dao SKJ, Ti­ta, Mi­lo­še­vi­ća, SCG, Mo­mi­ra, SPC, Nje­go­ša, srp­ski na­rod, Jan­ka Vu­ko­ti­ća, on ko­ji se „po­tur­čio” u mi­lo­gor­ca, na­zi­va iz­daj­ni­ci­ma one ko­ji su osta­li uz krst ča­sni i vje­ru pra­đe­dov­sku. On ko­ji za­bo­ra­vlja da su mi­lo­gor­ci oku­pi­ra­li Nik­šić ko­ji je srp­ska Her­ce­go­vi­na, i da su sve cr­kve u Gr­blju sa­gra­di­li Ne­ma­nji­ći, a ne mi­lo­gor­ski ko­ver­ti­ti, on da zbo­ri o iz­da­ji?
I kri­mi­na­lac ima vi­še obra­za od Go­spo­da­ra. Kra­de, ali ne ko­ri­ste­ći za to dr­žav­ne po­lu­ge. Ima i kri­mi­na­la­ca ko­ji su ča­sno pa­li bra­ne­ći rod­nu gru­du od Go­spo­da­re­vih NA­TO ga­zda i opra­li svoj obraz. Go­spo­dar ne mo­že opra­ti svoj obraz. On ga ne­ma.
Po­sli­je Go­spo­da­re­vog „Kli­če­vač­kog di­ja­lo­ga”, u ko­me mu se pri­vi­đa­ju i bi­je­li mi­še­vi ru­skog aten­ta­ta, nje­mu ni­je vi­še mje­sto ni u Spu­žu, ni u Ba­ri­ju, već na ne­u­rop­si­hi­ja­tri­ji.
(Autor je ne­ka­da­šnji ge­ne­ral­ni kon­zul SRJ u Ba­ri­ju)